Od Hruščova do Sija: Vašington između konfrontacije i dijaloga

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni izveštač iz Njujorka

Kada se govori o istorijskim susretima američkih predsednika sa liderima koji su dolazili iz suprotstavljenog sveta, teško je zaobići Nikitu Hruščova. Sovjetski lider je 1959. godine, na poziv predsednika Dvajta Ajzenhauera, postao prvi sovjetski šef vlade koji je posetio Sjedinjene Države. Dočekan je uz najviše državničke počasti, a Ajzenhauer mu je priredio i državnu večeru u Beloj kući.

U posebnu istorijsku kategoriju ulaze i posete papa, koje su imale drugačiji karakter – istovremeno državnički i duhovni, budući da je papa poglavar Katoličke crkve. Zato priču o današnjem susretu Donalda Trampa i Sija Đinpinga vredi početi upravo od Hruščova. Ne samo zato što je bio prvi sovjetski lider koji je došao u Ameriku, već i zato što njegova poseta nosi jednu od najvažnijih pouka Hladnog rata: čak i kada se velike sile duboko razlikuju, njihovi lideri moraju da razgovaraju.

Hruščov je 1959. godine boravio u Vašingtonu, zatim otišao u Njujork, gde se obratio Generalnoj skupštini UN, a potom obišao nekoliko delova Sjedinjenih Država. U Vašington se vratio i nastavio razgovore sa Ajzenhauerom u Kemp Dejvidu. Razgovori nisu uklonili rivalstvo niti rešili sve sporove, ali su pokazali da čak i u najdubljoj konfrontaciji velike sile moraju da zadrže kanal neposredne komunikacije.

Više od šest decenija kasnije, Si Đinping stiže u Vašington iz potpuno drugačijeg sveta. Kina i Sjedinjene Države nisu protivnici u klasičnom smislu Hladnog rata, ali jesu strateški konkurenti čiji se interesi sudaraju u trgovini, tehnologiji, bezbednosti, Tajvanu i pitanju budućeg međunarodnog poretka. Si u Ameriku dolazi posle BRIKS-a u Nju Delhiju i Generalne skupštine UN, u trenutku kada se pred Vašingtonom i Pekingom postavlja pitanje može li strateško rivalstvo ostati pod kontrolom.

Upravo se ta podeljenost snažno videla u ovogodišnjoj debati Generalne skupštine UN. Donald Tramp je prema Iranu nastupio veoma oštro, upozoravajući Teheran na teške posledice ukoliko ne bude dogovora, ali je istovremeno govorio o mogućnosti sporazuma kojim bi se rat završio. Masud Pezeškijan odgovorio je da Iran neće prihvatiti poniženje niti će „saviti glavu“ pred pritiskom, ali je ostavio otvorena vrata za dijalog, diplomatiju i pregovore.

Njegova poruka bila je jasna: razgovor je moguć, ali ne pod ultimatumom i ne kao put ka kapitulaciji. Ta razlika između pregovora i predaje važna je i zato što su američki i iranski predstavnici nastavili kontakte u Njujorku, uprkos oštroj javnoj retorici. Za govornicom su se čule teške reči, dok su na marginama ostajali otvoreni kanali koji bi mogli da vode ka dogovoru.

Drugačiji pristup pokazao je Volodimir Zelenski. Ukrajinski predsednik govorio je o miru kao cilju, ali je od međunarodne zajednice tražio nastavak pritiska na Rusiju, uključujući ograničavanje njenih prihoda i trgovine koji, prema njegovom tumačenju, produžavaju rat. Tako se i u njegovom nastupu pokazala razlika između cilja i sredstva: mir se prihvata kao krajnji ishod, ali se put do njega vidi kroz nastavak pritiska na protivnika.

U istoj sali tako su se čule tri različite poruke o putu do mira. Tramp je spojio maksimalni pritisak sa ponudom dogovora, Pezeškijan je odbacio pritisak i kapitulaciju, ali nije odbacio pregovore, dok je Zelenski mir povezao sa nastavkom međunarodnog pritiska na Rusiju. Njihove poruke pokazuju zašto je današnja međunarodna politika toliko udaljena od jednostavnog rešenja: svi govore o miru, ali se ne slažu oko puta kojim do njega treba doći.

U takvoj atmosferi Si Đinpingov susret sa Trampom dobija značaj koji prevazilazi bilateralne odnose. Reč je o dve najveće ekonomske sile čije rivalstvo već utiče na trgovinu, tehnologiju, finansije i bezbednost širom sveta. Pitanje nije da li će njihove razlike nestati – neće – već da li će konkurencija biti vođena tako da ostane pod kontrolom ili će prerasti u širu blokovsku konfrontaciju.

Zbog toga istorijska paralela sa Hruščovom i Ajzenhauerom nije samo simbolična. Godine 1959. dve nuklearne sile nisu rešile svoje sporove, ali su razgovor prihvatile kao nužnost. Danas je svet multipolarniji, sa većim uticajem Kine, Rusije, Indije, BRIKS-a i zemalja Globalnog juga, ali je potreba da velike sile razgovaraju možda još veća.

Otuda se nameće potreba za širim diplomatskim formatima – od razgovora Vašingtona i Teherana, uz ključne države Bliskog istoka, do mogućeg stola za kojim bi sedeli Bela kuća, Kremlj i Kijev. To ne bi značilo odustajanje od nacionalnih interesa niti prihvatanje tuđeg ultimatuma. Dijalog bez kapitulacije i pregovori bez predaje ostaju okvir u kojem bi suprotstavljene strane mogle da traže izlaz bez prethodnog priznanja poraza.

Konfrontacija može početi veoma brzo – jednom odlukom, udarom ili prekidom komunikacije. Put dijaloga je sporiji, zahteva više vremena, strpljenja i spremnosti da se razgovara i kada je dogovor daleko. Ali upravo zato što je sporiji, on ostaje jedini način da se rivalstvo velikih sila ne pretvori u otvoreni sukob.

Zato odgovor na pitanje kakav će biti naredni međunarodni poredak neće dati samo Bela kuća. Davaće ga istovremeno Njujork, Nju Delhi, Vašington, Moskva, Peking, Teheran, Kijev, Brisel i druge prestonice.

Si Đinping u Vašington tako dolazi posle BRIKS-a i Generalne skupštine UN, u trenutku kada se pred svetom ponovo otvara pitanje koje je i u vreme Hruščova bilo presudno: kako ostati rival, a ne postati neprijatelj.

Konfrontacija može biti kraći put. Dijalog će gotovo sigurno biti duži. Ali ako je cilj da se sačuva mir, upravo će taj duži put morati da bude pronađen.