Pokušaj kidanja veza između vernika i svetinja

„Da li je sve u redu?”, pitao je nedavno vodič autobusa punog hodočasnika jednog od šefova tzv. kosovske policije na administrativnom prelazu na KiM. „Jeste, jeste”, odgovara on i čekanje se nastavlja. Nakon sat vremena čekanja vodič ponovo traži rešenje i pita: „Da li ja nešto treba da promenim?” Odgovor je ovog puta glasio: „Treba... Treba da promeniš glavu!”

Ta rečenica, godinu dana kasnije, pretvorena je u letak koji policija deli na administrativnim prelazima. Uz pozivanje na zakone, u njoj stoji da „svako lice koje obavlja delatnost turističkog vodiča na teritoriji Republike Kosovo i predvodi organizovane turističke grupe u turističke svrhe mora posedovati važeću licencu izdatu od strane ministarstva kulture i turizma”.

Odluka je jasna reakcija na veliki broj hodočasnika koji posećuju Kosovo i Metohiju. Iza nje očigledno stoji strah od dolaska stotina hiljada Srba iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i sveta koji obilaze svoje svetinje, svoje izgubljene gradove i zavičaj.

Eparhija raško-prizrenska odmah je reagovala i pozvala da se napravi razlika između vernika koji posećuju manastire i turista koji obilaze i manastire na KiM i u saopštenju se pozvala na lokalne i međunarodne zakone:

„Manastiri Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji pre svega su žive svetinje, mesta bogosluženja, molitve i monaškog života. Ogromna većina posetilaca ne dolazi u ove svetinje kao turisti, već kao poklonici koji žele da učestvuju u bogosluženjima, poklone se svetim moštima, zatraže duhovni savet i posete manastire u okviru svog verskog života.

Sloboda veroispovesti neposredno obuhvata i pravo vernika da slobodno dolaze u svoje svetinje, učestvuju u bogosluženjima i organizuju poklonička putovanja. Kosovski Ustav i Zakon o slobodi veroispovesti sadrže posebne garancije za verske zajednice, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu, štite njen položaj i izričito garantuju slobodan pristup poklonicima i drugim posetiocima verskih objekata.

Posebno ukazujemo da član 8.2 Zakona o slobodi veroispovesti izričito garantuje nesmetan pristup poklonicima, gostima i licima koja stalno ili privremeno borave u verskim ustanovama, uz obavezu da se ova garancija poštuje prilikom primene propisa o putovanju i boravku. Pored toga, član 7A istog zakona zabranjuje proizvoljno sprečavanje ulaska i boravka sveštenika, kandidata za sveštenstvo, monaha, monahinja i posetilaca Srpske pravoslavne crkve.”

Kako će na ovo reagovati sistem koji kaže da su Srbi u srednjem veku oteli albanske crkve na Kosovu, institucije koje imaju spiskove zabranjenih srpskih reči, društvo s istrebljenom multietničnošću, ostaje da se vidi. Za sada je očigledno da je formirana institucija licenciranog vodiča koji će srpske vernike morati da vodi na liturgije ili u posetu na oko hiljadu svetih mesta Kosova i Metohije.

Iz srpskih turističkih organizacija registrovanih pri kosovskom sistemu i lokalnim opštinskim strukturama kažu da postoje lokalni vodiči, ali da Srbi „na višem, nacionalnom nivou nemaju nijednog licenciranog turističkog vodiča”. Među dvadesetak prijavljenih i licenciranih Albanaca i ostalih ima tek nekoliko koji usluge mogu da pruže i na srpskom jeziku.

U osnovi, uvedena je neka vrsta sistemskog kontrolora koji će hrišćane voditi u hramove koji su njihovo vlasništvo. U zadužbine srpskih vladara crkveni velikodostojnici i srpski narod moći će da odu i da se mole sa licencom koju izdaju kosovske vlasti.

„Oni koji dolaze na Kosovo i Metohiju iz centralne Srbije nisu turisti, to su poklonici, to su sasvim specifične grupe poklonika. Ovde je reč o duhovnom pokloništvu i grupama koje dolaze u svetinje SPC. Zaista bi bilo zanimljivo videti na koji način bi se ponašali ti tzv. vodiči koje akredituje Kosovo u Dečanima, ili u Pećkoj Patrijaršiji”, izjavio je za RT Balkan profesor Miloš Ković, koji decenijama putuje sa svojim studentima na KiM.

Ukazao je i na sledeću mogućnost: „Ukoliko nas budu sprečavali da dolazimo u grupama, dolazićemo pojedinačno. Da vidimo onda da li će u svaki automobil da postave po jednog svog vodiča.”

Kršenje verskih prava istovremeno je i ugrožavanje privatne svojine. Svi vernici Srpske pravoslavne crkve su i vlasnici svojih svetinja, jer su ih njima posvetili i ostavili na čuvanje oni koji su ih i podigli. Licencirani vodič u svetinjama je pokušaj da se, 27 godina posle sukoba, prekine i organska veza između vernika i svetinja, između vlasnika i njegove svojine i između slobode u srpskim getima i sveta koji ta geta razume i podržava.

Najveće iznenađenje je činjenica da je život u tim svetinjama pobedio, kao i da je život u getima pobedio. Ta svest i mnogo puta ponovljena istina jesu potvrda da je zapravo ideja opstanka pobedila. Kako se sada vidi i kako istorija i analize pokazuju, najnovija odluka je spoj albanskog nacionalizma i komunizma, koji je iz manastira i crkava proterivao monaštvo i sveštenstvo i postavljao kustose. Današnji licencirani vodič zapravo je kustos iz doba komunizma koji ima zadatak da dočeka posetioce u lepim objektima, galerijama fresaka, na razvalinama svetinja i da im pruži „zvaničnu uslugu”.

Piše za Politiku novinar i književnik Živojin Rakočević