Suđenje u Hagu: Istina i pravda u dozama

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Sud koji u Hagu vodi postupke protiv bivših lidera OVK često se u javnosti predstavlja kao zakasneli čin međunarodne pravde. Međutim, pažljivija analiza njegovog nastanka, mandata i političkog okruženja pokazuje da je reč o znatno složenijem fenomenu. Kosovski specijalizovani sudovi nisu proizvod univerzalnog pravnog konsenzusa, već rezultat dugotrajnog političkog balansiranja između potrebe za odgovornošću i interesa velikih sila da se ne dovede u pitanje poredak uspostavljen nakon 1999. godine.

Nastanak suda: od šoka do kontrole

Proces koji je doveo do osnivanja ovog suda započeo je izveštajem Saveta Evrope iz 2011. godine, u kojem su izneti ozbiljni navodi o zločinima OVK nad Srbima, Romima i političkim protivnicima među Albancima. Taj dokument nije predstavljao samo pravni izazov, već i ozbiljnu političku pretnju, jer su se optužbe odnosile na strukture koje su tokom i nakon rata bile saveznici Zapada.

U tom kontekstu, administracija predsednika Baraka Obame i Stejt department, pod vođstvom Hilari Klinton, suočili su se sa jasnom dilemom. Ignorisanje izveštaja nije dolazilo u obzir, ali bi pokretanje međunarodnog tribunala pod okriljem Ujedinjenih nacija značilo vraćanje pitanja Kosova u Savet bezbednosti, gde bi Rusija i Kina dobile ključnu ulogu. To je bila granica koju Zapad nije bio spreman da pređe.

U tom smislu, politika administracija Bila i Hilari Klinton, a potom i Baraka Obame, pokazuje jasan kontinuitet: insistiranje na individualnoj krivičnoj odgovornosti uz istovremenu zaštitu političkog i vojnog okvira Nato intervencije iz 1999. godine, koji se ni u jednom trenutku nije dovodio u pitanje.

Rešenje je pronađeno u hibridnom modelu: sud formalno vezan za kosovski pravni sistem, ali fizički izmešten u Hag, sa međunarodnim sudijama i tužiocima i bez mandata Ujedinjenih nacija. Taj model, koji su operacionalizovali američki i evropski diplomati, omogućio je procesuiranje optužbi uz zadržavanje političke kontrole nad njihovim dometom.

Američki kontinuitet: različite administracije, ista granica

Iako su se administracije u Vašingtonu menjale, osnovna logika je ostala nepromenjena. Tokom mandata Donalda Trampa sud je gurnut u drugi plan i tretiran kao tehničko nasleđe prethodne politike. Dolaskom Džoa Bajdena, naglasak se ponovo vratio na vladavinu prava, ali uz jasno insistiranje na stabilnosti i kontinuitetu. Sud je prihvaćen kao mehanizam za zatvaranje jednog poglavlja, a ne za njegovo ponovno otvaranje.

U sva tri perioda zajednički imenitelj bio je isti: procesuirati pojedince, ali ne dovoditi u pitanje širi politički i vojni okvir NATO intervencije iz 1999. godine. Pravda je dozvoljena – ali samo do granice koja ne ugrožava temeljni narativ Zapada.

Šta osuđujuća presuda može, a šta ne može da promeni

Osuđujuća presuda protiv vrha OVK imala bi značajan simbolički i politički efekat. Ona bi sudski potvrdila da su zločini nad Srbima i drugim nealbancima postojali i da nisu bili izolovani incidenti bez komandne odgovornosti. Time bi se ozbiljno narušio mit o „čistoj strani“ sukoba.

Ipak, takva presuda ne bi imala pravni efekat na zakonitost Nato intervencije, niti bi otvorila pitanje odgovornosti zapadnih država. Mandat suda je pažljivo ograničen upravo kako bi se takve implikacije sprečile. U tom smislu, sud funkcioniše kao ventil: priznaje se deo istine, ali se onemogućava njeno širenje izvan dozvoljenog okvira.

Srbija između prava i realpolitike

Za Srbiju, odnos prema ovom sudu predstavlja klasičan primer sudara principa i interesa. Saradnja sa sudom omogućava da zločini nad Srbima dobiju sudsku potvrdu koja ima težinu u međunarodnim forumima. Bojkot bi, s druge strane, značio dobrovoljno odricanje od tog instrumenta, bez ikakvog uticaja na sam proces.

Istovremeno, Srbija insistira na jasnoj granici: rad suda ne sme imati statusne posledice. U tom pogledu, ključni oslonac ostaje Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, koja Kosovo definiše kao teritoriju pod privremenom međunarodnom upravom i ostavlja pitanje konačnog statusa otvorenim. To je pravni okvir koji Zapad ne dovodi u pitanje kada je reč o ovom sudu – upravo zato što on nije mehanizam Ujedinjenih nacija.

Zaključak: istina u dozama

Kosovski specijalizovani sudovi nisu izraz idealne pravde, već pažljivo odmerene. Oni postoje zato što je Zapad morao da odgovori na ozbiljne optužbe, ali su oblikovani tako da ne ugroze političke odluke donete krajem prošlog veka. U tom smislu, sud predstavlja kompromis Zapada sa sopstvenom prošlošću.

Za Srbiju, ključno pitanje nije da li je ta pravda potpuna, već da li je upotrebljiva. U međunarodnoj politici, i ograničena istina može biti važan kapital – pod uslovom da se koristi promišljeno, dosledno i bez iluzija o njenim granicama.