FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (7): Stvaranje mita o Skenderbegu

Izvor: Sputnik

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Taloci je predstavio svoj rukopis na nemačkom jeziku u jesen 1898. Posle nekoliko meseci usledilo je izdanje na albanskom jeziku u 600 primeraka. Autor nije poimenično naveden. Samo je navedeno da je autor pripadnik plemena Gega. Za mesto izdanja navedena je „Aleksandrija“, a za izdavača „Skenderije“. Podaci u aktuelnoj publikaciji su Beč i Adolf Holchauzen. Bečka nacionalna biblioteka daje ime autora kao Lajoš fon Taloci.

Za Kristijana Čaplar-Degovića je to važan, svestan, ali anoniman doprinos nacionalnoj izgradnji albanskog naroda i naučno zasnivanje albanske istorijske svesti naučnika koji nije imao ništa zajedničko sa Albancima ni jezički, ni po poreklu i koji nije želeo da pripada njima. Knjiga, često zasnovana na književnim delima „nacionalnih preporoditelja“, posebno Paška Vase i Naima Frašerija, i lako čitljivog stila, postala je popularno štivo među sledbenicima nacionalnog pokreta u nastajanju, iako tačan efekat na pojedine predstavnike još nije poznat.

Iako nema dokaza, postoji velika šansa da su glavni sadržajni elementi knjige korišćeni u gore pomenutom programskom tekstu Šemsudina Samija Frašerija iz 1899. godine. U svakom slučaju, to je izvor najvažnijih istorijskih mitova Albanaca kao što su ilirsko poreklo, kult Skenderbega, carstvo Ali-paše Tepelena kao države. Nedostatak nezavisne državne tradicije sa životima plemićkih porodica ili pojedinih istaknutih ličnosti je zamenjen, u skladu sa Kalajevim stavom o mađarskoj istoriji koji je preuzeo Taloci, da je kontinuitet državnosti prvenstveno posledica stabilnosti mađarskih plemićkih porodica i tradicije koju su oni podržavali.

Delo je obuhvatalo istoriju Albanaca u 4 poglavlja: 1) Ilirski period (167 PNE, 2) Rimski period (167 pne – 626 ne), 3) Srednji vek (626 – 1479) i 4) Osmanski period (1479 – do kraja 18. veka). Otkriće trećeg izdanja povećalo je znanje o ovom delu. Njega je objavila franjevačka izdavačka kuća u Skadru 1939, a kao autor knjige, potisan je trgovac i bankar iz Skadra, Zef Zurani. Zurani je, inače, imao veoma bliske odnose sa Ipenom i Talocijem. Njega je Ipen predložio da bude prevodilac knjige na albanski. Stefan Zurani (ili Zeff Curani na albanskom), rođen u Albaniji, bio je službenik brodarske kompanije Osterreichischer Lloyd koji je živeo u Trstu. Zurani je, inače, igrao važnu ulogu u Austro – Ugarskim planovima u Albaniji.

On je bio na čelu Organizacionog odbora Albanskog kongresa u Trstu. Tršćanski albanski kongres (albán kongresi alshkiptar e Triestes) je bio skup predstavnika emigrantskih Albanaca 1913. godine održan između 1. i 4. marta, uz finansijsku i moralnu podršku Austrougarske monarhije, u Trstu. Skup je sazvan radi promovisanja međunarodnog priznanja Albanije, koja je proglasila nezavisnost na zasedanju Narodne skupštine u Valoni 28. novembra 1912 . U njegovom organizacionom odboru učestvovali su Hile Mosi, Hamdi Ohri, Mazhar Toptani, Stefan Ašiku, Filip Kraja i Armunka Epaminonda Balamači. U februaru 1913. Zurani je obavestio svoje bečke pokrovitelje da će do 1. marta biti organizovan svealbanski kongres u gradu na jadranskoj obali, a pozivi su već upućeni njihovim sunarodnicima i emigrantima. Plan je naišao na interese i odobrenje austrijskog Ministarstva inostranih poslova, a Monarhija je čak preuzela finansijski teret kongresa.

Godina prvog objavljivanja knjige (1898) ima simboličnu važnost. Monarhija je 1896. pokrenula prvu veliku kampanju prema Albancima, čiji je cilj bio da ozbiljno probudi i ojača albansko nacionalno osećanje čak i među Albancima muslimanima. Troškove prvog izdanja pokrilo je zajedničko Ministarstvo finasija Benjamina Kalaja, a fakture su izdate na ime Lajoša Talocija.

Cilj ove knjige bio je da na popularizujući način upozna Albance sa njihovom istorijom i da podrži početak njihove nacionalnosti. Stil je bio jednoobrazan da bi ga prihvatili svi Albanci, bez obzira na njihovu veroispovest, kako po formi tako i po obliku sadržaja. Hršićansko-muslimanski kontakti i odnosi Toske-Gege treba da se razjasne i da se stvori sadržaj zajedničkog znanja. U retrospektivi, može se naći mnogo sličnosti između Talocijeve knjige istorije i pogleda na istoriju Aleksa Bude, glavnog predstavnika komunističke albanske istoriografije. Izbor reči i stila zasnivali su se na junačkim pesmama, koje su zamenile nedostatak pisanja. Delo je napisano u prvom licu množine („naši preci“, „naša zemlja“ itd.) i objedinilo je „priče“ hrišćana i muslimana. Zajedništvo je stvoreno ujedinjujućim vrednostima Albanaca - poreklom i poreklom (albanska krv), maternjim jezikom, albanskim vrlinama (herojstvo, slobodoljublje, albansko srce), hiljadama godina zajedničke istorije. Po prvi put je periodizovana albanska istorija, pri čemu se pominju tačke veze između albanske i mađarske istorije (prisustvo Ilira u Karpatskom basenu, pohodi Luja I na Napulj, bitke Jana Hunjadija i Matije Korvina protiv Osmanlija).

Što se tiče rimskog perioda, naglašeno je da je Ilirija davala najbolje trupe i legije u carstvu i da su talentovani generali ove provincije i odavde poticali vojnici carevi najvažniji garanti postojanja Rima. Za razliku od tendencije istoriografija na Balkanu, nije bilo unazadne projekcije aktuelnih etničkih sukoba za nekoliko vekova. Mit o Skenderbegu je igrao centralnu ulogu jer je cilj bio stvaranje uzornog nacionalnog heroja. Iako je bio popularna književna ličnost među Italo-Albancima, popularna albanska kultura ga je skoro potpuno zaboravila.

Predstavnici Rilindije, poput Frašerija i Fan Nolija, vaskrsli su ga za albansko nacionalno pitanje jer je bio poznata istorijska ličnost u Evropi. U Talocijevoj knjizi su napisani najvažniji elementi njegovog kulta: Skenderbeg kao tvorac srednjovekovne, nezavisne Albanije, kao graditelj „moderne“ države, kao predstavnik evropske kulture, kao poslednji bastion odbrane Evrope od Osmanlija. Ono što je bilo presudno bilo je pokatoličavanje ostarelog Skenderbega kako bi se sve četiri verske konfesije (suniti, bektaši, pravoslavci i katolici) poistovetile sa njim.

Za osmanski period je naglašeno da je ostala lokalna tradicija slobodarskih kretanja, posebno među katoličkim brdskim plemenima. Albanci su davali vojnu elitu, dok su osmanske paše prebačene u Albaniju iz stranih zemalja ugnjetavale albansko stanovništvo.

Bušatli i Ali-paša Tepelena su bili muslimani, ali ne i Osmanlije. Gegska porodica Bušatlija ujedinila je albanske oblasti na severu, toskanski Ali-paša one na jugu. Albansko pitanje je postalo suštinski deo međunarodnih diplomatskih pregovora početkom 19. veka. Epoha Tanzimata obojena je tamnim bojama: neprijateljski, okrutni i loši otomanski zvaničnici paše bili su odgovorni za povećanje poreza i nedostatak škola i časopisa na albanskom jeziku. Prizrensku ligu, koju su organizovali hrišćani i muslimani, Porta je ugušila. Međutim, istorija ove lige nije opisana, verovatno zato što knjiga nije mogla biti usmerena protiv Otomanskog carstva.

Zanimljivo je i da su albanski čitaoci oslovljavani sa „draga braćo“ koji nisu poznavali sopstvenu istoriju i nisu bili svesni svojih moći. Podsećali su ih da su u svim većim carstvima oduvek živeli u nezavisnim administrativnim jedinicama i pružali lokalni otpor. Koncept slobode je za njih uvek igrao centralnu ulogu. Autohtoni stanovnici svojih teritorija, sa Grcima najstarijim balkanskim narodom, koji svoju decu vaspitavaju u čast i junaštvo, uvek su spremni da podnesu najveće žrtve za slobodu svoje ličnosti, porodice/naroda i svoje zemlje. Stoga je zastrašujuća slava Albanaca u ratovima. Razlika između Gega i Toska rezultat je brojnih neuspešnih ustanaka koji su naterali deo naroda da se iseli iz matične zemlje. Sposobnost ujedinjenja, bez obzira na dijalekte i religije, pokazivali bi istorijski primeri kao što su napori Ali-paše Tepelena i Bušatlije. I pored promene imena, nije došlo do promene etničkog karaktera jednog područja. Promena u ukupnom nazivu oblasti naseljenih Albancima desila se gotovo neprimećeno: Ilirske provincije su od 11. do 14. veka nazivane „Arbanas/Arbëria/Arbni“, a u osmanskom periodu su označene kao „Shqypni“.

„Toska” je uvedena kao samostalan termin u 14. veku, „Gega” u 18. veku. Etnička samooznaka prilagođavala su se nazivima zemalja koji su se menjali iz epohe u epohu: stari Iliri su postali srednjovekovni „arbni/arbri“, osmanski Arnauti i „shqypetar“ ranog modernog perioda. Narodno ime se promenilo, ali uvek znači „mi“, „Albanci“. Što se tiče pojma „nacije“, govorilo se da su Iliri bili plemenska grupa, „fs“, „vllazni“ u smislu naroda, a u ranom modernom periodu i u smislu nacije. Albanski izraz „komb“, na gegskom što znači „snop, veza, čvor“, postao je isključivi izraz za naciju zahvaljujući uticaju Samija Frašerija. Oznake „Toske“ (prvo tokom slovenskog osvajanja) i „Gege“ (samo iz ranog modernog doba) su retko korišćeni u knjizi. Što se tiče albanske istoriografije, i dalje postoje muslimansko-hrišćanske razlike u mišljenjima i divergentne regionalne tradicije (Albanija, Kosovo, Makedonija). Prosečan albanski građanin ima pojačan i iracionalan emocionalni odnos prema svojoj nacionalnoj istoriji, tako da kritiku na njen račun automatski doživljava kao lični napad. Talocijeva istorijska koncepcija ima elemente koji mogu da ponude rešenja za razrešenje paradoksa albanske istorije i čine osnovu za preformulisanje istorijskog autoportreta Albanaca.

Sutra nastavak: Lajoš Taloci i izgradnja albanske nacije