Spasić: Božićni običaji najočuvaniji na Kosovu, oni su lična karta srpskog naroda

Srbi na Kosovu sačuvali su najveći broj božićnih običaja, koji datiraju od pre više od 10 vekova. Neki od njih razlikuju se od običaja koji se praktikuju u centralnoj Srbiji, a kako istoričar Miloš Spasić kaže za Kosovo onlajn, upravo su takvi običaji pokazatelj su koliko dugo su Srbi na Kosovu, uprkos naporima da se to predstavi drugačije.

Spasić podseća da Srbi slave Božić još otkada su primili hrišćanstvo, odnosno u šestom veku, jer je primanjem hrišćanstva počela i proslava Božića.

„Božić jeste hrišćanski praznik, to jest rođenje Gospoda Isusa Hrista. Oni su počeli da slave i uporedo i sa početkom nove godine ili novog leta i svi oni obredi koji su bili iz paganizma, preneli su se i na hrišćanstvo. Što se tiče same specifičnosti proslave Božića, počinje od praznika svete Varvare, pa sve do Svetog Save, i ceo januar mesec se praktikuje i određenim običajima“, napominje Spasić.

S tim u vezi, on navodi da su se običajno-obredne radnje vezane za ovaj praznik sačuvale, iako su Srbi vekovima bili pod turskom vlašću.

„Srbi su negovali svoju veru i oni su kroz običaje i ispovedali svoju veru ispovest. Znamo da je bilo zabranjivanja da se Srbi krste javno, već im je samo bilo dozvoljeno u bogomoljama, i oni su isto kroz neke običaje praktikovali i krštavanje u svojim domovima. A što se tiče specifičnosti običaja, oni su najočuvaniji na Kosovoj Metohiji, i to je lična karta srpskog naroda na ovom prostoru. Veliki broj običaja se očuvao do danas na Kosovoj Metohiji - to je sečenje badnjaka, unošenje badnjaka, slame, postavljanje trpeze na pod“, kaže on.

Spasić ističe da se više običaja o Božiću sačuvalo južno od Ibra, poput mešenja obrednih hlebova.

„Onda postoje običaji i za drugi dan Božića, i na sam Božić, polaznik ili položajnik, ili radovan, jeste muško dete ili mladić koji dolazi i polazi domove. To je taj mitski predak, i predstavlja u hrišćanskoj tradiciji mudrace koji su doneli darove malom Gospodu Isusu Hristu. Tu imamo i postizanje berićeta, napretka u toku nove godine, i zbog toga se na Božić daruje i stoka, daruju se i ukućani, najčešće čarapama. Takođe daruje se i polaznik čarapama, upravo zbog toga jer se Gospod rodio u pećini, odnosno štali. On nije bio povijen, već je bio go i bos, i zbog toga se daruju čarape“, kaže Spasić.

Ono što je specifično u obredno-običajnoj praksi Srba na Kosovu, pogotovo u centralnom delu, jeste prekidanje Božićnog posta konzumiranjem sušenog vrapca.

„Sušeni vrabac ili dživdžan, predstavlja simboliku krvne žrtve, onda su se oni mrsili i izgovarali ’Da budem lak i zdrav kao vrabac’. Običaj je bio i da su se tog dana devojke ljuljale da bi se postigao berićet i pšenica porasla koliko ljuljaška odleti u vis“, napominje on.

 Na posletku, Spasić smatra da su običaji koje su Srbi na Kosovu sačuvali jako bitni, jer dokazuju koliko dugo se jedan narod nalazio na određenoj teritoriji.

„Mogu slobodno da kažem da u ova turbulentna i jako teška vremena, običaji kazuju kakvi treba zapravo da budemo ljudi, kako treba da negujemo svoju tradiciju, svoje tradicionalno nasleđe, jer time pokazujemo da smo mi ovde, na ovim prostorima, više vekova, a ne odskora, kao što neki žele to da nam nametnu, i da ti običaj poručuju mladima i starima da neguju svoje tradicionalno nasleđe i sve te radnje koje se negovale dugi niz godina nastave na dalje pokolenje“, poručio je on.