Zarobljena roba, zarobljeni odnosi: Trgovinske barijere i put ka rešenju

U postkonfliktnim društvima, trgovina se često izdvaja kao jedna od prvih oblasti u kojoj dolazi do funkcionalne saradnje između ranije zaraćenih strana – bilo da je reč o suverenim državama ili etnički podeljenim zajednicama unutar iste teritorije. Obnavljanje i razvoj trgovinskih odnosa igra ključnu ulogu u normalizaciji kontakata, jer ne omogućava samo protok roba i usluga, već doprinosi i izgradnji poverenja, smanjenju tenzija i jačanju međuzavisnosti – što dugoročno može voditi ka stabilizaciji i pomirenju.

Ovakav potencijal trgovine kao sredstva političkog približavanja potvrđuju i ključne teorije međunarodnih odnosa. Liberalni institucionalizam polazi od pretpostavke da je saradnja moguća čak i među akterima između kojih interesi mogu prepoznati i usmeriti ka uzajamnoj koristi. Slično tome, teorija kompleksne međuzavisnosti ukazuje da snažne i višeslojne ekonomske veze među akterima otežavaju jednostrano i konfrontacijsko političko delovanje, jer stvaraju mrežu obostranih koristi i troškova koja podstiče pragmatičnu saradnju i otvara prostor za kontinuirani dijalog.  Konačno, teorija ekonomskog mira ističe da što su ekonomski odnosi među stranama razvijeniji, to su potencijalni troškovi sukoba veći, što racionalno obeshrabruje eskalaciju i deluje stabilizujuće na odnose.

Dakle, trgovina ne funkcioniše samo kao tehnički aspekt međusobne razmene, već kao snažan alat normalizacije – upravo zato što podstiče institucionalizovanu saradnju, generiše zajedničke interese i povećava ulog stabilnosti kao racionalnog izbora u postkonfliktnim okruženjima.

Međutim, u slučaju odnosa između Beograda i Prištine, iako je trgovina nesumnjivo oblast u kojoj je ostvaren najvidljiviji napredak, i upravo ona koja bi – prema teorijskim pretpostavkama – trebalo da smanjuje prostor za eskalatorne poteze, u praksi je često bila predmet političke instrumentalizacije i korišćena kao sredstvo pritiska, a ne stabilizacije. Neke od najozbiljnijih kriza u odnosima Beograda i Prištine upravo su bile posledica mera koje su opstruisale trgovinsku razmenu – uključujući carinska ograničenja, jednostrane pravno-političke poteze i administrativne barijere. U takvoj atmosferi, u kojoj se opstruiše upravo ona oblast koja je pionir normalizacije odnosa, zarobljena roba postaje simbol — i uzrok — zarobljenih odnosa.

Ovaj rad ima za cilj da analizira trgovinske prepreke, političke odluke i institucionalne odgovore u kontekstu odnosa Beograda i Prištine. Poseban fokus biće na politički motivisanim trgovinskim merama, kao i na mogućim rešenjima koja bi trgovinu vratila u funkciju stabilizacije, a ne dalje fragmentacije odnosa.

Trgovina kao katalizator normalizacije

Institucionalni okvir

Regionalna saradnja

Najznačajniji među instrumentima koji su usmereni ka unapređenju trgovinske saradnje u regionu jeste Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini (CEFTA), koji je 2006. godine reformisan kako bi obuhvatio zemlje Jugoistočne Evrope i stvorio zajedničko regionalno tržište u skladu sa principima Evropske unije. Srbija je pristupila CEFTA-i iste godine, dok je Kosovo, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, postalo deo sporazuma posredstvom UNMIK-a (Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu). CEFTA ima za cilj uklanjanje carinskih i necarinskih barijera, harmonizaciju tehničkih standarda, olakšavanje prekograničnog kretanja robe i usklađivanje sa pravilima EU jedinstvenog tržišta. U tom smislu, CEFTA je trebalo da predstavlja jedan od ključnih instrumenata normalizacije ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine.

Pored CEFTA-e, uloga regionalnih inicijativa dodatno osvetljava značaj ekonomskog povezivanja kao sredstva za stabilizaciju političkih odnosa. Berlinski proces, pokrenut 2014. godine na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel, zamišljen je kao politički okvir za ubrzanje evropskih integracija Zapadnog Balkana, naročito u periodu kada je postalo jasno da članstvo u EU neće uslediti u skorije vreme. Iako je prvobitno fokusiran na infrastrukturno povezivanje, Berlinski proces je tokom godina proširen i na pitanja ekonomskih i trgovinskih integracija. Na samitu u Trstu 2017. godine, uspostavljeni su Komorski investicioni forum (WB6 CIF), Transportna zajednica i Regionalni ekonomski prostor (REA), koji su zajedno predstavljali strateške stubove za dublju ekonomsku saradnju.

Stvaranje Regionalnog ekonomskog prostora predviđeno je kroz višegodišnji Akcioni plan (MAP REA), čiji je cilj ostvarivanje četiri slobode kretanja – robe, usluga, kapitala i radne snage – po uzoru na EU. Ključnu ulogu u praćenju njegove implementacije ima Regionalni savet za saradnju (RCC), osnovan 2008. godine, koji okuplja zemlje Zapadnog Balkana i šireg regiona i deluje kao platforma za sprovođenje regionalnih politika usmerenih ka povećanju konkurentnosti, mobilnosti i povezanosti u regionu.

Okvir saradnje dodatno je pokušao da se ojača kroz inicijativu „Mini-Šengen“ (2019), kasnije poznatu kao „Open (Otvoreni) Balkan“, koju su pokrenuli lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Cilj inicijative bio je stvaranje zajedničkog ekonomskog prostora kroz primenu četiri slobode EU – slobodnog kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala. Za razliku od Berlinskog procesa, koji je iniciran i podržan od strane Evropske unije, Open Balkan je nastao kao lokalna inicijativa, bez formalnog učešća međunarodnih aktera, što je od samog početka izazvalo političke kontroverze. Dok su Crna Gora i BiH zadržale distancu, Kosovo je odbilo učešće, ocenjujući inicijativu kao politički motivisanu i potencijalno štetnu po njegov međunarodni status. I pored podrške Albanije da se Kosovo uključi, vlasti u Prištini su insistirale na tome da se regionalna saradnja razvija isključivo kroz „evropske mehanizme“, kao što je Berlinski proces.

Ovakva dinamika osvetljava ključnu ulogu (međunarodnih) institucija i poverenja u procese regionalne saradnje, posebno iz perspektive liberalnog institucionalizma. Kada saradnja nije utemeljena u širem institucionalnom okviru i kada nedostaju garancije (međunarodnih) posrednika, inicijative lako postaju taoci političkog nepoverenja i međusobnih optužbi.

Dijalog Beograda i Prištine pod fasilitacijom Evropske unije

Za normalizaciju trgovinskih odnosa između dve strane, presudnu ulogu odigrali su bilateralni sporazumi postignuti u okviru dijaloga koji se, od 2011. godine, odvija uz fasilitaciju Evropske unije.  Iako se na prvi pogled čine tehničke prirode, ovi dogovori su imali snažne političke posledice jer su omogućili funkcionisanje regionalne trgovinske razmene uprkos nerazrešenom statusnom pitanju.

Prvi značajan korak ka uspostavljanju trgovinskog kanala između Beograda i Prištine bio je Sporazum o slobodi kretanja, postignut 2011. godine, kojim su strane dogovorile međusobno priznavanje ličnih dokumenata i registarskih tablica. Ovaj sporazum omogućio je slobodnije kretanje ljudi i robe preko administrativne linije i postavio osnov za dalju tehničku saradnju.

Nedugo potom, postignut je i Sporazum o carinskom pečatu. Srbija je tim dogovorom pristala da prihvati carinski pečat sa oznakom „Kosovo*“, bez državnih simbola, čime je pronađeno statusno neutralno rešenje koje je omogućilo da roba sa Kosova ponovo cirkuliše u okviru CEFTA-e.

Dva meseca kasnije usledio je i Sporazum o integrisanom upravljanju prelazima (IBM), koji je bio usko povezan sa dogovorom o carinskim pečatima. Ovim aranžmanom uspostavljena je zajednička kontrola prelaza, čime je dodatno institucionalizovana razmena i stvoreni mehanizmi za upravljanje granicom u skladu sa evropskim standardima.

Kako bi se dodatno regulisala trgovina, posebno na severu Kosova, Beograd i Priština su 2013. godine postigli i Sporazum o prikupljanju carinskih prihoda. Tim dogovorom predviđeno je da se sav prihod od carina i poreza na robu koja ulazi preko prelaza Jarinje i Brnjak — a namenjena je za potrošnju u četiri većinski srpske opštine na severu — uplaćuje u posebno osnovan Fond za razvoj. Sredstva iz tog Fonda potom se koriste za promociju društveno-ekonomskog razvoja u opštinama Leposavić, Severna Mitrovica, Zubin Potok i Zvečan.

Značajan iskorak u procesu normalizacije odnosa predstavljao je i Sporazum o regionalnom predstavljanju i saradnji, postignut 2012. godine. Ovim sporazumom Kosovu je omogućeno da učestvuje na regionalnim skupovima, kao i da njegovi predstavnici iniciraju i potpisuju nove sporazume, pri čemu se koristi formulacija „Kosovo*“ uz fusnotu koja upućuje na Rezoluciju SB UN 1244 i mišljenje Međunarodnog suda pravde. Ovaj dogovor, koji je takođe rezultat dijaloga Beograda i Prištine pod okriljem Evropske unije, stvorio je institucionalne preduslove za uključivanje Kosova u regionalne inicijative. Zahvaljujući ovom aranžmanu, Evropska unija je bila u mogućnosti da po prvi put pokrene regionalne projekte koji uključuju i Kosovo. Jedan od najvažnijih primera u ovom kontekstu je ranije pomenuti Berlinski proces.

Poseban izazov u procesu trgovinske normalizacije predstavljalo je međusobno priznavanje tehničke dokumentacije, koje je bilo ključno za neometan promet robe između Srbije i Kosova. U narednim godinama, strane su, uz posredovanje Evropske komisije i, u pojedinim slučajevima, uz uključivanje privrednih komora, postigle niz tehničkih dogovora, uključujući uzajamno priznavanje fitosanitarnih i veterinarskih sertifikata. Ovi aranžmani omogućili su trgovinu robom koja podleže posebnim sanitarnim i bezbednosnim standardima, poput prehrambenih proizvoda i žive stoke. Takođe, jedan od važnih koraka u procesu tehničke normalizacije bio je sporazum iz 2015. godine o priznavanju osiguranja vozila, koji je omogućio neometano kretanje automobila preko administrativne linije i time dodatno olakšao trgovinske i logističke tokove.

Na kraju, strane su 2016. godine postigle i Sporazum o međusobnom priznavanju ADR sertifikata, čime je omogućeno slobodno kretanje vozila koja prevoze opasne materije između Srbije i Kosova, u skladu sa evropskim standardima o bezbednosti u transportu.

U periodu zastoja u dijalogu, Trampova administracija pokušala je da podstakne normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine kroz fokus na ekonomska pitanja. Pod vođstvom specijalnog izaslanika Ričarda Grenela, dogovoreni su sporazumi o uspostavljanju avio, železničkih i drumskih veza, kao i Vašingtonski sporazum iz septembra 2020. godine, koji je uključivao i planove za otvaranje kancelarije američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) u Beogradu, međusobno priznavanje diploma i zajedničku studiju o Gazivodama. Iako je sve to predstavljano kao novi okvir za ekonomsku normalizaciju, gotovo nijedna od ovih inicijativa nije zaživela u praksi.

Naposletku, trgovinska saradnja između Beograda i Prištine dodatno je olakšana činjenicom da su njihovi privredni sistemi nastajali i razvijali se kao delovi jedinstvenog ekonomskog sistema bivše Jugoslavije. Ta istorijska povezanost rezultirala je brojnim strukturnim sličnostima i međuzavisnostima, koje i danas doprinose lakšem uspostavljanju i funkcionisanju poslovnih veza i privredne saradnje između dve strane.

Privredne komore

Saradnja između Privredne komore Srbije (PKS) i Privredne komore Kosova (PKK) u poslednjoj deceniji predstavlja jedan od retkih primera konkretne i održive sinergije između bilateralnih odnosa i šireg regionalnog ekonomskog povezivanja. Sporazum o saradnji PKS i PKK potpisan je 2013. godine, a dve godine kasnije, uz saglasnost srpske strane, PKK postala članica Evropske privredne komore (Eurochambres), čime je napravljen važan korak ka institucionalnom uključivanju kosovske privredne zajednice u evropske ekonomske tokove. Od tada, PKS i PKK kontinuirano rade na identifikaciji i otklanjanju prepreka slobodnoj trgovini, olakšavanju protoka roba i usluga, kao i na povezivanju preduzetnika sa obe strane u cilju širenja tržišta i pronalaska novih partnera. Njihova saradnja se proširila i na regionalne inicijative, posebno kroz aktivno učešće u osnivanju Zajedničke privredne komore Zapadnog Balkana u okviru Berlinskog procesa, čime su dodatno doprinele izgradnji funkcionalnog regionalnog ekonomskog prostora uprkos političkim tenzijama. 

Nakon oružanog sukoba 1999. godine i uspostavljanja međunarodne uprave nad Kosovom u okviru mandata UNMIK-a, Srbija je, iako je izgubila faktičku kontrolu nad teritorijom, nastavila da Kosovo tretira kao deo sopstvenog unutrašnjeg tržišta. U tom pravcu, doneti su brojni administrativni akti kojima su regulisani trgovinski odnosi sa Kosovom na osnovu domaćeg zakonodavstva, bez priznavanja nove realnosti na terenu.

Ipak, u ovom periodu, trgovina između Kosova i Srbije odvijala se u specifičnim okolnostima. Veći deo prometa nije bio zvanično registrovan, delom zbog toga što carinske vlasti nisu u potpunosti kontrolisale trgovinu, a delom zato što se znatan obim razmene odvijao u okviru takozvane „sive ekonomije“. Iako su UNMIK-ove carinske vlasti postavljene na administrativnim prelazima sa Srbijom još 2001. godine, one nisu naplaćivale carinske dažbine za robu koja je dolazila iz Srbije, već su uvodile samo porez na dodatu vrednost (PDV) u iznosu od 15%.

U tom smislu, od završetka rata do 2008. godine, trgovinski odnosi između Srbije i Kosova – u praksi, Srbije i UNMIK-a – odvijali su se bez značajnih prepreka. Srbija je imala nesmetan pristup kosovskom tržištu, dok Kosovo nije ostvarivalo pun suverenitet u pogledu carinske politike, niti je ubiralo carinske prihode na prelazima sa Srbijom.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine označilo je prekretnicu u trgovinskim odnosima između Beograda i Prištine. Do tada su odnosi, iako nesređeni, funkcionisali bez formalnih barijera. Međutim, promena zvaničnih simbola Kosova, uključujući i carinski pečat koji je do tada nosio oznaku UNMIK-a, dovela je do prvih ozbiljnih blokada.

Zamenom UNMIK pečata oznakom „Carina Kosova“, Srbija je odbila da prizna nove dokumente i zabranila uvoz robe sa Kosova, kao i tranzit kosovske robe kroz svoju teritoriju. Ova jednostrana blokada predstavljala je kršenje načela slobodne trgovine sadržanih u CEFTA sporazumu, kojem su i Srbija i Kosovo pristupili još 2006. godine, iako je Kosovo tada bilo predstavljeno kroz UNMIK.

Na ovaj način uspostavljena je asimetrija: Srbija je nastavila da izvozi robu na Kosovo bez prepreka, dok je istovremeno sprečavala uvoz sa Kosova, kao i njegovu tranzitnu trgovinu. Ovakva praksa imala je ozbiljne posledice po kosovsku ekonomiju i dodatno je produbila političke tenzije.

Kosovske uvozne kompanije suočavale su se sa dodatnim administrativnim preprekama pri tranzitu robe kroz Srbiju. Srpske vlasti su zahtevale dokumentaciju izdatu od strane svojih institucija – poput uvozno/tranzitnih dozvola koje je izdavala Veterinarska uprava Srbije ili Ministarstvo poljoprivrede – čime su kosovske firme bile prinuđene da ulaze u proceduru koja je bila spora, vremenski i finansijski neefikasna. Alternativa je bila preusmeravanje ka drugim graničnim prelazima, što je takođe nosilo dodatne troškove.

Pored toga, pošto Srbija nije priznavala kosovske registarske  tablice, prevoznici sa Kosova su morali da koriste kamione registrovane u Srbiji ili u zemljama EU kako bi mogli da tranzitiraju kroz srpsku teritoriju. Sve ove prepreke stvorile su neravnopravan tretman i faktički pretvorile trgovinu u jednosmerni tok – iz Srbije ka Kosovu.

Kosovo je na ove barijere reagovalo tek 2011. godine, uvođenjem mera reciprociteta, nekoliko meseci nakon početka tehničkog dijaloga u Briselu. Upravo je kriza izazvana pitanjem carinskog pečata bila jedna od prvih tema dijaloga između Beograda i Prištine, koji je iniciran uz posredstvo Evropske unije sa ciljem prevazilaženja praktičnih prepreka u svakodnevnom funkcionisanju dve strane.

Trgovinska razmena između Beograda i Prištine beleži značajan rast u svetlu početka procesa normalizacije odnosa i sprovođenja brojnih sporazuma koji su doprineli olakšavanju ekonomske saradnje. Već 2014. godine obim razmene iznosio je 395 miliona evra, da bi do 2017. dostigao rekordnih 497 miliona evra, što jasno potvrđuje pozitivan uticaj političkih dogovora na dinamiku i intenzitet trgovinskih tokova između dve strane.

Tih godina je zabeležena jedna mini kriza kada je Srbija odbila da prizna ADR sertifikate koje su izdavale institucije Kosova, čime su kosovskim kompanijama koje uvoze ili transportuju opasnu robu — poput nafte, gasa i hemikalija — onemogućeni pristup srpskom tržištu i tranzit kroz Srbiju. Ova praksa predstavljala je značajnu tehničku barijeru u trgovini i još jedan vid institucionalnog osporavanja kosovskog suvereniteta. Kao odgovor na ovu blokadu, Vlada Kosova je 2015. godine donela odluku o uvođenju mera reciprociteta, koje su uključivale nepriznavanje srpskih ADR sertifikata i zabranu uvoza opasne robe iz Srbije. Ove mere ostale su na snazi do postizanja pomenutog dogovora u okviru tehničkog dijaloga u Briselu.

Suprotno očekivanjima pojedinih teorijskih pristupa, intenzivna ekonomska saradnja nije predstavljala dovoljnu prepreku političkim konfrontacijama, niti je uspela da obuzda eskalatorne poteze – uključujući i one koji su bili direktno usmereni na opstrukciju trgovine i značajno je ugrozili.

Krajem 2018. godine, Vlada u Prištini je, pravdajući se zaštitom domaće privrede i, kako je tada navela, destruktivnim ponašanjem Beograda, najpre uvela takse od 10% na robu iz Srbije , da bi ih ubrzo povećala na 100%.   Zvanično obrazloženje uključivalo je i optužbe na račun Srbije za namerno opstruisanje sprovođenja dotadašnjih sporazuma, kao i za intenzivno lobiranje protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, poput INTERPOL-a.

Ova odluka, koja se odnosila i na robu iz Bosne i Hercegovine, imala je višestruke posledice – predstavljala je otvoreno kršenje CEFTA sporazuma, faktički je blokirala trgovinsku razmenu sa Srbijom, i dovela do potpunog prekida dijaloga pod okriljem Evropske unije. Razgovori su ostali zamrznuti punih 18 meseci, sve do sredine 2020. godine, kada su obnovljeni zahvaljujući snažnom diplomatskom angažmanu Francuske i Nemačke. Segment odnosa koji je do tada beležio najvidljiviji napredak – ekonomska saradnja – tako je postao talac političkih tenzija.

Ove mere faktički su suspendovale dijalog između Beograda i Prištine, koji nije mogao biti nastavljen sve dok su bile na snazi. Osim što su direktno prekinule trgovinske tokove, značajno su potkopale i širi proces normalizacije odnosa.

Dijalog je obnovljen tek nakon što su takse povučene, i to zahvaljujući dogovorima postignutim uz posredovanje Sjedinjenih Američkih Država – upravo na inicijativu Vašingtona došlo je do ukidanja ovih jednostranih mera.  Međutim, obnova dijaloga nije prošla bez prepreka. Početkom 2020. godine, na mesto premijera Kosova stupio je lider Pokreta Samoopredeljenje, Aljbin Kurti, koji je po prvi put preuzeo izvršnu vlast. Kurti, poznat i po ranijim pozivima na bojkot srpskih proizvoda, zauzeo je tvrđi stav kada je reč o nastavku dijaloga sa Beogradom.

Uprkos snažnim pritiscima američke administracije da ukine takse kao preduslov za nastavak dijaloga, Kurti je odlučio da ih zameni novom barijerom – merama reciprociteta. Iako su ove mere formalno ukinule takse, u praksi su otežale uvoz robe iz Srbije jer su srpske kompanije bile obavezane da koriste dokumentaciju sa nazivima i formulacijama koje impliciraju priznanje državnosti Kosova, poput „Republika Kosovo”. Time je trgovinska razmena ostala blokirana, a politički dijalog i dalje u zastoju.

Pored neslaganja sa Sjedinjenim Američkim Državama oko trgovinske politike, dodatne tenzije unutar kosovske vlade nastale su i zbog različitih stavova o upravljanju pandemijom COVID-19, što je kulminiralo Kurtijevom smenom ministra i zamenika premijera iz koalicione Demokratske lige Kosova (LDK). To je na kraju dovelo do pada njegove vlade.

Nova vladajuća koalicija, formirana u junu 2020. godine, odmah je povukla mere reciprociteta, čime je ponovo omogućena trgovinska razmena sa Srbijom i otvoren put za obnovu dijaloga – kako onog pod pokroviteljstvom Evropske unije, tako i paralelnog procesa posredovanog od strane Sjedinjenih Američkih Država.

Uvođenje taksi imalo je trenutne i drastične posledice. Već 2018. godine, vrednost robne razmene opala je na 421 milion evra, da bi godinu dana kasnije pala na svega 32 miliona. Iako je naredna godina obeležena pandemijom

COVID-19, ukidanje taksi je dovelo do naglog oporavka – robna razmena do kraja 2020. godine porasla je na 204 miliona evra. Već 2021. godine, trgovinska razmena dostiže nivoe slične onima iz perioda pre uvođenja restriktivnih mera, dok 2022. beleži drugi najviši iznos razmene u posmatranom periodu.

Međutim, 2023. godina donosi novu destabilizaciju. U kontekstu kontinuirane krize na Kosovu i serije jednostranih poteza koje je preduzela vlada u Prištini, uvedena je zabrana uvoza robe iz Srbije. U početku, mera se odnosila na sve kamione sa srpskim registarskim oznakama, ali je ubrzo redefinisana kao zabrana uvoza robe proizvedene u Srbiji. Naknadno je mera ublažena i dozvoljen je delimičan uvoz određenih esencijalnih kategorija – sirovina, poluproizvoda, mineralnih đubriva, stočne hrane, kao i mašina i opreme. Ipak, to nije bilo dovoljno da se spreči negativan ekonomski efekat: ukupna robna razmena je tokom 2023. svedena na 247 miliona evra, a već u 2024. zabeležen je dodatni pad na svega 182 miliona evra.

Ove mere nisu imale isključivo ekonomski efekat. Posebno su pogodile biznise u vlasništvu Srba na Kosovu koji se u velikoj meri oslanjaju na robu iz Srbije. Kao deo šire srpske zajednice, ovi privrednici imaju ulogu mosta između Srbije i Kosova – njihovo slabljenje ne samo da destabilizuje lokalnu ekonomiju, već i dodatno otežava politički proces normalizacije odnosa.

Zabrana uvoza formalno je ukinuta 7. oktobra 2024. godine, ali samo na jednom administrativnom prelazu – Merdare. Na ostalim prelazima ostaje na snazi do instalacije tzv. „skenera“, uređaja za bezbednosnu proveru robe, koji su uslov za potpuno ukidanje ove mere.  S obzirom na to da parcijalno ukidanje nije dovelo do oporavka trgovinske razmene, jasno je da njena potpuna revitalizacija zavisi upravo od potpunog uklanjanja svih prepreka.

Dodatni izazov za održivu trgovinsku razmenu između Srbije i Kosova predstavljaju ne samo formalne zabrane i takse, već i različiti institucionalni i neinstitucionalni oblici demotivacije potrošnje srpskih proizvoda, koji imaju direktan uticaj na tržišno ponašanje i trgovinske tokove. Nakon uvođenja taksi od 100% u novembru 2018. godine, kosovska vlada je usvojila uredbu kojom su sve prodavnice i marketi na Kosovu obavezani da istaknu zastavu zemlje porekla na proizvodima, s ciljem da se stimuliše kupovina domaće robe i potisne potrošnja proizvoda iz Srbije. Ova politika nije bila izolovana mera, već deo šireg napora da se oblikuje potrošačko ponašanje kroz emocionalni i nacionalni okvir.

Značajno je da su se ovakve prakse primenjivale i pre formalnog uvođenja taksi – na primer, jedan veliki hipermarket u Uroševcu/Ferizaju još 2017. godine zabranio je prodaju svih srpskih proizvoda i uveo obavezno označavanje robe zastavom zemlje porekla. Takva praksa rezultirala je povećanjem godišnjeg profita na 3 miliona evra, što je poslužilo kao primer efikasne nacionalno motivisane potrošnje i kasnije je institucionalizovano na širem nivou nakon uvođenja taksi.

Pored institucionalnih mera, u periodu nakon dolaska Samoopredeljenja i Aljbina Kurtija na vlast, intenzivirane su i neformalne kampanje bojkota srpskih proizvoda , što je dodatno potkopalo tržišnu poziciju robe iz Srbije na Kosovu, bez obzira na formalni status trgovinskih odnosa. Sve ove prakse – i formalne i neformalne – doprinose stvaranju nepovoljnog i antikonkurentnog okruženja, čime se trgovina ne zaustavlja samo kroz carinske barijere, već i kroz ciljano oblikovanje potrošačke svesti.

Iako su neki fitosanitarni i veterinarski sertifikati harmonizovani, kao što je navedeno ranije, jedan od uporno nerazrešenih problema u trgovinskoj razmeni između Srbije i Kosova odnosi se na međusobno priznavanje sertifikata za mesne i mlečne proizvode. Odsustvo dogovora o ovim kategorijama predstavlja višedecenijsku prepreku koja direktno pogađa privrednike i potrošače s obe strane. Prethodni pokušaji rešavanja ovog pitanja, uključujući angažman privrednih komora i međunarodnih misija, bili su blizu uspeha, ali su propali usled političkih previranja i uvođenja novih restriktivnih mera.

Pored navedenog, važno je napomenuti da je uzajamno priznavanje trgovinskih sertifikata između Kosova i Srbije delimično ostvareno i u oblasti medicinskih proizvoda. Naime, 27. juna 2015. godine postignut je dogovor o međusobnom priznavanju sertifikata za lekove i medicinska sredstva, što je trebalo da omogući normalizaciju trgovine u ovom sektoru, uključujući registraciju uvezenih lekova u skladu sa važećim propisima. Međutim, primena ovog sporazuma naišla je na ozbiljne poteškoće, pošto je Srbija nastavila da postavlja prepreke kosovskom izvozu.

Konkretno, srpske vlasti nisu izdavale licence za izvoz i registraciju farmaceutskih proizvoda koji potiču sa Kosova, dok su farmaceutske kompanije iz Kosova bile prinuđene da se registruju kao izvoznici kod srpskih organa — što je često bilo otežano ili onemogućeno. Pored toga, Srbija nije prihvatala dokumentaciju izdatu od kosovskih institucija ukoliko se u njoj Kosovo ne pominje sa neutralnim statusom, što je dodatno usložnjavalo administrativne procedure.

Srbija takođe nastavlja da primenjuje veliki broj netarifnih barijera prema Kosovu, uključujući i odbijanje robe kosovskog porekla. Te prepreke su različite prirode — od tehničkih trgovinskih barijera do sanitarnih i fitosanitarnih standarda — i često se manifestuju kroz odbijanje etiketa koje navode da je proizvod proizveden na Kosovu (“Made in Kosovo”), zahtev za dodatnim laboratorijskim analizama, ili nepriznavanje veterinarskih i fitosanitarnih potvrda koje izdaje Kosovska agencija za hranu i veterinu (KAHV). Tranzit robe takođe nailazi na brojne administrativne barijere, pri čemu dugi procesi inspekcije i kontrole stvaraju dodatne finansijske i vremenske troškove za kosovske izvoznike, posebno u sektoru poljoprivrede i prehrambene industrije. Zaključak

Trgovina između Beograda i Prištine, uprkos značajnom potencijalu kao katalizatora normalizacije odnosa, suočava se s ozbiljnim izazovima koji proizlaze iz političke instrumentalizacije, jednostranih mera i nedostatka potpunog poverenja između strana. Iako su institucionalni okviri poput CEFTA-e, Berlinskog procesa i dijaloga pod okriljem EU omogućili određeni napredak u uspostavljanju trgovinskih tokova, česte politički motivisane prepreke, poput taksi, zabrana uvoza i necarinskih barijera, podrivaju stabilnost i kontinuitet ekonomske saradnje.

Saradnja privrednih komora Srbije i Kosova, zajedno sa postignutim i implementiranim sporazumima u okviru Dijaloga, potvrđuje da je funkcionalna ekonomska saradnja moguća čak i u uslovima izrazito složenih političkih odnosa. Ipak, za potpunu revitalizaciju trgovinske razmene neophodno je hitno uklanjanje preostalih barijera, harmonizacija tehničkih i administrativnih standarda, kao i jačanje institucionalnih mehanizama uz istovremenu neutralizaciju političkih tenzija.

Samo kroz doslednu posvećenost zajedničkim ekonomskim interesima, uz aktivnu podršku međunarodnih aktera i fokus na punu primenu postignutih dogovora, trgovina može ostvariti svoj puni potencijal kao most ka dugoročnoj stabilnosti i pomirenju između Beograda i Prištine.

Piše izvršna direktorka „Nove društvene inicijative“ Jovana Radosavljević za Bilten Radne grupe za Poglavlje 35 Nacionalnog konventa o EU