Kurti na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji: Ona žurka kod Kamale

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Tom Vulf nikada nije imao veliku publiku na Balkanu. To je verovatno delom zbog evrocentrične snobovštine naših književnih elita, koja još uvek gleda s visine na američku kulturu, ali i zbog njegove subverzivne spremnosti da istražuje uloge tlačitelja i potlačenih, nešto što izaziva nelagodu u regionu gde su sve nacionalne (kao i porodične i individualne) priče oslikane u ta dva manihejska pojma.

S druge strane, s obzirom na to da Vulfova popularnost u SAD-u nije sprečila tu zemlju da postane sve više polarizovana, posebno između večnih tlačitelja i večnih potlačenih, veći broj primeraka i prevoda njegovog briljantnog eseja "Radikalni šik" iz 1970. godine verovatno ne bi mnogo promenio na Balkanu.

Ipak, njegova predstava o veoma bogatim i moćnim progresivnim američkim urbanistima koji čeznu za osećajem da su autsajderi u borbi za pravdu i koji tetoše ljude sa ekstremnim stavovima, pala mi je na pamet kada sam video fotografije koje je Albin Kurti ponosno podelio sa Demokratske nacionalne konvencije u Čikagu, uključujući i onu sa demokratskom kandidatkinjom i aktuelnom potpredsednicom, Kamalom Haris.

Iako bi imalo smisla ovde ukazati na to da Bajden-Harisova administracija često kritikuje Kurtijeve tvrde stavove, najnovije zbog njegove namere da ukloni barijere koje štite Srbe u severnom delu Kosovske Mitrovice od njegove loše vlasti, to bi zamaglilo činjenicu da američka spoljna politika, posebno kada se radi o obuzdavanju svojih saveznika, može biti veoma nepredvidiva, često do te mere da ide protiv interesa samih Amerikanaca. Povrh toga, američki političari, poput osramoćenog senatora Boba Menendeza, poznati su po tome da su spremni da pružaju usluge quid pro quo, posebno u vremenima žestoko osporavanih izbora, koji, na kraju krajeva, koštaju mnogo novca i mogu imati koristi od organizovanih glasačkih blokova za utvrđivanje, što demokratski nastrojeni albanski biznismeni mogu obezbediti u zamenu za manju fotografiju koja bi pomogla nekome kod kuće.

Ono što mi je Vulfa prizvalo u misli nije čak ni činjenica da su slavni kosmopolitski i antinacionalističke Demokrate spremne da se druže s čovekom koji redovno koristi politiku krvi i tla i čak pokušava da prisvoji rimske arheološke ostatke za lažnu istoriju: dobro je poznato da su različiti oblici etnonarcizma zaista podstaknuti unutar Demokratske stranke 2024. godine.

Posebno Vulfovski momenat je to što je tokom celokupne Kurtijeve političke karijere bio hvaljen kao suverenista, antiimperijalistički glas na Kosovu i Metohiji, podjednako u sukobu sa Beogradom, Tiranom, Briselom i, da, Vašingtonom, a ipak, tu je bio, pozirajući za kameru da dokaže da ga američki establišment i dalje voli. Ova lažna pojava radikalizma ne samo da je navela sve diplomce i aktiviste, uvek u potrazi da postanu mrzitelji Balkana i dobiju udobne stipendije, da govore o njemu kao o lokalnom Če Gevari, već je privukla i zvezde evropske akademske levice, poput Žižeka i Piketija, tj. ljude koji su uspeli da nasilno nagnu Evropu udesno, da mu pevaju hvalospeve.

Međutim, za ovakav tip ljudi, klanjanje na konvenciji jedne američke stranke zbog fotografije i biti suverenista nije ništa više ili manje kontradiktorno nego biti vatreni šovinista i tvrditi da ste za multikulturalizam, niti, malo bliže njihovom iskustvu, biti potpuno plaćen i zaštićen deo sistema redovno odvožen na državne događaje i istovremeno biti opasan kritičar i ratnik protiv sistema. Vulf je, zaista, sjajno objasnio ovaj tip ljudi opisujući zabavu kod Leonarda Bernštajna, gde je vrh globalne kulturne elite sebe video kao hrabre buntovnike samo zbog toga što su među njima bili prisutni Crni Panteri i što su prikupljali novac za njihove ciljeve (što bi okončalo takve zabave da su zapravo uspeli).

Nažalost, dok se toleriše i verovatno je korisno da umetnici žive u stanju nerešene kognitivne disonance, nesposobnost i nespremnost da se razreše kontradikcije u delovanju i mislima nije privlačna osobina među ljudima koji žele da se prodaju ne samo kao pronicljivi analitičari već, još gore, kao donosioci politika.

Još gore je nespremnost da se preuzme odgovornost za posledice. Da li će iko iz Demokratske nacionalne konvencije, koja je organizovala da Kurti bude u Čikagu, priznati svoj deo krivice za nerešene napade na Srbe? Da li će hrabra evropska levica pisnuti reč o diskriminacionim politikama protiv Srba koje imaju za cilj da ih osiromaše? Naravno da neće, biće ponosni što su osnažili i počastili neustrašivog borca za slobodu i autsajdera, koji, sasvim slučajno, ima dovoljno moći da maltretira celu jednu etničku grupu bez ikakvog protivljenja.