Srbi sa Kosova i Džon Grišam

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Ugledni list „Fajnenšal tajms“ piše ovih dana o zanimljivom književnom eksperimentu gde 36 pisaca zajedno piše roman pod naslovom „Četrnaest dana“. U toj grupi posebno su potencirani Margaret Etvud, Dejv Egers i Džon Grišam. Privuklo mi je pažnju to fokusiranje na Grišama. Jer i Margaret Etvud i Dejv Egers su na glasu kao umetnički ostvareni vrhunski pisci, dok se na Grišama obično gleda isključivo kao na „žanrovski veštog zanatliju“. U tom smislu, ovo se može čitati ili kao kompliment Grišamu ili kao „podizanje“ komercijalnog potencijala celog projekta.

Grišam je ljubimac holivudskih producenata. Postoji dvocifren broj ekranizacija njegovih romana. U prvoj polovini devedesetih, to su bili „Firma“, „Dosije Pelikan“ i „Klijent“, no čini mi se da vrhunac njegove slave obeležava film „Vreme za ubijanje“ iz 1996. Režirao ga je Džoel Šumaher, a u glavnim ulogama su se pojavili Metju Mekonehi, Sandra Bulok, Sejmuel El Džekson te Kevin Spejsi.

U središtu priče je neviđeno okrutan i brutalan zločin silovanja afroameričke devojčice od strane dva odvratna sredovečna belca. Njih dvojicu u sudnici ubije otac devojčice. To je tek početak filma. Srž ovog sudskog trilera je suđenje ocu za ubistvo zločinaca. Oca glumi Džekson, a njegovog advokata Mekonehi. Upravo on, u svojoj završnoj reči, izgovara nezaboravan monolog na čijem kraju je „spakovana“ moćna poruka celog filma. Nakon što nabroji sve nepojmljive stvari koje su zločinci napravili devojčici, on posle teatralne pauze kaže: „A zamislite samo da je devojčica bila bela“. Oca devojčice posle toga porota oslobađa.

Prelistavao sam nedavno, tražeći neki podatak, posle dugo vremena, sjajnu studiju hrvatskog etnologa Iva Žanića „Prevarena povijest“. U njoj se on, između ostalog bavi, ubistvom Branke Đukić, njegovim posledicama i reakcijama u javnosti. Podsetimo, početkom septembra 1975, dva čobanina, Albanca, videli su učenicu Branku Đukić iz sela Meteh na planini Čakor kako čeka autobus za Peć. Očekujući da će se kasnije istim putem vratiti, napravili su joj zasedu, sa idejom da je siluju. Devojka se, međutim, branila i odupirala, pa su je ubili. Telo je sutradan pronašao njen otac Rade. Ubice su brzo uhapšene. Na suđenju, pre izricanja završne reči, prišao im je Rade Đukić, žrtvin otac, i iz pištolja likvidirao neposrednog izvršioca ćerkinog ubistva.

Usledilo je suđenje Radetu Đukiću, ali njegov advokat, čini se, nije bio toliko elokventan ili problem zapravo i nije bio u tome. Jugoslovenska javnost je bila na njegovoj strani. Peticiju za njegovo oslobađanje potpisalo je nekoliko desetina hiljada građana, ali on je ipak osuđen na osam godina zatvora.

Posle secesije Kosova, ubicu nevine devojke tamo su proglasili „žrtvom srpskog terora“. Između 1912. i 1999. dok je Kosovo, izuzmemo li kraće intervale tokom Prvog i Drugog svetskog rata, bilo pod kontrolom Srbije i Jugoslavije, odnos prema Albancima nipošto sve vreme nije bio identičan. Ako i postoje periodi kad se može govoriti o „teroru“, druga polovina sedamdesetih godina dvadesetog veka nipošto nije takav period. U današnjem prištinskom „mejnstrimu“ to su, međutim, finese i suptilnosti za koje oni nemaju strpljenja.

Jedan od najvažnijih savremenih svetskih pisaca, dobitnik Nobelove nagrade Peter Handke, u nekoliko je svojih dela pokušavao da bude „glas kosovskih Srba“. Handke, međutim, koliko god bio umetnički cenjen i relevantan, po tiražima i masmedijskom uticaju ne može da se meri sa Džonom Grišamom. Vidljivost kosovskih Albanaca u globalnim medijima mnogo je drečavija, da ne kažem estradnija. Oni imaju "selebritije" jače i od Džona Grišama.

Ako Albanci s Kosova danas prononsirane zločince kojih su se u normalnim vremenima sramili i njihovi sunarodnici, pa i članovi porodice, proglašavaju „žrtvama srpskog terora“, morali bi imati barem malo više razumevanja za današnju srpsku poziciju na Kosova. S druge strane, ni za Srbe pojedini istorijski periodi u dvadesetom veku kad su Albanci na Kosovu zaista bili diskriminisani ne bi smeli da budu „slepa mrlja“. Ipak, istorija je jedna stvar, a sadašnjost nešto sasvim drugo. A u sadašnjosti je svima jasno ko na Kosovu ima realnu vlast i moć, a ko toj vlasti i moći može jedino biti žrtva.

Kad bi se nabrojala sva nepočinstva počinjena protiv Srba na Kosovu u poslednjih četvrt veka, kad bi se sve to konkretno i dokumentovano izložilo, a ako parafraziramo pomenutu scenu iz čuvenog Grišamovog romana, kakva bi snažna, nedvosmislena i konkretna reakcija usledila, samo da žrtve  nisu – Srbi?