OKRUGLI STO KARLOVAČKOG MIRA (2): Dijalog je jedino efikasno rešenje

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Oružani sukobi ne donose samo materijalna uništenja, ostavljaju nezacelive rane u srcima i dušama pogođenih naroda, koji su na sopstvenoj koži osetili strahote stradanja. Rat nema pobednika, jer je svaki ratni vihor poraz humanizma i poraz čovečanstva. Srpski narod, nažalost, definiciju rata vrlo dobro zna, i to zahvaljujući gorkom iskustvu svog naroda koji je stradao u ratnim nedaćama.

Karlovački mir bio je jedan od presudnih događaja u prošlosti Srba, budući da se Veliki bečki rat dobrim delom odvijao na srpskom etničkom prostoru. Kako ističe ministar za rad Republike Srbije Nemanja Starović, do zaključenja toga mira naš narod je bio jedinstven, „nalazio se gotovo u potpunosti u jednoj državi, živeo pod teškim, ali relativno istim uslovima – političkim, ekonomskim, društvenim i kulturnim”.

Do uspostavljanja Karlovačkog mira, Srbi su se u talasima, trbuhom za kruhom, iseljavali sa današnje teritorije Kosova i Metohije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Velika seoba Srba odigrala se početkom 1690. godine, pod vođstvom Arsenija III Čarnojevića. U toj seobi na prostore tadašnje Austrougarske došli su i preci Dositeja Obradovića, našeg uglednog prosvetitelja, zatim Pavla Jovanovića, poznatog umetnika i bečkog đaka, čija su dela svetski poznata, među kojima je i čuvena „Seoba Srba”, kao i Mihajla Pupina, srpskog sina koji je postao građanin sveta i koji se dokazao ne samo u nauci već i u diplomatiji, zahvaljujući kome je Jugoslavija očuvala svoje teritorije na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Zanimljiva je činjenica da je pre Velikog rata Mihajlo Pupin bio veliki buntovnik protiv Habzburške monarhije, te je u Pančevu spalio njihovu zastavu, nakon čega je izbačen iz škole, a nakon toga otišao u Prag, pa u SAD.

Dolaskom u Ugarsku, Leopoldovim ukazom, Srbi su dobili njive, pravo na veru i na učenje, a Arsenije III Čarnojević postavljen je za duhovnog i svetovnog vođu. Leopold je imao samo jedan uslov: da se muškarci sposobni za vojsku uključe u odbranu od Osmanlija u regionu Krajine oko Save i Dunava.

„Karlovački mir doneo je za naš narod prekretnicu, naročito u političkom i kulturnom pogledu. Tim mirom ostao je znatan deo našeg naroda pod vlašću Austrije. Od Karlovačkog mira pa nadalje počinje raspadanje Turske i širenje Austrije, a sve se ovo dešavalo na srpskoj etničkoj teritoriji. Razjedinjen u tuđim carstvima, naš narod je robovao sve do pobeda srpskog oružja u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, 1918. godine”, istakao je ministar Starović.

Da je Karlovački mir jedan od presudnih događaja u prošlosti za Srbe, smatra i mitropolit sremski g. Vasilije, koji se okupljenima obratio u ime Srpske pravoslavne crkve. On se složio sa Pjetrom Parolinom u bratskom pristupu rešavanju mira, istakavši da Karlovački mir nosi višestruku i snažnu simboliku i metaforičku poruku i pouku, aktuelnu za sva vremena.

„[Karlovački mir] sadrži u sebi dva velika upozorenja i znamenja. Pre svega, da bismo se danas uspešno suprotstavili izazovima koji, još perfidnije nego u 17. veku, prete hrišćanstvu u odlučnom pronošenju svoje vere, Hrišćani moraju biti jedinstveni, uz iskreno poštovanje i razumevanje drugih religijskih tradicija i kultura. Da tada nisu bili, kapela Gospe od mira nikada u Sremskim Karlovcima ne bi bila podignuta, a verovatno ni nas, koji smo danas bratski okupljeni, ovde ne bi bilo.”

Danas smo svedoci kreiranja nove globalne podele sveta. Ratovi u Ukrajini i u Gazi kucaju na svetska vrata. Dijalog je jedino efikasno rešenje za postizanje mira, ali kako umoliti zaraćene strane da sednu za sto – okrugli? Može li nam istorija pomoći u tome? Može li Karlovački mir dati neke smernice, ili barem nadu da će se i ovo poglavlje govora oružjem okončati?

Ministar Nemanja Starović upitao se koji nauk iz Velikog bečkog rata i Karlovačkog mira možemo da izvučemo danas, istakavši sledeće: „Prvo, da nijedan sukob nije nepremostiv. Da do mira uvek može da se stigne bez obzira na to kolika da je cena rata ili mržnja prema zavađenim stranama. Umesto sveopšteg uništenja, pregovaračke strane u Karlovcima odabrale su kompromis i pokazale da rat, bez obzira na žrtve, mora da ima alternativu u miru.”

Odluke donete u Sremskim Karlovcima oblikovale su budućnost Evrope, menjajući odnos snaga i inicirajući nove saveze. Opšti utisak je da Karlovački mir, donesen za okruglim stolom, nije imao hegemonističkog lidera i da se uspešno završio zbog poštovanja dostojanstva svakog učesnika. Dakle, ako nam se dozvoli da primetimo, Minski i Briselski mirovni pregovori nemaju uspeh zbog nepoštovanja dostojanstva učesnika oduzimanjem ravnopravnosti, kao i dominacije hegemonizma od strane velikih sila koje ne dolaze sa Istoka. Rusija nije pozvana na obeležavanje Karlovačkog mira zbog specijalne operacije u Ukrajini – drugog objašnjenja nema. Takođe, imajući u vidu tihu i licemernu diplomatiju Zapada, te da su Minski dogovori služili Zapadu za pripremu rata u Ukrajini, smemo li se zapitati šta priprema Briselski dogovor o uspostavljenju mira između Beograda i Prištine?

Kada je potpisan Karlovački mir, samo nekoliko minuta pre ponoći 26. januara 1699. godine, otvorila su se istovremeno četvora vrata, kako bi narod bio svedok vremena i potpisivanja dogovora postavljenog na principima međunarodnog prava, što je kasnije prihvaćeno kao diplomatska praksa za okruglim stolom.

Za izgradnju održivog međunarodnog poretka neophodna je pobeda prava nad silom, promocija mira, bezbednosti, stabilnosti, prihvatanje različitosti i kontrolisanje globalnih nepravdi. „Rat neće imati pobednika, a mir neće imati gubitnika”, rekao je turski predsednik Erdogan.

Istorija je učiteljica života. U njoj se dakako nalaze smernice koje bi danas mogle biti korisne, bar za prvi korak ka cilju koji priželjkuje ceo svet ‒ miru, univerzalnoj, svevremenoj potrebi svakog pojedinca i naroda.