"Vampire Weekend" i obnova prepi svetskog poretka

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times

"Govorite o Srbima, šapućete 'Kosovski Albanci'..." 

To što tvoju naciju pominje tvoj omiljeni, globalno poznati bend jedno je od glavnih zadovoljstava kada ste muzički fan iz globalne kulturne periferije. 

Još je bolje kada to dolazi od retko inteligentnog i duhovitog glasa. 

Skoro dve decenije, Ezra Kenig, frontmen benda Vampire Weekend, pruža nove uvide u živote i misli američke, Ivy League grupe, kao i egzistencijalne teme, od kontroverznih odnosa koji prelaze klasne i (geo)političke razlike do suočavanja sa neizbežnim osećajima bespomoćnosti i očaja u svetu. Za razliku od većine svojih vršnjaka koji se bave društvenim temama, on uvek održava razigran, vedar pristup, koji je prisutan čak i van njegovih muzičkih projekata (voditelj je onlajn radio emisije "Time Crisis" i autor je animirane serije za odrasle "Neo-Yokio"), što je verovatno neophodno ako želite uključiti balkansku politiku u složen stih. 

U pesmi "Ice Cream Piano", Kenig veselo zaključuje da se ne treba bojati nijedne nacije, jer smo svi "potomci vampira koji su isisavali vratove starog sveta". Poenta pesme je da je želja za sukobom i izražavanjem duboko ukorenjena u nama, osim ako ne želimo prihvatiti "primirje" i pustiti (centralna tema "Only God Was Above Us"). 

Uistinu, u lirskom univerzumu benda Vampire Weekend, pokušaji da se sukobi učine manihejskim su u najboljem slučaju pogrešni, a u najgorem manipulativni. Bend diplomaca Univerziteta Kolumbija, koji su svesno pojačali svoju prepi osobenost, su previše pametni za to ili da se prikažu kao neustrašivi šampioni ugnjetenih (iako to nikada nije sprečilo mnoge još privilegovanije ljude u zabavi). 

Od svog početka sredinom 2000-ih, zagrljaj prepi stila od strane benda Vampire Weekend bio je gest neraskidivo povezan sa njihovom muzikom i svetonazorom. Iako su kasnije svirali na skupovima Bernieja Sandersa a i Kenig dolazi iz porodice sa istorijom uključenosti u levičarsku politiku - oni nisu samo pevali o životima preppi družine na lukav, ali konačno saosećajan način, već su namerno osporavali mišljenje, popularno u umetnosti i zabavi, da prepiji nemaju ništa vredno da doprinesu. Govoreći o njihovoj odluci da na naslovnoj strani albuma "Contra", imenovanog tako zbog ideje opozicije i sukoba, ali i aludirajući na građanski rat u Nikaragvi, stave staru fotografiju lepe plavuše u Ralf Loren polo majici, Kenig je primetio da "Neki ljudi postanu veoma ljuti kada vide belu plavušu u Polo majici." Slično provokativna je njihova odluka da završe najnoviji album pesmom čija je glavna poenta da čovek na kraju mora "pustiti" aktivističke ciljeve, postavljene uz protestnu folk muziku koja podseća na Boba Dilana i Nila Janga.

Da su Kenig i ekipa shvatili sebe i svoju "poruku" ozbiljnije i bili manje razigrani, kao većina aktivističkih poznatih ličnosti danas, mogli bi postati "kontroverzni" ili čak "otkazani". Na ovaj način, na sreću, mogu biti iskreni prema sebi i svetu oko sebe. Uistinu, Kenigu se ne dopadaju previše politička tumačenja njegovog rada. "Ljudi često govore o nama kao da smo neka vrsta konzervativnog misaonog centra, (...) mi smo bend koji pokušava da pravi sjajne pop pesme, uz koje svako može da peva i pleše," rekao je u intervjuu. 

Kao fan Ezre Keniga i benda Vampire Weekend, rado bih analizirao još njihovog rada (kao što sam ovde), ali ostaviću to čitaocima da sami istraže. Njihov rad i svetonazor uvek me vrate u dane kada sam otkrio njihovu muziku na fakultetu krajem 2000-ih. 

Mnogi prepiji s kojima sam se tada susretao, tokom stažiranja u investicionim bankama i druženja u konsultantskim firmama, bili su opsednuti pitanjem da li će njihovi visoko plaćeni poslovi dovoljno doprineti društvu i nisu bili spremni da prihvate opušteni, realistički stav prema stvarima, kako je uvek predlagao Vampire Weekend. 

U tim danima postalo je veoma moderno "proveriti svoju privilegiju" i nekako se za to iskupiti. Ispostavilo se da iskupljenje obično uključuje pronalaženje aktivističkog uzroka s kojim se možete identifikovati sa "ugnjetenima", pa, osloniti se na njih do pozicija još veće privilegije, ali ovog puta zamaskirani moralnom nadmoćnošću. Moji poznanici iz tog perioda, koji su kritikovali prepi stil, obično su samo promenili spoljne znake materijalne privilegije onima koji pokazuju moralnu pravednost – odgovarajuće objave na društvenim mrežama, podrška pravim uzrocima i konzumiranje odgovarajućih medija umesto Ralf Loren majica i jarke odeće. Mnogi od njih završili su u političkim i spoljnopolitičkim krugovima, i tužni rezultati njihovog prosvetljenog i idealističkog svetonazora su sada, deceniju i po kasnije, očigledni. 

S druge strane, oni koji su se šalili da im je san "glasati za Demokrate, ali "živeti kao Republikanci" postali su, nije iznenađujuće, praktičniji. Mnogi od njih privučeni su bujajućom kulturom startapa i sada zastupaju stavove njenih vodećih zagovornika poput Pitera Tila, Marka Andersena i Ilona Maska: suštinski, to je "živi-i-pusti-druge-da-žive" pragmatični liberalizam (ili čak libertarijanizam), koji je svestan društvenih ograničenja i ljudske prirode. Neki su čak postali potpuni trampisti i i dalje čeznu za zlatnim godinama japi prepija iz 1980-ih.

Ironično, dok se poslednje pomenuti, samosvesni prepiji preziru od strane njihovih aktivističkih političkih protivnika kao parohijalni, protivnici raznolikosti i šovinisti, oni su barem jednako popularni na globalnom planu. 

Ilon Mask je verovatno najimitiraniji živi poslovni čovek u svetu sada, a čak i Tramp uživa značajnu podršku globalno, posebno u zemljama za koje se smatra da su u sukobu sa SAD. Kada je Taker Karlson, još jedan ponosni prepi povezan i sa Maskom i sa Trampom, intervjuisao Vladimira Putina, ne samo da je postao najpopularniji američki novinar u inostranstvu, već je i učinio da Putin izgleda slabo. 

Ruski predsednik izgledao je pasivno-agresivno i ogorčeno, pored blistavog i samouverenog Karlsona, dok je nabrajao mnoge prilike kada se Rusija osećala zapostavljeno od strane SAD jer je navodno želela da učestvuje u svetskom poretku 1990-ih i 2000-ih. U tom intervjuu, bilo je očigledno da Putin, koliko god mu se diveli u određenim delovima sveta, nije bio u stanju da predstavi političku niti kulturnu alternativu prepi zapadnom globalizmu iz 2000-ih, koji je rodio ideju o "BRIKS-u". Čak i sada, uprkos hlađenju odnosa, deca kineske elite i dalje idu u prepi epicentre američkih Ivy League škola i Oxbridge. 

Možda bi trebalo da prihvatimo Kenigovu mudru i vedru prepi osobenost kako bismo svet učinili boljim i mirnijim mestom. Ili je možda to samo znak da se moje razumevanje politike zadržalo na isti način na koji se muzički ukus obično ne menja posle kasne adolescencije.