Trampov put sporazuma Bakua i Jerevana (3)

Izvor: Društvena mreža X

Piše za Kosovo onlajn: Habib al Hadi

Mirovni sporazum između Jermenije i Azerbejdžana je geopolitički džekpot za Tursku i Azerbejdžan i strateška pobeda za SAD. Ali, Trampov koridor može da bude pretnja koja vodi ka novom ratu između Irana i Izraela, pa čak i do šireg sukoba koji bi mogao da nastane obnavljanjem tek okončanog rata Tel Aviva i Teherana. Sporazum Baku – Jerevan suštinski jeste pobeda Ankare. Njime se ostvaruju višedecenijeski turski planovi u kojima se zaobilaze iranska uska grla u komunikaciji i saobraćaju, minimizira uticaj Rusije i učvršćuje pozicija Vašington na Južnom Kavkazu kao nikada ranije. Moć i potencijal Turske koji su potisnuti u prošlom veku, konačno su ipak ostvareni. Turska i njene turske države i zajednice protežu se od Balkana i Kavkaza do Kine. U dugoj istoriji konfrontacije s Turskom, Jermenija smatra da je na kraju napravila pravi izbor, opredeljujući se za mir i razvoj saradnje s Turcima.

Za Tursku, ovo je geopolitički ekvivalent trenutka sa gasovodom Baku–Tbilisi–Džejhan 2005. godine – samo veći.

Erdogan sada obezbeđuje direktan kopneni most ka turskom svetu bez iranskog posredovanja, omogućavajući Ankari da projektuje ekonomski, kulturni i potencijalno vojni uticaj duboko u Centralnu Aziju.

Ovaj koridor se takođe savršeno uklapa sa ambicijama Ankare unutar NATO-a. Kontrolisanjem bitne evroazijske kopnene rute, Turska stiče prednost nad evropskom diversifikacijom energije i tranzitnim obrascima „Jednog pojasa i puta“, čineći sebe neophodnom i za Brisel i za Peking.

Za Alijeva, ovo je opravdanje ratne strategije posle 2020: koristiti vojni pritisak, a zatim osigurati dobitke kroz diplomatiju potkrepljenu posredovanjem velikih sila.

Koridor učvršćuje pobedu Bakua u Nagorno Karabahu, dodatno integriše njegovu ekonomiju sa turskom i povećava njegovu geopolitičku vrednost za Vašington kao protivtežu Iranu i Rusiji.

Činjenica da će rutu „štititi“ američki izvođači radova je šlag na torti – to znači da će jermenska jurisdikcija biti nominalna i da se svaki incident može predstaviti kao napad na interese SAD, pozivajući na direktnu zapadnu intervenciju.

Iz perspektive Vašingtona, ovo je majstorski potez u usporenom opkoljavanju Irana i narušavanju južnog krila Rusije. Koridor stvara arteriju prijateljsku NATO-u preko Južnog Kavkaza, potkopava Međunarodni transportni koridor Sever-Jug koji zagovaraju Moskva i Teheran i postavlja američku zastavu direktno na prag Irana.

Takođe stavlja SAD u poziciju da prate – i ako je potrebno, ograničavaju – kineske pošiljke u okviru „Pojasa i puta“ koje bi inače mogle da tranzitiraju tom rutom. U stvari, Zangezurski koridor postaje geopolitički prekidač koji Vašington može da okrene u zavisnosti od toga ko mu je na nišanu.

Postojanje koridora bi potkopalo carinski integritet Evroazijske ekonomske unije i dovelo u pitanje rusku kontrolu nad tranzitom Južnog Kavkaza. Nije teško zamisliti da će se ovaj „mirovni“ sporazum ponovo razmotriti u turbulentnijim okolnostima.

Teheran ima sve razloge za uzbunu. Ovaj sporazum zaobilazi iransku teritoriju za trgovinu između Kaspijskog regiona i Centralne Azije, smanjuje njen već minimalan udeo u trgovini Južnog Kavkaza i dovodi američku bezbednosnu infrastrukturu na nekoliko kilometara od njene granice.

Pa ipak, kako su neki iranski analitičari priznali, ova kriza je proizvod dve decenije strateškog nemara: umirivanja Bakua, potcenjivanja ambicija Turske i neuspeha u obezbeđivanju dugoročnog uticaja na Kavkazu. Rezultat je koridor SAD-Turska-Azerbejdžan koji bi jednog dana mogao da bude domaćin ne samo kamionima i vozovima, već i sistemima za nadzor i snagama za brzo raspoređivanje.

Iranski predsednik Masud Pezeškijan, međutim, upozorio je u telefonskom razgovoru sa jermenskim premijerom Nikolom Pašinjanom da „ekonomski projekti SAD na Južnom Kavkazu mogu imati cilj jačanja i proširenja uticaja u regionu“. Stoga je „neophodno sa posebnim oprezom pratiti buduće korake američke strane, koja može koristiti investicije i mirne izjave da prikrije pokušaje uspostavljanja svoje hegemonije na Južnom Kavkazu“. Jermenija, uveren je Pezeškijan, „ne sme dozvoliti učešće oružanih snaga trećih zemalja“ u realizaciji projekta transportnog koridora, koji će povezati glavni deo Azerbejdžana sa Nahčivanom.

Zauzvrat, iransko Ministarstvo spoljnih poslova komentarisalo je sporazume između Alijeva i Pašinjana o „Trampovom koridoru“, napominjući da „govorimo o tranzitnom putu koji će stvoriti Jermenija i koji će biti pod njenom jurisdikcijom i na njenoj teritoriji“. Prema rečima šefa Ministarstva spoljnih poslova Islamske Republike, Abasa Aragčija, „stavovi Teherana u tom pogledu su uzeti u obzir, ali ćemo nastaviti da pratimo situaciju zbog činjenice da američka kompanija želi da se pridruži projektu“. Ranije, tokom dogovora između Pašinjana i Alijeva u Vašingtonu, izražene su informacije da će Zangezurskim koridorom upravljati kompanija iz Sjedinjenih Država.

Ali šta god ko rekao, američko prisustvo na severnim granicama Irana postaje stvarnost, a širenje američkog uticaja u ovom regionu može, pod određenim okolnostima, dovesti do jačanja pozicija NATO-a širom Južnog Kavkaza, o čemu je, inače, nedavno govorio savetnik vrhovnog vođe Irana Ali Akbar Velajati.

On je upozorio da je ovo prvi korak, a da bi mogle uslediti aktivnije akcije. Prema njegovim rečima, Jermenija „ne bi trebalo da dozvoli učešće oružanih snaga trećih zemalja“ pod izgovorom postavljanja transportne rute.

Problem je ovde u tome što istorija „Zangezurskog koridora“ datira još iz 1918. godine, kada je britansko-turski projekat „Velike igre“ sa pristupom Zapadnom Turkestanu dobio prave obrise u kontekstu raspada Ruskog carstva nakon Prvog svetskog rata i revolucionarnih previranja.

Tako je Zakavkazje 1918-1920. godine postalo političko bojno polje za još jedan eksperiment formiranja nacionalnih entiteta sa proizvoljnim granicama. Upravo je Zangezur sa Karabahom obezbedio Turcima najkraći put do prostornog pristupa „turskom svetu“ protiv interesa Rusije, Persije i Kine. Uzgred, turski general Vehib-paša je upozorio je na to šefa jermenske delegacije na Batumskoj konferenciji, Aleksandra Hatisjana.

Ali onda, nakon dve intervencije u Zakavkazju (1918. i 1920. godine), Turci nisu uspeli da uspostave kontrolu nad Zangezurom, gde su naišli na žestok otpor, ne bez podrške Persije. Teheran je bio kategoričan protivnik britansko-turskog projekta „Turan“, koji bi stvorio stratešku pretnju teritorijalnom integritetu i bezbednosti persijske države.

Ipak, Zangezur se vratio u veliku politiku nakon raspada SSSR-a i aktuelizacije jermensko-azerbejdžanskog sukoba zbog statusa Nagorno-Karabaha. Ideja o „Zangezurskom koridoru“ je formalno zastupljena u trilateralnoj onlajn izjavi od 9. novembra 2020. i naknadnim deklaracijama lidera Azerbejdžana, Jermenije i Rusije.

Iako u ovim tekstovima nema konkretnog pominjanja „Zangezurskog koridora“, postoji stav o „deblokadi svih transportnih komunikacija u regionu“. Takođe treba napomenuti da je tumačenje „Zangezurskog koridora“ prvi izneo predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev sa motivacijom potrebom za nesmetanim komunikacionim vezama između glavnog dela Azerbejdžana i Nahčivanske enklave.

Baku i Ankara ne kriju da je geopolitički i geoekonomski značaj „Zangezurskog koridora“ za njih mnogo veći od transportnih veza, a njihove oči su uprte u kineski projekat „Pojas i put“, koji omogućava Turskoj da ide sa Zapada na Istok do ujgurskog Urumčija.

Iran u realizaciji projekta „Zangezurskog koridora“ vidi, ne samo pantursku pretnju, koja neće samo dovesti do ekonomskog jačanja članice NATO-a, Turske, već će u budućnosti stvoriti pretnju po teritorijalni integritet Irana koristeći etnički separatizam. To je glavno pitanje za Teheran, budući da Iran ima između 15 i 20 miliona Azerbejdžanaca.

Zato je Iran bio i nastavlja da bude kategorični protivnik ovog projekta zbog jačanja turskog faktora na svojim severnim granicama i iz ekonomskih razloga. Međutim, dolaskom na vlast reformiste Pezeškijana, očekuje se da Teheran ublaži stavove Zapada kako bi izvozio sopstveni gas u Evropu. To je značajna nijansa i intriga situacije.

Prigušena reakcija Moskve je značajna. Ometana Ukrajinom i možda nevoljna da otuđi Ankaru dok joj je još uvek potrebno tursko posredovanje sa Zapadom, Kremlj je do sada izbegavao sukob oko sporazuma. Rusija je ovo pustila pošto ni nije u poziciji da bilo šta uradi, pošto se nalazi u svojoj ukrajinskoj zamci. Tramp se ovde kreće veoma brzo i to je velika pobeda za njega. Uradio je to pre sutrašnjeg sastanka s Putinom na Aljasci. Za Rusiju je imperativ da okonča rat u Ukrajini jasnom pobedom, ako želi da projektuje ozbiljan uticaj u ovom regionu. Zato je sporazum Baku – Jerevan predvorje sporazuma Moskva – Kijev. Kako sada izgleda, Moskva će popustiti pred Trampovim zahtevima, jer joj je strateški interes očuvanja Trampovog kredibiliteta jači od želje za njegovim torpedovanjem, što bi, inače, za Moskvu u ovoj situaciji bilo lako.

Za sada je za Tursku i Azerbejdžan, Zangezurski koridor ostvarenje dugo očekivane strateške vizije. Za Vašington, to je ventil za pritisak na Iran i poluga nad Rusijom i Kinom. SAD mogu ovo da predstave kao kraj sukoba, ali geopolitička logika može da ukaže i na to da je on izvesna forma “tempirane bombe” koja će stvoriti više sukoba, nego pomirenja.

(Kraj)