FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (8): Lajoš Taloci i izgradnja albanske nacije

Lajoš Taloci
Izvor: en.wikipedia.org

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Rekonstrukcija istorije nastanka Talocijeve knjige mogla bi da promeni dosadašnje stavove o poreklu i razvoj albanske nacionalne ideje, jer se činilo da su termini koji se koriste u istorijskoj knjizi oblikovali tradiciju albanske istoriografije.

On je 1911. napisao pismo ministru inostranih poslova Erentalu tražeći finansijsku podršku za objavljivanje zbirke izvora o srednjovekovnoj albanskoj istoriji, bez kojih se istorija Albanije ne bi mogla pisati. Taloci je naglašavao da je srednjevekovna državnost preduslov za savremene pretenzije državnosti zato što su argumenti balkanskih naroda bili važni u pogledu istorijske samolegitimizacije koja uvek seže do srednjovekovne državnosti. Oni narodi koji ne bi mogli tako nešto da pokažu morali bi da stvaraju sopstvenu srednjovekovnu istoriju: prvo kritičkim izdanjem izvora, a zatim i istorijskom knjigom o srednjem veku. Ovaj austrougarski projekat usmeren na Albance zapravo je sproveden do kraja Prvog svetskog rata. U ovoj zbirci iznete su teze trojice austrougarskih stručnjaka o istorijskiim granicama Albanije na liniji Bar – Prizren – Ohrid – Valona. Oni su, sledeći Kalajevu „istočno – zapadnu osu“, zaključili da je Albanija „par exellance“ granična zemlja, granica između „jezika, religija, sila“: spoj istočne i zapadne kulture, grčko – latinske, rimsko – vizantijske uz autohtoni albanski i slovenski elmenat. Taloci je Albaniju opisao kao „Balkankosmos“ sa latinskim, rimskim, italijanskim, grčkim i vizantijskim tragovima.

Dokumenti objavljeni u „Аcta et diplomata res Albaniae“ trebalo je da dokažu istorijsku rasprostranjenost albanskog stanovništva i na njihovo kulturno nasleđe kao potomaka delimično romanizovanih Ilira. Albanci su, prema stavovima autora, tokom srednjeg veka živeli u Prizrenu kao i u ostalim delovima Metohije, odnosno u zetskom primorju.

Iz već pomenutiog pisma koje je Ipen napisao Goluhovskom 1897. vidi se da se u pogledu mogućnog sadržaja knjige, već dogovorio s Talocijem. Pismo sadrži mnoge tvrdnje povezane sa albanskom istorijom, koje su kasnije postale kanon albanske istorioografije.U kasnijem pismu sam Taloci potvrđuje ove sumnje. (ÖStA HHStA PA XIV. Kt. 20. Thallóczy levele Kállaynak Bécsből. 1897. július 10. Ad. Z. 937/Pr. BH ex 1897; Vertraulich! A német nyelvű levelet és albán fordítását közli: Belüli, 2008. 62-74) Pismo je jedno od najvažnijih dokumenata albanske istoriografije. U njemu je Taloci postavio konceptualne osnove od kojih albanska istoriografija nije odstupila: 1. Albanci su samostalan narod – uvek su bili samosgtalan narod sa snažno izraženom „plemenskom svešću“ i izraženim težnjama ka autonomiji; 2. imaju slavnu istoriju; 3. zbog toga imaju političku budućnost.  

Obrazlažući te ciljeve, Taloci je napisao: „Pokušao sam da napravim narativnu, popularnu priču, koja reprodukuje sve one činjenice nepoznate albanskom narodu i koje su poznate evropskoj javnosti, da bi ih dao u ruke Gegama i Toskama iz kojih bi oni trebalo da zapamte tri glavna stanovišta, a to su: da oni čine svoj narod, da imaju istoriju hvale vrednu i da se stoga još uvek mogu nadati političkoj budućnosti“. Što se tiče stila knjige, on napominje da je, radi lakšeg prevođenja i prijema, prilagođena albanskom načinu razmišljanja.

Talocijevo savremeno istorijsko shvatanja potvrđuje činjenica da je napisao delo koje prevazlazi religije, sa čijim događajima su mogle da se identifikuju svi katolički, pravoslavni, sunitski i bekteši Albanci. Smatrao je izuzetno važnim da knjiga sadrži i ilustracije koje će pomoći razvoju zajedničkih nacionalnih simbola (grbovi, zastave, Skenderbegovi simboli, portret Ali Tepelanija). 

Jedna od karakteristika albanske istoriiografije je da nedostatak samostalne državne tradicije, nadoknađuje biografijama istaknutih albanskih porodica i njihovih istaknutih pripadnika. Ovo seže i do ove popularne knjige, a može da se poveže sa Talocijevim shvatanjem mađarske istorije. On je 1908. predlagao da se objave svedočanstva porodice Erdodi u četiri toma. U memoarima napisanim na mađarskom jeziku, Taloci je opširno argumentovao u prilog velikih stvari koje su uticale na Mađarsku kroz istoriju i da je kontinuitet njene državnosti prvenstveno bio posledica kontinuiteta mađarskih aristokratskih porodica i tradicije koje su one negovale. Zato je istraživanej izvora koji se na njih odnose i pisanje porodičnih istorija od primarnog značaja za upoznavanej istorije zemlje.

Ispitivanje porekla Acta et Diplomata res Albaniae Mediae Aetatis Illustrantia i Illyrisch-albanische Forschungen otkriva dodatne informacije u vezi sa Talocijevim razmišljanjima. Iz pisma koje je Alojz fon Erental napisao 1911. zajedničkom ministru spoljnih poslova, jasno je da je on planski prikupljao podatke o istoriji Albanaca od 1882, od trenutka kada je Kalaj došao na čelo uprave Bosne i Hercegovine. свесно прикупљао податке о историји Албанаца од 1882. године. Ovo su sa interesovanjem pratili ministri na Balhausplacu, Gustav fon Kalnoki I Agenor Goluhovski. 

Taloci je u pismu tražio finasijsku podršku za objavljivanje zbirke izvora, jer je prema njegovom mišljenju, bez toga ne može pisati istorija Albanije. Mađarski istoričar je planirao da objavi rad čija je metodologija (principi uređivanja, izbor relevantnih tema, aspekti pripreme kritičkog aparata) bila zamišljena da bude jedna od najkvalitetnijih relevaqntih publikacija svog vremena. Lireček i Šuflaj su se brzo odazvali i posvetili ostvarivanju ovih ciljeva.

U pravom kanonizovanju Skenderbega, veliku ulogu imao je časopis „Albanija“ koji izlazi u Briselu i pojavljuje se na francuskom i albanskom jeziku. Česopis, koji je finansirao Baljausplac, postavio je sebi dva važna cilja: da obaveštava evropsku javnost o albanskim stvarima i da utiče na albanski nacionalni pokret. Autori su delom albanski, a delom strani, ali nije bilo poznato ni tada, sve do nedavno, da je spisak autora za ciljanu publiku definisao Ipen, a da je završene članke pregledao Taloci jer je pravo uređivanje obavljano u Belz, dok je briselskim izdanjem rukovodio Faik Konica. Pre obhavljivanja, sažetke prikupljenog materijala pripreman je na francuskom jeziku, a konačnu verziju tekstova odobravao je albanski referent na Balhausplacu – Julijus Frajher Zvediniek fon Zidenhorst.

Talocijeva, a u isto vreme najuticajnija istorijska dela austrougarske albanologije su Acta et Diplomata res Albaniae Mediae Aetatis Illustrantia i Illyrisch-albanische Forschungen. Kada je Taloci pisao svoju popularnu istoriju, planirao je da pripremi posebno delo za profesiju koja će da pokrene savremena istorijska istraživanja. Za to je, pre svega, bila potrebna izvorna publikacija opremljena savremenim kritičkim aparatom. Planirani u četiri toma, Acta će na kraju da postanu dvotomno delo. Tomovi su završeni uz pomoć Jirečeka i Šuflaja i zasnivaju se prvenstveno na izvorima iz dalmatinskih i italijanskih arhiva: objavljeno je ukupno 1 646 dokumenata između perioda 344. i 1406. godine, ne samo političkih, nego i ekonomskih, društvenih i kulturnih izvora. Taloci je napisao nekoliko lanaka u knjigama „Forchungen...“, a među njima vredi istaći studiju o albanskim dijasporama. U ovome, on sažima istoriju katoličkih Albanaca Seremšega (Petrovaradinskog graničnog puka) kao i istoriju „Italo – Albanaca. Planirao je da obradi i storiju drugih kolonija, jer je u zaostavštini u Narodnoj biblioteci u Budumpešti sačuvana mađarska rukopisna verzija nacrta studije o Albancima u Egiptu. (OSzK Kt. Föl. Hung. 1630.)

Sutra nastavak: Nema države na Balkanu bez srednjeg veka