FELJTON: Strani faktor i izgradnja albanske nacije (6): Lajoš Taloci – ključna ličnost stvaranja albanskog identiteta

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Ime Lajoša Talocija poznato je istoričarima koji se bave Albanijom i Albancima. Ali, malo se znalo o njegovim stvarnim aktivnostima u ovom pravcu i o onome što je postigao. Knjiga austrijskog istoričara iz Graca, Kurta Goštenčnika, „Wissenschaft Im Spannungsfeld Von Politik Und Militär: Die Österreichisch-Ungarische Albanologie 1867-1918“, daje živopisan sažetak sadašnjeg malog postojećeg znanja. Prema Goštenčiku, Taloci je bio otac mađarskog balkanološkog istraživanja. Zajedno sa češkim balkanologom Konstantinom Jirečekom i hrvatskim albanologom, Emilijanom (Milanom) Šuflajem objavio je najbogatiju zbirku srednjovekovnih izvora o Albaniji « Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia « - Dokumenti i diplomatska pitanja koja ilustruju srednji vek u Albaniji) objavljenu 1913. i 1918.     

Lajoš Taloci (Lajos Thallóczy), (1857 – 1916) sekretar bečkog carskog arhiva, istoričar bio je glavni izvođač Austrougarskog projekta stvaranja « političkih nacija ».  Pre Prvog svetskog rata Austro-Ugarska je bila zainteresovana za Albaniju zbog političkih i vojnih planova koje je imala na Balkanu i poslala je svoje naučnike da ga istraže. Delimično zbog ovog interesovanja Taloci je bio zaposlen u Austro-Ugarskoj administraciji sa titulom dvorskog savetnika da bi stvorio jedno delo o popularnoj istoriji Albanaca i jedan udžbenik.

Dok su neki krugovi u Italiji imali planove da uspostave bližu vezu Crne Gore i severnoalbanskih katolika pod njihovim vođstvom, Taloci je bio jedan od promotora planova Austro-Ugarske za jačanje povezanosti između njih i suočavanja sa Albancima i Slavenima. Cilj je bio suprotstaviti se napredovanju Srbije i Crne Gore na jadranskoj obali. U decembru 1897. Taloci je izjavio da je neophodno preduzeti akcije kako bi se spriječilo privlačenje stanovništva Albanije u Crnu Goru. Prema Fan Noliju (Fan Noli - Theofanes Stylianos Mavromatis) bio je vladika i poglavar Albanske pravoslavne crkve), Taloci je proglasio da su mišljenja o Skanderbegovom srpskom poreklu čiste legende.

Počev od 1885. održavaju se konferencije na kojima se usvajaju različiti tzv. "albanski akcioni planovi“. Ovim konferencijama uglavnom su prisustvovali zvaničnici zajedničkih ministarstava i drugi albanski stručnjaci i zvaničnici. Akcioni planovi su uvek imali deo koji se bavio kulturnim i obrazovnim pitanjima. Znamo da je Taloci učestvovao na ovim sastancima, ali tek odnedavno da je imao ozbiljnu ulogu u izradi programa ovih skupova, kao i u formulisanju predloga. On, međutim, nije imao aktivnu ulogu samo u planiranju, nego i u realizaciji ovih svojih ideja. On je stvarao koncepte o tome kako se formirao albanski pogled na vlastitu istoriju, kada su i kako kanonizovani pojedini događaji i šta je bio pravi razlog za to.

Dokazano je da je Taloci, nakon što je prepoznao značaj inostranih albanskih kolonija za otadžbinu, pokušao da „stvori” Italo-Albance Dvojne monarhije kako bi spolja posebno uticao na albanski nacionalni pokret. Bilo je to selo Borgo Erizzo kod Zare (Zadra) u Dalmaciji koje su osnovali i naselili katolički Albanci, a već je krajem 19. veka bilo uveliko hrvatsko. Od 1882. Taloci je planski prikupljao sve podatke o istoriji Albanaca, što su sa interesovanjem pratili tadašnji ministri spoljnih poslova Kalnoki i Goluhovski.

Prema albanskim istoričarima, mađarski istoričar imao je nemerljive zasluge u istraživanju albanske istorije i u tome da tadašnja Evropa sazna više o ovom zapadnobalkanskom narodu.S druge strane, istaknuto je da je njegov nacionalistički mađarski pristup istovremeno prevashodo motivisan težnjama Mađarske za prevlašću na Balkanu. Kurt Goštenčnik  (Kurt Gostentschnigg), oslanjajući se na monografije političke i ekonomske istorije u kojima se raspravlja o odnosu Monarhije prema Albaniji, pokazao je da je austrougarska naučna delatnost imala odlučujuću ulogu u stvaranju i međunarodnom priznanju ove discipline. Tu su bile lingvistika (Jogan Georg fon Han, Georg Pekmezi, Teodor Anton Ipen, Vatroslav Jagić), arheologija (Johan Georg fon Han, Teodor Anton Ipen, Karl Pač, Ferenc Nopša), geografija (Ferenc Nopša) i istorija (Johan Georg fon Han, Lajoš Taloci, Konstantin Jireček, Milan Šuflaj).

Ovde, međutim, nauka nije bila u prvom planu. Prema ovom austrijskom istoričaru, rađanje albanologije bilo je motivisano interesima velikih sila, a političko zalaganje ostavilo je traga na spisima nastalim na teritoriji Monarhije do 1918. godine. Na istorijska istraživanja uglavnom je uticala politika, pre svega kroz zajedničke subvencije Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva finansija koja su omogućila istraživanja. Tako je Balkanološki institut osnovan 1908. u Sarajevu. Prema Goštenčnikovom zaključku, iako je pozitivna uloga Monarhije u istraživanju Balkana nesporna, ona je očigledno bila u službi politike. Glavni eksponenti ovoga u pogledu albanologije su Teodor Ipen i dvojica mađarskih naučnika, Lajoš Taloci i Ferenc Nopša.

Najvažnije oruđe Monarhije u ostvarivanju svojih spoljnopolitičkih ciljeva bila je knjiga Lajoša Talocija „Istorija Albanije koju je napisao Geg koji voli svoju zemlju“ iz 1898. Ova knjiga je bila prva koja je ponudila sistematski pregled i stvorila novi nacionalni identitet.

Postojanje ove knjige na albanskom jeziku koja se bavi istorijom Albanije otkrio je 1987. Nemac Armin Hercer. Iako originalni rukopis u to vreme nije bio dostupan, Hercer je shvatio da je delo prvobitno bilo napisano na nemačkom pod naslovom “Popularna istorija Albanaca” – (« Populäre Geschichte der Albanesen »).

Nakon što je Teodor Ipen došao na ideju da probudi istorijsku svest Albanaca, on se u maju 1897. obratio ministru inostranih poslova Goluhovskom sa zahtevom da se objavi narodna istorija Albanije na albanskom jeziku sa dva cilja: predstavljanja slavne albanske nacionalne istorije, kreirajući je kako bi podržao jedinstven albanski pravopis i pismo. Prema njegovom mišljenju, to je bilo lako izvodljivo jer je direktor arhive Zajedničkog ministarstva finansija Ludvig Taloci istraživao istoriju balkanskih naroda i godinama prikupljao građu o tome. Goluhovski je bio voljan da podrži predlog sve dok nije bilo agitacije protiv Otomanskog carstva i da Dvojna monarhija zvanično nema nikakve veze sa tim. Iz Ipenovog pisma Goluhovskom izgleda da je Ipen već razgovarao o mogućem sadržaju knjige sa Talocijem, jer pismo sadrži brojne formulacije o albanskoj istoriji koje su kasnije postale kanon albanske istoriografije. Dva meseca kasnije, nakon što je projekat na Balhausplacu odobren, Taloci je u poverljivom pismu ministru finansija Benjaminu Kalaju izneo stavove koje albanska istoriografija i danas zastupa: Albanci su nezavisan narod sa snažnom plemenskom svešću i naglašenim zahtevom za autonomijom , a imaju slavnu istoriju, a samim tim i političku budućnost. Taloci je objasnio da mora da se naglasi njihova nekonfesionalna priroda kako bi se svaki Albanac mogao poistovetiti sa knjigom. Moraju postojati i ilustracije koje bi mogle da pomognu u dizajnu zajedničkih nacionalnih simbola (grbova, zastava, itd.).

Feljton: Stvaranje mita o Skenderbegu