FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (1): Kisindžer - užasan diplomatski dokument

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić 

Pregovori srpske i delegacije kosovskih Albanaca koji su počeli 6. februara 1999, dakle pre 25 godina, predstavljeni su kao poslednja šansa za mirno okončanje tadašnjih sukoba na Kosovu, kako su to smatrali predstavnici SAD i EU.

Na prvoj konferenciji za štampu, državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt, rekla je da postoje samo tri moguća ishoda pregovora: prvo, ukoliko Srbi kažu „ne“ ponuđenom dokumentu, a Albanci „da“ NATO će bombardovati Srbe; ukoliko obe strane kažu „da“ na Kosovu i Metohiji će biti raspoređeno 28.000 vojnika NATO; u slučaju da Srbi kažu „da“ a Albanci „ne“, Sjedinjene Države će prestati da podržavaju OVK.

U takvim okolnostima, gotovo čitava prva nedelja pregovora protekla je u taktičkom nadmudrivanju Srba i Albanaca ko će koga navesti da kaže „ne“ i snositi posledice neuspeha konferencije. Nakon 17 dana u dvorcu Rambuje kraj Pariza, pregovori su okončani bez uspeha, a Kontakt grupa odlučila je da se nastave 15. marta u Parizu.

I druga runda je završena neuspehom, posle samo četiri dana. Delegacije Srbije i Kosova potpisale su različite sporazuma – srpska vlasti predlog o samoupravi na KiM, a kosovski Albanci sporazum koji su ponudili međunarodni posrednici.

Poslednji pokušaj pre bombardovanja bio je 22. marta, kada je Ričard Holbruk razgovarao sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, s namerom da potpiše sporazum o KiM i razmeštanje trupa NATO, ali u tome nije uspeo. 
Činilo se da su pregovori u Rambujeu dovoljno razjašnjeni: NATO je želeo 28 000 vojnika na Kosovu, a da ga istovremeno napuste srpska vojska i policija, na šta Srbija nije mogla da pristane. Ovaj uslov se i u svetu doživeo kao ultimatum i poredio sa ranijim, sličnim ultimatumima.

«Tekst iz Rambujea, kojim se Srbija poziva da prihvati NATO trupe širom Jugoslavije, bio je provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin mogao da prihvati. Bio je to užasan diplomatski dokument koji nikada nije trebalo da bude predstavljen u tom obliku», napisao je Henri Kisindžer 28. juna 1999. 

Od tada se postavlja pitanje da li su pregovori u Rambujeu bili samo izgovor za bombardovanje ili su imali neku stvarnu diplomatsku važnost? Neki od učesnika iz Srbije u svojim kasnijim svedočanstvima toku pregovora dali su novu dimenziju misterioznosti, jer su tvrdili da je postojao još jedan nezvanični i paraleni kanal za pregovaranje Beograda i Vašingtona, te da je tu, navodno, sve bilo usaglašeno, za razliku od oficijalnog, gde su doživeli neuspeh. To je tvrdio dr Vladan Kutlešić koji je ubrzo posle ovih navoda preminuo, pa nije bilo prilike da ih još preciznije elaborira.   

Oni su u svakom slučaju primer «tačerovskog» poimanja diplomatije gde sila predstavlja ključni faktor i instrument u međunarodnim odnosima. Neki neposredni akteri ovih događaja danas su na najistaknutijim mestima u američkoj diplomatiji i aktivno su uključeni o novu kosovsku etapu. U tom smislu, senka Rambujea prostire se do današnjih dana.  

Roland Danrojter ocenio je da je Rambuje bio „neobična konferencija“ gde su učesnicama date nejednake opcije, pri čemu je samo Srbija trebalo da bude bombardovana.

On primećuje da još traje debata da li je ona namerno tako napravljena da „obezbedi“ srpsku reakciju koja vodi do bombardovanja. Sve u vezi s Kosovom, kaže on, otvorilo je pitanja o kojima ne postoji saglasnost: pravo na secesiju i suvereniteta države. Odluka u korist humanitarne intervencije je, smatra on, najkontroverznija u posthladnoratovskom periodu jer je postavila fundamentalna i sporna pitanja o „prirodi i formi međunarodnog poretka koji se pojavljivao“.       

Rambuje je, međutim, bio samo «tačka na I» američke politike prema Kosovu koja je počela više godina ranije.

Okviri američke politike prema Kosovu, odnosno prema Srbiji, bili je definisana «Božićnjim upozorenjem» predsednika Džordža Buša od 25. decembra 1992. Bila je tu zapravo reč o privatnom pismu upućenog preko izaslanika, ali to nije bilo dovoljno diskretno da se sakrije od hiperobaveštenog dopisnika «Njujork tajmsa» iz Beograda, Dejvida Bajndera.

Podsetimo, Bajnder je bio taj koji je godinu dana ranije obelodanio Nacionalnu obaveštajnu procenu CIA 1590, koja je prognozirala raspad zemlje. Sedam dana pre upućivanja ove poruka, 17. decembra u Parizu sastali su se američki državni sekretar i bivši ambasador u Beogradu, Lorens Iglberger i lider kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova.

Iglberger je objasnio da je želeo da preokrene albanski stav o bojkotu izbora i ubedi ih da podrže listu Milana Panića. Izgleda, da je bilo drugačije. 

Albanski aktivisti u Americi kontinuirano su vršili pritisak na Stejt department informacijama da Srbija sprema rat na Kosovu, te da bi takav rat ugrozio celo južni krilo NATO, jer bi neizbežno konfrontirao dve članice, Grčku i Tursku koje bi se našle na različtim stranama i time ugrozio jedinstvo NATO. 

Ivo Dalder i Majkl Henlon objasnili su da su SAD i evropski saveznici shvatili da Kosovo predstavlja potencijalno “bure baruta“ usred nestabilnog regiona. Sa Albancima koji žive u najmanje četiri različite države (Albanija, Grčka, Makedonija i Jugoslavija), sve što bi podstakao albanski nacionalizam, moglo bi da bude destabilizujuće za sve kosovske susede.

Zbog toga je trebalo onemogućiti širi sukob na Kosovu po svaku cenu. Ovo, prema njihovom mišljenju, objašnjava zašto je Bušova administracija, koja je vodila prilično pasivu jugoslovensku politiku, odlučila da uputi veoma oštro upozorenje, da bi tkva akcija dovela do vojnog odgovora SAD. Ovo tzv. Božićno upozorenje, Klintonova administracija ponovila je samo mesec dana posle preuzimanja dužnosti 1993. 

Prema svedočenju ambasadora Vilijema Montgomerija, koji je u to vreme bio Iglbergerov šef kabineta, Kosovo je bilo važnije nego što se u to vreme mislio: „Više smo bili zabrinuti za Kosovo, nego za ratovanja u BiH i Hrvatskoj. Zašto? Zato što se potencijalno asilje na kosovu moglo lako preliti u druge zemlje, a mi apsolutno nismo hteli da se to desi.

"Božićno upozorenje“ bilo je u stvari , kratka i jasna izjava. „U slučaju sukoba na Kosovu izazvanog akcijom Srbije, Sjedinjene Države će biti spremne da upotrebe sva neophodna sredstva, uključujući vojnu silu protiv Srba na Kosovu i u užoj Srbiji“, napisao je predsednik Džordž Buš u pismu Slobodanu Miloševiću, tadašnjem predsedniku Srbije, 25. decembra 1992. godine.

Naš predstavnik je zatražio sastanak s Miloševićem. Mi smo mu rekli da apsolutno ništa ne govori Miloševiću, čak ni ako ostanu nasamo, već samo da kaže: "Imam poruku od Vlade SAD koju treba da Vam prenesem", ispričao je Montgomeri.

Dejvod Bajnder je vest o ovome objavio 28. decembra, a sledećeg dana to su prenele sve novine u SAD. On je precizirao da je upozorenje preneto «usmeno i pisano» i da je upućeno Miloševiću i načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, generalu Životi Paniću. Upitan o ovoj poruci, Stejt department je odbio da komentariše navode, rekavši da «ne komentariše ni diplomatsku, ni predsedničku prepisku». 

O ovom pismu bio je obavešten i tadašnji predsednik SRJ, Dobrica Ćosić, koji je zbog toga bio veoma uznemiren. On se samo dva dana kasnije sa bivšim američkim državnim sekretarom, specijalnim izaslanikom Ujedinjenih nacija koji je bio kopredsedavajući međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, Sajrusom Vensom, koga je obavestio o ovoj poruci i izrazio veliku zabrinutost zbog Bušovog pisma.  

Sve do pregovora u Dejtonu kojima je okončan sukob u BiH, Kosovo je bilo u drugom planu. Tek u Dejtonu, američka strana je iznenadno, jedne večeri pokušala da istovremeno postigne sporazum o Kosovu, što je Slobodan Milošević energično odbio. Ali, Kosovo se približavalo. 

Jula meseca 1996. godine Aleksandar Despić, predsednik Srpske akademije nauka, predložio je početak pregovora o "mirnoj, civilizovanoj podeli i razgraničenju“ Kosova i Metohije duž etničkih linija, obnavljajući raniji predlog bivšeg jugoslovenskog predsednika, akademika Dobrice Ćosića. Albanski intelektualci s Kosova i Metohije su ovaj predlog primili s nepoverenjem dok su srpski političari, i u vlasti i u opoziciji, prema njemu uglavnom ostali ravnodušni. Slobodan Milošević je u govoru održanom u Prištini 25. juna 1997. naglasio da Kosovo i Metohija ostaje integralni deo Srbije odbijajući albanski zahtev za povratkom na stanje pre ustavnih promena 1989. i odbijajući internacionalizaciju čitavog problema. Određeni napredak u srpsko-albanskim odnosima je, međutim, postignut zahvaljujući diskretnoj diplomatiji monsinjora Vinčenca Palje iz vatikanskog kolegijuma Sveti Euđidio. 

Bio sam u prilici da budem neposredni svedok većine tih pokušaja: od postizanja sporazuma sa Ibarhimom Rugovom posredstvom vatikanske organizacije «Sveti Euđidio», preko dijaloga organizovanog u Vašingtonu od strane Projekta za etničke odnose do konferencija koje je organizovala nemačka fondacija «Bertelsman». Paralelno sa ovim, moglo bi se reći, «nezvanično diplomatskim naporima», jačale su vojne aktivnosti. Pojavila se «Oslobodilačka vojska Kosova» koja je nametnula oružanu borbu na Kosovu, a istovremeno je NATO postajao kao sve važniji subjekat, sve dok nije postao najvažniji i odlučujući.

U junu 1998. zajedno sa ovećom grupom beogradskih novinara prisustvovao sam jednodnevnoj vojnoj vežbi NATO avijacije «Odlučni soko» u Avijanu. Tada smo se sreli sa dvojicom generala koji će imati odlučujuće uloge u bombardovanju SRJ, komandantom NATO u Evropi, Veslijem Klarkom i komandantom NATO vazduhoplovstva, Majklom Šortom.

Definitivno, prelomnu tačku u sazivanju konferencije u Rambujeu imali su događaji u selu Račak, 15, januara 1999.       

Sutra nastavak: Diplomatija i razrada vojne akcije