Licemerna politika EU prema Severnoj Makedoniji

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Balkan je kroz istoriju bio mesto suočavanja raznih kultura, ali i interesa, koji su neretko proizvodili žestoke sukobe, od kojih posebno pamtimo Veliki i Drugi svetski rat, ali i sukob nastao raspadom Jugoslavije, kao i raspad socijalističkih društvenih sistema u Evropi, kada su saveznici u dva velika rata postali krvni neprijatelji. Ni završetak Hladnog rata ni rušenje Berlinskog zida nisu čovečanstvo primakli postizanju novog, pozitivnog i održivog međunarodnog poretka. Ratovi u Gazi i Ukrajini, sve veća tenzija na Balkanu – naša su svakodnevica i izvor naše strepnje da globalni treći svetski rat kuca na vrata savremenog čovečanstva.

Iako je mir univerzalna, svevremena potreba svakog pojedinca i naroda, deluje da nikada nije bilo teže njegovo postizanje. Kako privoleti sukobljene strane da prekinu oružanu paljbu i sukobe makar pokušaju da reše dijalogom, za okruglim stolom, pitanje je koje muči ceo svet i čijem se odgovoru nada što pre.

Sjedinjene Američke Države imaju ključnu ulogu u kreiranju svetskog mira, naglasio je mađarski premijer Viktor Orban, dodavši da, ukoliko Amerikanci žele da vlada mir u svetu, moraju da izaberu predsednika koji će se boriti za mir. Orban je ovaj stav izneo u Ohridu, gde je bio u dvodnevnoj zvaničnoj poseti.

Domaćin Orbanu bio je premijer Severne Makedonije Hristijan Mickoski sa svojim ministrima. Premijeri su vodili zajedničku sednicu vlada, koja je – možemo slobodno reći – bila utešna. Naime, očekivalo se da će doći do međuvladine konferencije između Komisije EU i Vlade Severne Makedonije, koju predvodi Mickoski. Umesto toga, Mađarska, kao predsedavajuća zemlja EU, održala je bilateralnu sednicu vlada, nakon briselske odluke da se Severnoj Makedoniji ne dozvoli dalji razvoj pristupnih dogovora sa EU, jer nije ispunila uslov koji joj je postavila Bugarska. 

Mickoski je, podsetimo, tražio garanciju da neće biti novih zahteva nakon još jedne promene Ustava i unošenja Bugara u ovaj akt, ali taj vid garancije EU nije prihvatila. Odluku Brisela da Severnoj Makedoniji ne odobri pristupne pregovore jer nije ispunila bugarski uslov, Viktor Orban je prokomentarisao sa najdubljim žaljenjem: „To je istorijska greška, koja se još može udvostručiti, jer će zemlja biti stavljena iza Albanije, za šta ne vidim razloge. Izazov za vladu biće da se bori protiv ovog nepoštenog stava.”

Naime, Albanija je izvučena iz paketa pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom, te će EU njen pristup svojoj zajednici tretirati samostalno. U ovom kontekstu, treba podsetiti i na to da su svojevremeno albanski poslanici i predstavnici Ministarstva inostranih poslova, kao i u raznim političkim krugovima, ukazivali na to da, ukoliko Severna Makedonija ne prihvati put evropskih integracija promenom Ustava, a Albaniji se odobre pristupni pregovori, tada će Albanci iz Severne Makedonije tražiti rešenje za sebe. Bili su i nagoveštaji formiranja samostalne nezavisne opštine na zapadu Severne Makedonije, te borbe za pristupne pregovore mimo države. Da li je to vetar u leđa od strane EU ka ostvarivanju Demaćijeve, a sada i Kurtijeve ideje o tzv. velikoj Albaniji, i to u vreme izuzetno tenzične atmosfere na Balkanu?

Albanski premijer Edi Rama, iako se ne slaže sa političkim stavovima Kurtija, nagovestio je da će njegova zemlja transformisati islamski sufijski red Bektaša, sa sedištem u Tirani, u suverenu državu. Nije isključeno da to bude još jedan iskorak ka zajedničkom vekovno latentnom cilju formiranja tzv. velike Albanije, kojem će se priključiti i Albanci iz Severne Makedonije, koji već smatraju Kurtija predsednikom svih Albanaca.

Podsetimo, kada je Kurti takvu titulu dobio u Tetovu, međunarodna zajednica nije reagovala, ali iz iskustva znamo da je prećutkivanje jedan vid podrške, te je Kurti osnažen da imperativno hrli napred ka svom cilju. Sa jedne strane, sužava politički suverenitet i teritorijalni integritet Srbima na Kosovu, upravo onako kako su se Rusima u Ukrajini ukidala ljudska prava, a na drugoj strani, naoružava se punim kapacitetom, na čemu mu, takođe, međunarodne snage gledaju kroz prste.

Evropska unija prema Severnoj Makedoniji sprovodi očiglednu licemernu politiku, zahtevajući od njenog osamostaljivanja permanentno nove uslove za prijem u svoju zajednicu. Ni nakon promene Ustava i imena države Prespanskim sporazumom – ni korak se nije približila ulasku u EU. Od nje se zahteva još jedna promena najvišeg državnog akta, na zahtev Bugarske, a nije sigurno ni da je to poslednja rampa na njenom prijemnom putu. Sve to izazvalo je, naravno, veliko nezadovoljstvo makedonskog naroda, čak i određenu odbojnost prema EU, te sve veću naklonjenost Istoku, iako državno rukovodstvo zvanično drži kurs NATO-a i svoju spoljnu politiku kreira uz politiku EU, što dokazuje i podrška Ukrajini u sukobu sa Rusijom, gde se Rusija karakteriše kao agresor.

Dok ukrajinsko-ruski sukob ne jenjava, svet strahuje od globalnog trećeg svetskog rata, a samo osam meseci pre početka Specijalne operacije Rusije u Ukrajini, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg za „Politiku” je konstatovao:

„Sasvim je tačno da se danas suočavamo s najnepredvidljivijom bezbednosnom situacijom u poslednjih mnogo godina. Tu su sve agresivnija Rusija, sajber i hibridne pretnje, nestabilnost širom Bliskog istoka i Severne Afrike i produžena teroristička pretnja. Kao odgovor na to, NATO ubrzano sprovodi najveće prilagođavanje kolektivne odbrane od Hladnog rata. Dakle, u svetu koji je sve manje predvidiv ‒ NATO je važan kao što je uvek bio.

Alijansa čuva bezbednost naših zemalja već sedamdeset godina. Snažna veza između Evrope i Severne Amerike stvorila je od NATO-a najjači savez u istoriji. Činjenica da ćemo uskoro prihvatiti Severnu Makedoniju kao 30. članicu pokazuje da je NATO uspešan savez. Uzastopni krugovi proširenja dokazali su da NATO i posle 70 godina privlači interesovanje i da je on pozitivna sila ka održivom međunarodnom poretku.”

No, upravo ti uzastopni krugovi proširenja doveli su do vojnog sukoba na teritoriji Ukrajine, pripremanog Minskim dogovorima. Naime, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel i bivši predsednik Francuske Oland potvrdili su da su Minski dogovori poslužili Zapadu za pripremu rata sa Ruskom Federacijom. Sada, ako su državnici koji su to izjavili bili i potpisnici Minskih dogovora zajedno sa Rusijom i Ukrajinom, sa pravom se možemo zapitati da li i Briselski dogovor ima istu takvu pozadinu i funkciju.

Iako su makedonski državnici sigurni u to da u članicama NATO-a, te ni u samoj Severnoj Makedoniji, ne može doći do sukoba, funkcija Minskih sporazuma, licemerna politika NATO-a, EU, posebno Francuske i Nemačke – opravdana je bojazan da Briselski dogovor sa Ohridskim aneksom ima sličnosti sa ulogom Minskih dogovora za članice NATO-a, EU i SAD.

Činjenica je da Briselski dogovor nije doneo nijedan konkretan pomak još od 2013, kada je potpisan. Ni po jednoj tački. Postignuti rezultati ne ukazuju na pomak u mirovnim pregovorima Beograda i Prištine, već se sve više intenzivira tenzična atmosfera. Članice NATO-a naoružavaju kosovske bezbednosne vojne formacije, iako to nije u skladu sa Rezolucijom 1244, ni po moralnim ni po pravnim osnovama. Članice Severnoatlantske alijanse, osim pritiska na proglašenje nezavisnosti Kosova, vojnim komercionalnim segmentom pripremaju Kosovo za ozbiljan vojni sukob, premda je KFOR postavljen da čuva mir u AP Kosovu i Metohiji, po Rezoluciji 1244 SB UN. Miris oružja sve je intenzivniji i teži.

Šta Zapadni Balkan može da očekuje od Evropske unije kada je, i to ne jednom, pokazala snagu svoje licemerne politike? Republika Severna Makedonija na tu licemernost opekla se više puta, ispunjavajući zahteve EU kako bi se domogla njenog okrilja, a ma šta uradila – nameću joj se novi zahtevi, držeći je u slepoj ulici. Veoma teško je postala 30. članica NATO-a, a do danas nema prava ni na pristupne pregovore sa EU, jer joj sada Bugarska blokira evrointegrativne procese, zahtevajući ponovnu promenu Ustava RSM kako bi njen narod postao konstitutivni element najvišeg makedonskog državnog akta. EU je, naravno, podržala svoju članicu, zaboravivši na obećanja koja je ponudila Makedoniji potpisivanjem Prespanskog sporazuma.

Severna Makedonija ne samo što ostaje zarobljena novim uslovljavanjem na putu ka EU već joj Evropa takvim stavom otvara novi problem dodatno joj ugrožavajući političko bezbednosnu situaciju u državi. Sad je otvoreno pitanje koliko će Albanci biti strpljivi i sačuvati mir na ovom prostoru čekajući državnu odluku Severne Makedonije, ili će im to biti izazov za sledeći korak ka ostvarivanju ujedinjenja Albanaca u jednu državu, koju za njih lobira bivši američki obaveštajac i tvorac uzroka bombardovanja SR Jugoslavije – Vilijam Voker.

Važno je, uz to, naglasiti i da su, još pre odluke Brisela da se sa Severnom Makedonijom ne nastavljaju pristupni pregovori, novinari informisali da DUI – bivša partija u vlasti, a sada u opoziciji – priprema nemire, što je i te kako uznemirilo građane, budući da je svet već načet ratnom situacijom, a Balkan je oduvek bio „bure baruta” i inicijalna kapisla za početak sukoba suprotstavljenih strana.

Kreiranju stabilnog i održivog međunarodnog poretka i toliko priželjkivanog mira svakako će prethoditi pronalaženje ravnoteže u interesima velikih sila. Ostaje nam da se nadamo da će taj put biti kraći od onoga što naslućuju postupci velikih sila, uključujući licemernu politiku Zapada, koja i te kako utiče na odnose na Zapadnom Balkanu.

Orban je nedavno nagovestio da Evropa odustaje od odbrane vlastitih interesa, kazavši da je sve što Evropa danas radi bezuslovno praćenje prodemokratske spoljne politike SAD, čak i po cenu samouništenja. On je, takođe, ukazao na dominantnost zemalja sa globalnog juga, kao sto su: Kina, Indija, Pakistan i Indonezija, rekavši: „Dolazi promena kakva nije viđena 500 godina. Ono s čime se suočavamo zapravo je promena svetskog poretka.”

Ukoliko su tačne njegove reči, a nema razloga da mu se, kao političkom veteranu, ne veruje, onda se može očekivati da se Evropa suoči sa posledicama svoje licemerne politike u novoj globalnoj podeli sveta, te sa sličnim vremenom kao pre 325 godina, kada je potpisan Karlovački mir. Tada su zabeleženi počeci novih teritorijalnih vihora koji su dobili novu formu posle Velikog rata. Stoga, verujući Orbanu, očekuje nas nova globalna multipolarna geopolitička podela, u kojoj će licemerna politika Zapada imati istorijske posledice po sam Stari kontinent, najpre novim religijskim upadom koji će ugroziti teritorijalni integritet hrišćanstva.

Svi ovi primeri licemerne politike Zapada, uz Briselski dogovor o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine – samo pojačavaju jezu agresivne borbe oko interesa na svetskoj sceni i strah da je ratna mašinerija i pred našim vratima. Da bi se stalo na put širenju ratnog dima i straha od nuklearnog rata, neophodan je dijalog za okruglim stolom, baš onako kako su suprotstavljene strane u Velikom bečkom ratu našle kompromis i potpisale Karlovački mir, pre 325 godina.