FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (3)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

"Crna Gora prva u svetu nudi Americi pomorsku bazu"

Kako bi se sprečili ruski uticaj, Austrija, Engleska i Francuska potpisale su pola veka ranije - 3. aprila 1856. separatnu konvenciju. Prema njenim odredbama potpisnice su se obavezale: 1) da će zajedno i pojedinačno da brane celovitost Otomanske imperije, zagarantovanu Pariskim ugovorom, 2) da će svako narušavanje Pariskog ugovora da smatraju objavom rata. Bilo je jasno da ta konvencija, osim što je bila dodatak na ionako uvredljive uslove na Pariskoj konferenciji, trebalo da veže ruke i noge Rusiji u budućnosti.

Bio je to nastavak francuske politike Luja XV, kojom je prokolamovano očuvanje Otomanske imperije još u 18. veku, a koju je u Carigradu s primernim aristrokratskim entuzijazmom sprovodio poslanik markiz Vilnev.     

Kada je Milan Petronijević je u februaru 1862. otputovao u Rusiju kao srpski izaslanik, sreo se 29. marta sa ruskim carem, Aleksandrom II u dvorcu Peterhof. Petronijević je u ime kneza Mihaila zahvalio caru na odobrenju zajma, a zatim zatražio oružje, istakavši dvostruku opasnost, od Osmanskog carstva i Habsburške monarhije. Aleksandar II pokušao je da umiri Petronijevića tvrdnjama da Osmansko carstvo ne sme da napadne Srbiju i da se Rusija protivi bilo kakvim teritorijalnim kompenzacijama na Balkanu, a posebno namerama Francuske da Habzburzi u zamenu za Veneciju, dobiju Bosnu i Hercegovinu.  

Mozesova akcija bila je zanimljiva i iz jednog drugog ugla.

Crnogorski predsednik Vlade dr Lazar Tomašević, prilikom oproštajne posete američkog poslanika Pirsona 1909. ponudio je "zauvek i besplatno, bezuslovno i bez rezerve"  zaliv Valdanos sa obalskim pojasom koji bi obuhvatio oko 25 kvadratnih milja, s ciljem da SAD "uspostave pomorsku bazu i stanicu za snabdevanje u evropskim vodama“. Američko iznenađenje bilo je toliko da je Pirson predložio da se ovaj predlog prihvati. Bio je to prvi takav predlog koji je SAD došao iz Evrope.

SAD dva puta odbile Crnu Goru

Ali, u SAD, Stejt department je ovo ocenio kao "čudnu ponudu" i prosledio ponudu Ministarstvu mornarice. Ministarstvo mornarice, ništa manje začuđeno, odgovorilo je negativno. Ono se u tom trenutku bavilo osvajanjem baza u Karipskom moru i Kini, a nisu videli nikakvu potrebu da imaju bazu u crnogorskom primorju.

Džordž Mozes je bio taj koji je ovaj negativan odgovor uručio godinu dana kasnije. Kada ga je saopštio, predsednik Vlade Tomašević odbio je da o njemu razgovara. Činilo se da je ova epizoda time okončana.

Ipak, nešto je postignuto. Američki predsednik Taft u svom godišnjem obraćanju Kongresu, posvetio je i nekoliko rečenica Crnoj Gori, u istom redu s pitanjima Latinske Amerike, Dalekog istoka, Turske, Velike Britanije i Kanade. On je rekao da je “Narodna skupština izrazila svoju volju da Koneževina Crna Gora bude uzdignuta na nivo kraljevine, a crnogorski princ je 15. avgusta uzeo titulu kralja Crne Gore”.

Predsednik Taft je za govornicom rekao da “ima veliko zadovoljstvo da prizna novu kraljevinu u ime SAD”. 

Kada se Mozes ponovo, posle godinu dana, susreo, sada već s kraljom Nikolom, kralj je bio još izričitiji i velikodušniji. On je smatrao da su Amerikanci nezadovoljni Valdanosom i da to ne odgovara njihovim potrebama i veličini, pa je izneo radikalniji predlog. On je predložio da Amerikancima ustupi ceo Ulcinj, jedini grad kojim je Crna Gora u tom trenutku mogla da upravlja. Tražio je od Mozesa da prosledi njegovo lično pismo o tome predsedniku Taftu.

Mozes je u početku nastojao da ga odvrati od toga, ali je na kraju ipak pristao da uzme ovaj predlog i da ga dostavi američkoj vladi. U avgustu 1911. američki predsednik Taft je odgovorio da američka vlada nema namere da prihvati ovaj predlog.

Ova ponuda je prva ponuda ove vrste za uspostavljanjem baza u inostranstvu koje su SAD uopšte ikada dobile.

Ona je povezana sa okončanjem „aneksione krize“ i prestankom austrougarskih ovlašćenja u kontroli crnogorske obale.

Drugi predlog kralja Nikola došao je u trenutku neuspeha pobune albanskih Malisora protiv turske vlasti, koju je Crna Gora snažno podržavala, ali je na kraju pod pritiskom Rusije i Austrougarske, kralj Nikola morao da odustane od pružanja pomoći Malisorima.

"Neodrživo stanje u Albaniji"

Krejn je takođe odlučio da deluje u Albaniji. Nemačke novine su objavljivale da je on zajedno sa „britanskim špijunom Obrijem Herbertom“ skovao zaveru za pokretanje albanske pobune i da je finansirao Edit Daram, takođe „špijunku“ koja je tamo radila. Doveo je i albanskog nacionalistu Krista Dakoa iz Amerike u Istanbul 1911. godine, kada je izbila pobuna.

Dakova supruga, Sevasti Kirijazi, završila je Američki koledž za devojke u Istanbulu i želela je da otvori američki koledž u Albaniji. U tu svrhu Krejn je iz Istanbula sa Dakom otišao u Albaniju. Dako je ovde uhapšen jer je doveo američkog milionera da podrži pobunu, ali je zahvaljujući Krejnovom uticaju ubrzo pušten.

Pažnju na položaj Crne Gore i Malisora skrenuo je ponovo Čarls Krejn koji se vratio sa jednog od svojih brojnih poseta Balkanu i 26. juna 1911. i saopštio ih dopisniku čikaškog „Herlad Tribjuna“ u Beču. On je tada, zajedno sa američkim poslanikom Mozesom, posetio i Cetinje, kao i neka mesta u Albaniji.

Stanje u Albaniji, Krejn je ocenio kao „neodrživo“. Veliki broj nemoćnih ljudi, žena i dece, nalazio se između dva krila turske vojske, tako da bekstvo nije bilo mogućno. On je u izjavi za štampu rekao da je oko 25.000 izbeglica stiglo u Crnu Goru, "a hrana im se sastojala samo od kuvane trave i rezanog korenja koje su uspeli da sakupe“. Tom prilikom lično je priložio 500 funti.

Iako kratka i štura, vest je izazvala efekat u Americi.

Sledećeg dana preuzeo ju je i „Njujork tajms“. Tada je došlo do akcije američkog Crvenog Krsta koji je pružao pomoć malisorsikim izbeglicama preko Crne Gore, ali u veoma ograničenom obimu. Iako je to tražio, poslanik Mozes, nije rukovodio ovom akcijom i bio je samo dva puta u Crnoj Gori. Predlog o kome govori Mabel Grujić, po svemu sudeći, saopšten je kralju Nikoli prilikom susreta 1911. godine.

Nemačko-američki ratni dopisnik opisao je Čarlsa Krejna na sledeći način: „Ekscentrični američki plutokrata opsednut idejom da oslobodi potlačene ljude sveta... Heroj je prikazan kako koristi ne samo svoje kolosalno američko bogatstvo, već i svoju briljantnu američku poslovnu sposobnost organizujući revoluciju širom sveta na striktno poslovnim principima. On bira ovo zanimanje delom zbog uzbuđenja, a delom zato što je njime dominirala ideja da mu je njegov novac dat da igra ulogu svetskog oslobodioca."

Krejn je, inače, bio veliki poštovalac Valtazara Bogišića i uvek je navodio njegov primer koji je trebalo da se sledi. Kada je ruski car odobrio, tada profesoru prava u Odesi, da napiše crnogorski Ustav, Bogišić nije sedeo za svojim stolom, nego je dve godine živeo Crnoj Gori, provodio dane i nedelje putujući zemljom srećući se s ljudima, proučavajući njihove živote, navike i običaje. Nakon toga napisao je Ustav koji su svi uvažavali i poštovali.

Sutra nastavak feljtona Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu