Kosovska "mapa puta" ulaska u NATO

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Jedan albanski komentator predočio je prošle nedelje zanimljivu opservaciju o kojoj je razmišljao dok je gledao fudbalsku utakmicu Kosova sa Izraelom. On se u toj prilici zapitao zašto Izrael nije član NATO: "Izrael već 30 godina igra u evropskim ligama, a ne u Aziji gde mu je mesto. U istorijskom, geografskom i strateškom smislu, ova država je bliža Evropi od mnogih zemalja članica NATO-a, i to ne iz sportskih razloga".

Komentator se pitao da li bi današnja istorija, pa i čitava istorija Bliskog istoka bila drugačija da je Izrael član NATO.

"Da li bi to zaustavilo teroriste Hamasa koji su, između ostalog, ubijali nevinu decu, da izazovu rat između Irana i Izraela? Da li bi imali hrabrosti da dovedu NATO u sukob sa Iranom? Da li bi strah od umešanosti NATO-a u sukob sputao sam Iran, koji finansira Hamas? Da li bi Liban, koji se drži kao talac Hezbolaha, bio mirniji kao granična država sa NATO-om? Može li Hezbolah biti na granici sa NATO-om? Da li bi sam Izrael bio opreznija država da poštuje Palestince čiju je mržnju zasluženo zaradio u proteklih 75 godina", pitao se albanski komentator, dajući polovičan odgovor: „Možda da, možda ne".

On smatra da, ako postoji stotinu razloga da se NATO ne meša u taj deo sveta, onda postoji hiljadu razloga da se veruje da je prisustvo NATO-a tamo moglo da spase svet mnogo nevolja i da postoji „mnogo razloga da se misli da Izrael može biti član NATO-a baš kao Turska ili Ukrajina". U nizu zanimljivih opservacija, konačan zaključak je da bi istorija Bliskog istoka bila sasvim drugačija da je Izrael član NATO. Ne bi bilo ovakvih sukoba koje gledamo, niti ratova sa kojima smo se suočavali. To je, razume se, jedan scenario ovakvih događaja, koji podrazumeva da NATO samim prisustvom ograničava akcije država nečlanica. Nema, međutim, odgovora, šta bi bilo ukoliko Hamas uopšte ne bi bio impresioniran NATO-om i opet delovao po svome, bez obzira da li je Izrael unutra ili nije. Da li bi tada NATO bombardovao Gazu? Kakve bi odnose NATO uspostavio sa arapskim i muslimanskim zemljama u tom slučaju? Rizici ovakvih okolnosti, nesumnjivo su ubedili NATO stratege da su potencijalne štete mnogstruko veće od eventualnih koristi, pa se ni ne razmišlja o Izraelu kao članu NATO. 

Ono što je neka vrsta skrivene poruke ove analize, jeste izvesna, sasvim očigledna koincidenacija odnosa prema NATO od takmičarskih fudbalskih reprezentacija Izraela i Kosova. Pitanje koje se postavlja za Izrael, u još većoj meri važi za Kosovo, budući da je opredeljenje trenutno aktualnog koncepta po modelu „dve Nemačke", da Kosovo postane članica NATO, bez obzira na to što nije država u pravom smislu, što više od polovine članica UN ne priznaje njegovu državnost i što, prema tome, ima sasvim limitirane međunarodne kapacitete. Nefunkcionalna kosovska državnost na međunarodnom terenu dobila bi satisfakciju time što bi se Srbija obevezala da neće da se protivi ulasku Kosova i Metohije u međunarodne organizacije. Logika je sledeće: ako se Srbija ne protivi, to implicira da je saglasna. A, ako Kosovo uđe u međunarodne organizacije iz sistema UN, onda će države u svetu same po sebi prihvatiti kosovsku državnost, iako je ne priznaju. 

U svakom slučaju, NATO se uzima kao ključni agens kosovske državne budućnosti. Regionalna budućnost NATO kao i budućnost svih balkanskih država u odnosima sa Severnoatlantskom alijansom bili su prirodna i centralna tema prošlonedeljne balkanske turneje generalnog sekretara NATO, Jensa Stoltenberga. Stoltenberg je posetio Sarajevo, Beograd i Prištinu, da bi se tura okončala u Skoplju, sastankom sa šefovima država ili vlada svih zapadnobalkanskih članica NATO. Stoltenberg se sreo sa svim članicama NATO "od Vardara pa do Triglava", plus albanskim premijerom Edijem Ramom. S njim su još bili Zoran Milanović, Milojko Spajić, Robert Golob i domaćin Dmitar Kovačevski. 

Ovaj sastanak u Skoplju nije slučajan. Severna Makedonija je predsedavajući OEBS i ove nedelje će se u Skoplju održati samit OEBS-a. Zbog toga je na skopskom sastanku, pored regionalnuh pitanja, dominirala i tema odnosa balkanskih zemalja prema Rusiji, tim pre što će na predstojećem Samitu učestvovati i delegacija Rusije koju će da predvodi ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. 

Vašington nije potvrdio prisustvo državnog sekretara Blinkena na samitu u Skopju, ali je Stejt department objavio da će 25. novembra Blinken da otputuje u Brisel, gde će prisustvovati sastanku ministara spoiljnih poslova NATO, na kome će se raspravljati o Ukrajini i gde će da se „naglasi podrška demokratiji i regionalnoj stabilnosti na Zapadnom Balkanu". 

Stoltenberg je ponovio da nema neposredne opasnosti od strane Rusije prema bilo kom članu ili NATO savezniku, da postoji rusko prisustvo, ali bez kapaciteta za destabilizaciju. I pored toga, on je naglasio da je „NATO budan i da pažljivo prati šta radi Rusija". On je naveo tri centra u kome je NATO prisutan u regionu: sa Kforom, sa sedištem u Sarajevu i kancelarijom u Beogradu, odakle je NATO pripremljen da „isprati situaciju i da zaštiti svakog saveznika od bilo koje opasnosti". Umesto toga, Stoltenberg je ukazao da NATO uviđa porast napetosti na Kosovu. NATO je na Kosovu uvećao svoje prisustvo za 1.000 vojnika koji su praćeni teškim naoružanjem. Uz ova overavanja, bilo je reči o još jednoj temi koja je posredno povezana sa već pomenutom fudbalskom utakmicom Izraela i Kosova: članstvo Kosova u NATO.

Na kraju skupa, albanski premijer Edi Rama naglasio je da „Kosovo treba da ubrza procese integracije u NATO", zahvaljujući se pri tome predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću „koji to stalno ponavlja". Rama je naglasio da se slaže sa stavom „da je apsurdno da se Kosovo spreči u ovom procesu". "Kosovo treba da priznaju zemlje NATO i EU", dodao je Rama. Rama je pozvao Kfor i da se više angažuje i sa više trupa obezbedi granicu između Kosova i Srbije.

Prema njegovim rečima, jedini način da se reše svi problemi između Prištine i Beograda jeste dijalog, u kome će posredovati EU.

"Verujem da nije slučajno što je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg to naglasio, to ne predstavlja neposredni instrument NATO, već EU, a to je da je jedini način da se tretiraju svi problemi koji traže krajnje rešenje između Kosova i Srbije, dijalog koji će biti uz posredovanje EU", rekao je Rama.

Kosovo je, imajući u vidu članstvo u NATO, počelo još 2018. da pretvara Kosovske bezbednosne snage u nacionalnu vojsku. Iako su ovu odluku podržale Sjedinjene Države, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg izrazio je zabrinutost i nazvao je ovaj potez „nepravovremenim". Problem u središtu svega vrti se oko jednog centralnog pitanja: činjenice da nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, Srbija i četiri članice NATO-a ga nisu priznale. Ovaj trajni spor koči dalju integraciju Kosova u NATO ili u druge međunarodne forume. Nedostatak normalizacije sa Srbijom i pitanje nepriznavanja je postavilo političke, kao i pravne barijere u odnosu Kosova sa bezbednosnim snagama pod komandom NATO-a (Kfor), kao i sa samim NATO-om, uključujući izglede Kosova za buduće članstvo.

Jens Stoltneberg je i prilikom ove turneje iskazao rezerve prema potezima koje vuku Kosovske bezbednosne snage, odnosno njihovim naoružavanjem. Stoltenberg je rekao da takozvane Kosovske bezbednosne snage nemaju podršku NATO da se naoružavaju, kao i da tranzicija tzv. KBS u vojsku nije dobra, objašnjavajući da je NATO bio protiv ovih koraka.

„Sada razmatramo da li treba trajnije da povećamo broj vojnika kako bismo osigurali da ovo ne izmakne kontroli i stvori novi nasilni sukob na Kosovu ili u širem regionu", rekao je on.

Još početkom ove godine, kosovski premijer Aljbin Kurti najavio je da će Kosovo uskoro da aplicira za članstvo u NATO. To se nije dogodilo, jer najvažniju prepreku kosovskom članstvu predstavljaju četiri članice NATO koje nisu priznale Kosovo. Ukoliko bi jedna od članica NATO-a predložila Kosovo za novu članicu, to je prema sadašnjim pravilima ove organizacije nemoguće, jer četiri zemlje alijanse ne priznaju Kosovo. Slovačka, Španija, Grčka i Rumunija, sve članice NATO i EU, nisu priznale Kosovo kao nezavisnu državu.

Kriterijumi za ulazak u NATO definisani članom 10 Vašingtonskog sporazuma, a odluka o prijemu nove članice mora biti jednoglasna. Sporazum Beograda i Prištine koji treba da proistekne kao rezultat dijaloga, zbog toga se vidi kao osnovni preduslov koji će otkloniti prepreke ulasku Kosova u NATO. On predstavlja svojevrsnu „mapu puta" čijom primenom, smatra se, biće moguće da preostale četiri zemlje priznaju Kosovo i tako mu otvore put ulaska u Alijansu. 

Upravo to su tokom majske posete Prištini saopštila dvojica američkih senatora, Kris Marfi i Gari Peters. Oni su naglasili da Kosovo mora da primeni sporazum sa Srbijom koji su predložili EU i SAD, ukoliko želi da ostvari svoj cilj i postane članica NATO. U osnovi, ništa se nije promenilo od tada: sporazum sa Srbijom na osnovu kog će četiri preostale članice NATO da priznaju Kosovo otvoriće vrata aplikaciji Kosova za članstvo u NATO. Derek Šole je ove godine zatražio da se strane fokusiraju na predlog EU o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, „koji bi bio ukorenjen u međusobnom priznanju", pošto je to za njih put da ostvare „svoju sudbinu", a Šole je naziva „evroatlantskom sudbinom". Ovo je verovatno najsnažniji izraz i najdirektnije uverenje koje je bilo koji političar dolazeći na Balkan izgovorio o budućnosti Beograda i Prištine. Evroatlantske integracije, odnosno NATO kao fatum, stoje na kraju puta.