FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (4)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

"Edit Daram - od prosrpskih do antisrpskih knjiga"

Američki milijarder Čarls Krejn opisivao je da bi retki putnici koje bi put naveo u Albaniju pešice ili na konju zavoleli ovu zemlju i njen narod.

Bajron je rado u svojim stihovima opisivao albansku narodnu nošnju; možda je to bilo neizbežno pošto je imao Albanku za ljubavnicu.

Na kraju XIX stoleća novinarka Edit Daram učila je srpski jezik i 1904. godine napisala je knjigu "Kroz srpske zemlje“.

Nakon što je bila vatrena obožavateljka Srbam što je pratila antiaustrijska i projugoslovenska faza, Daram se blisko poistovetila sa albanskim ciljem i zagovarala jedinstvo i nezavisnost albanskog naroda. Produžila je, potom, za Albaniju, o kojoj je napisala knjigu 1908. i ostala narednih 20 godina. U prvo vreme radila je za britanski Forin ofis u okviru britanske politike prema Bliskom istoku. Kasnije je opisivala da je navodno došla u Albaniju po savetu lekara. Rekli su joj da će joj putovanje dobro doći za nerve, ali Albanija nije bila ono što je ona imala u glavi. Istraživala je zemlju od jednog kraja do drugog u periodu neposredno pred rat, putujući sama ili sa jednim jedinim slugom. Albanci nisu znali šta da čine sa ovom neobičnom, zdepastom kreaturom; na kraju odlučili su da je  tretiraju kao počasnog građanina. Kada su britanski vojnici prošli istočnim delom Albanije za vreme rata, otkrili su da Albanci kada kažu „tur-ham – misle na pasoš“. („durr-ham“). Daramova je bila autor nekih opskurnih tvrdnji o albanskom poreklu. U knjizi „High Albania“ (London: Edward Arnold, 1909), ona tvrdi da su pojedina malisorska plemena došla iz Bosne u vreme naseljavnja Slovena i da su se sklonila kod ilirskih plemena. Daram je bila izrazito oštro protiv uključivanja Kosova i Metohije u sastav Jugoslavije.

Bila je oštro kritikovana od strane pristalica jugoslovenske države, koji su podržavali uključivanje Kosova naseljenog Albancima u Jugoslaviju. Prema američkim naučnicima Tomasu Kašmanu i Stjepanu Meštroviću, njena ekscentrična ličnost i njena neprestana lobistička aktivnost učinili su je prezrenom od strane britanskog Forin ofisa. Postajući sve više antisrpski nastrojena posle Prvog svetskog rata, ona je osudila  „srpsku gamad“ jer „nisu stvorili Jugoslaviju, već su ostvarili svoj prvobitni cilj stvaranja Velike Srbije... gde većina ljudi živi pod daleko strožom vlašću nego ranije“.

Strah velikih sila da Srbija i Grčka ne uzmu "plen"

Kada se Edit Daram prvi put srela sa Albanijom, nacionalna osećanja u ovoj zemlji su se tek budila. Austrijski profesor jevrejskog porekla, Norbert Jokl, u to vreme sakupio je albanske reči u rečnik i sačinio gramatiku; to je ubedilo pismene Albance da bi mogli zaista biti narod.  Posle mnogo rasprava, latinska azbuka je izabrana i data joj je prednost nad grčkim ili arapskim pismom. Albanske knjige su prvi put štampane; zabeležene su narodne priče, junačke narodne pesme, istorijska predanja, poezija. Otvorene su albanske škole, često skrivene u zabiti. Iako je turska vladavina bila relativno laka, mnogi Albanci su bili zadovoljni da rade za otomanske Turke bilo kao vojnici, bilo kao upravljači. Kada su mladoturci pokušali da ponovo ožive otomansku imperiju neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, njihove teške represije su imale suprotan efekat: došlo je do nacionalnog buđenja, pobuna i ustanaka, s ciljem da se zemlja oslobodi od otomanskog jarma. Velika albanska zajednica u inostranstvu pružala je oduševljeno podršku pobunjenicima.

Britanci su želeli albansku nezavisnost i stvorili je 1912. tvrdeći da je to stvar „nacionalnog opstanka“ kada je izgledalo da bi susedi Albanije – Grčka i Srbija – mogli da iskoriste svoje pobede i istiskivanje otomanskih Turaka iz Evrope da bi podelile ratni plen. To, naravno, nije odgovaralo velikim silama koje su se plašile da bi moglo doći do novog rata na Balkanu koji bi ugrozio njihove interese u Turskoj; tako su 1913. stvorile Albaniju kao posebnu državu.

Njene granice je iscrtala međunarodna komisija čiji su rad pratile primedbe Srba i Grka.

U novembru 1912, posle izbijanja Prvog balkanskog rata,  „Njujork tajms“ se obratio Krejnu za mišljenje o stanju na Balkanu kao "najvećem američkom autoritetu za taj deo sveta“ i nezavisnosti za Makedoniju i Albaniju. Krejn je govorio o Bugarskoj, Srbiji i Albaniji.

Krejn je u ovoj stvari stajao na bugarskom stanovištu, ali je podržao i srpske interese. On se prvo prisetio vremena Sanstefanskog mira, kada su dvojica američkih antropologa poslata u Bugarsku s namerom da pripreme utvrđivanje granica „Velike Bugarske“, „na etnološkoj, a ne geografskoj osnovi“. To je uključivalo „najveći deo Makedonije“.

Taj predlog je otišao na Berlinski kongres, ali je zbog „želje navodnih velikih sila samo severni deo, jedna trećina, dobila slobodu, a ostalo, istočna Rumelija i Makedonija vraćene su Turskoj“. Krejn je naglasio da je „prihvaćen predlog za uvećanu Bugarsku, bili bi izbegnuti svi masakri u prethodne 34 godine, a na Balkanu bi vladao trajni mir“.

Posle ustanka u istočnoj Rumeliji i priključenja Bugarskoj, što je udvostručilo teritoriju zemlje, u Turskoj ostala je samo Makedonija, „gde žive možda najčistiji Bugari“. „Makedonski Bugari“, naveo je Krejn, imali su uvek „značajnu ulogu u bugarskoj vladi“.

Krejn je naglasio da su „mladoturci“ u Makedoniji bili gori u svakom pogledu od „starih Turaka“, da su proširili nasilje i teror u celoj zemlji.

Uspon Bugarske Krejn je uporedio s Japanom.

"Uspon Bugarske od 1878. bio je toliko veličanstven, poput uspona Japana. Oslobađajući se od 500 godina vladavine  jedne od najvećih tiranija u svetu, Bugarska je postala prvoklasna mlada republika, okružena moćnim susedima koji nisu želeli njen uspeh i ometali su ga svakog trena. Bugari su, međutim, potpuno opravdali njihov eksperiment u samostalnosti. Oni su odlični trgovci, među najboljim u branši, oni su dobri vojnici, dobre diplomate i dobri upravljači. Oni imaju univerzalno obrazovanje i njihovi pogledi su potpuno američki“, zaokružio je Krejn.

On je to potkrepio navodima da „svi ljudi koje vode Bugarsku praktično dolaze sa Roberts Koledža“, a da su njihove žene „uvek diplomci Američkog ženskog koledža u Konstantinopolju“. Svi oni govore engleski sa američkim akcentom. Njihiove kuće, njihova odeća i njihove biblioteke su američke. Oni mogu da direktno da se uključe u američko društvo, a da niko ne posumnja da nisu Amerikanci. Tamo nema nigde otmenijeg naroda“, zaključio je Krejn.   

Kada je reč o Srbiji, Krejn je razmotrio odnos Austrije prema njoj.

"Srbija je tačno u centru Balkana, odsečena od Jadrana i od Austrije, i u ekonomskoj zavisnosti od nje. Austrija drži Srbiju apsolutno u pokornosti i kada želi da pokaže bilo kakav pritisak, ona bojkotuje srpske proizvode. To je, naravno, neodrživa pozicija. Zato je za Srbiju pitanje života i smrti da dobije luku kako bi njena teritorija izašla na Mediteran za izvoz njenih mesnatih proizvoda. Neubedljivo je da velike evropske sile mogu da uđu u veliki rat da pomognu Austriji da spreče Srbiju da dobije ekonomsku nezavisnost“, rekao je Krejn.

Što se tiče Albanije, rekao je da je reč o „snažnom narodu“ koji je odlučan da dobije nezavisnost. Zapazio je da su nacionalno homogeni, bez obzira da li su muslimani, pravoslavci ili katolici. Procenio je da, ako Albanci obezbede svoju slobodu, oni će napredovati brzo kao Bugari. Zaključio je da je „impresivno koliko su te mlade države brzo napredovale u udaljavanju od turske vladavine“.  

Događaj poput zbližavanja Srbije i Bugarske u turbulentnom periodu kakav je bio početak 20. veka nije mogao proći bez mešanja ili bar uticaja svetskih sila. Rusija i Francuska gledale su blagonaklono na ovaj savez, dok su Velika Britanija i Centralne sile, Austrougarska i Nemačka drugačije gledali na ova događanja.

Bugari traže Makedoniju

“Pregovori između Srbije i Bugarske bili su teški. Bugari su tražili Makedoniju, ali Srbija nije na to pristajala i čak je dolazilo i do prekida pregovora. Ipak Milovanović i Gešov su se dogovorili, a čak su morali da sastanak održe u vagonu na pruzi između Beograda i Lapova u najvećoj tajnosti kako Austrougarska ne bi sabotirala sporazum.

Sporazum je potpisan 13. marta 1912. godine i sastojao se iz dva dela, opšteg i tajnog aneksa. Opšti deo bio je deklarativnog karaktera ali sa značajnom političkom težinom. U ovom delu države su garantovale jedna drugoj nezavisnost i teritorijalni integritet, ali i pomoć u slučaju sukoba sa trećom stranom. Ipak, mnogo je važniji tajni aneks u kome su se nalazile odredbe o ofanzivnom nastupanju prema Osmanskom carstvu. Takođe, rešena je i podela interesnih sfera u Makedoniji. Srbija je dobila nesporni deo severno i zapadno od Šar planine, a Bugarska deo istočno i južno od Strume. Oblast između je trebalo ili da bude podeljena ili da dobije autonomiju, a u slučaju da se ne mogu dogovoriti konačnu presudu trebalo je da donese ruski car”, otkrio je istrorijske detalje ovog sporazuma dr Miroslav Svirčević.

Već u maju na vojnoj konvenciji otvoreno se govori o ratu, a ostale balkanske zemlje su sve zainteresovanije za Balkanski savez. Grčka je posebno rada da što pre uđe u savez sa drugim balkanskim zemljama protiv Turske zbog napada Italije na Severnu Afriku i osvajanje Rodosa i Dodekaneza, a grčki predsednik vlade Venizelos bio je veliki pristalica Balkanskog sporazuma. Tako je sporazum između Srbije i Grčke potpisan 29. maja 1912. godine i bio je veoma kratak, a pitanje Makedonije nije ni razmatrano. U odnosu prema Makedoniji, balkanski saveznici bili su veoma podeljeni. Srbija i Grčka bile su protiv makedonske autonomije, dok je Bugarska bila za to nadajući se da će je postepeno pripojiti kao što se desilo sa Istočnom Rumelijom. Poslednji sporazum potpisale su Srbija i Crna Gora.

“Pregovori između Srbije i Crne Gore su prekinuti, ali su uz posredovanje Bugarske nastavljeni i u Lucernu je sporazum potpisan u septembru. Neki bi rekli srpska posla”, kaže Svirčević.

Crna Gora nije imala ni jedan ugovor, ali je postojao ugovor sa Srbijom. Trocki je Makedoniju nazivao « balkanskom Poljskom » koja je doživela svoju prvu podelu, a onda će za njom verovatno da slede druga i treća.