Dijalog – nasušna potreba savremenog sveta

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Skoplja

Balkan je, nažalost, ponovo regija u kojoj ne možemo da kontrolišemo tenzije. Nakon vekovnog iskustva, možemo zaključiti da balkanski vazduh ne odiše pomirenjem, bar za sada, niti se naziru note normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, Sofije i Skoplja, a ni na vidiku nije suzbijanje „ukrajinske pandemije”, koja može biti prenosiva i teško zarazna, naročito za region bez imuniteta.

Ovakva atmosfera na Zapadnom Balkanu, u kojoj klijaju čak i fašizam i nacizam, stimulisana je delovanjem političara iz Prištine, Sofije, pa i Kijeva, koji sebe u istoriju uvode upotrebom vojnog naoružanja, dok, sa druge strane, imamo one slovenske narode koji se, sa svojim državnicima na čelu, suprotstavljaju takvoj ideologiji i svoje mesto u istoriji traže borbom za mir.

Elem, ne možemo zanemariti ni činjenicu da predsednici najmoćnijih država sveta u ovom trenutku – Putin i Bajden – na vojno-političkoj sceni dijalog, kao najsavremenije sredstvo za rešavanje sukoba, drže u pripravnosti. Svet je i dalje na raskrsnici, gde jedan put pokazuje mir, a drugi rat.

Dok je ratni sukob u Ukrajini u punom jeku, soške sa naoružanjem se sve brže prazne, što mnoge države koriste za sopstveno bogaćenje, Srbija je ustrajala pod pritiscima da ne prodaje naoružanje za potrebe ukrajinskog tržišta. Uprkos svojoj neutralnoj politici, Džon Brajan, američki stručnjak za medije, prilikom posete Podgorici, Skoplju i Tirani, optužio je Beograd da se iz njega plasiraju dezinformacije iz Rusije i Kine. Cilj ove optužbe bio je diskreditovati Srbiju i njeno državno rukovodstvo, omalovažiti je u pregovorima sa Prištinom, a možda nam je još ponešto i promaklo.

U vremenu kada je neizvestan ishod razgovora Vučića i Kurtija u okviru Briselskog dogovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, podsetimo se reči dvojice najvažnijih državnika i duhovnih vođa katoličanstva, čelnika Vatikana, koji nisu priznali nezavisnost Kosova. U intervjuima koje su papa Francisko i državni sekretar Vatikana Pjetro Parolin dali ekskluzivno za „Politiku” govorili su upravo o temi mira, ljubavi i dijaloga, nasušnoj potrebi današnjeg sveta.

Kardinal Pjetro Parolin, drugi čoveka Vatikana, 5. maja 2019, rekao je za naš list:

„Mislim da je jedna od potreba koje autentično pomirenje traži upravo pročišćenje sećanja. Da bi se to učinilo, mislim da je više nego ikada neophodno formulisati jedan ispravan sud istorije nad događajima iz prošlosti, uz iskrena i hrabra dela koja su sposobna da za sve otvore jedno ’novo sutra’, ispunjeno istinom i mirom. Mislim da u tom procesu najveću pažnju treba posvetiti elementima koji prave razliku između prošlosti i sadašnjosti.”

Parolin je u ovom kontekstu posebno naglasio sledeće.

„Treba se osloboditi od apologetike, koja želi da sve opravda, a u isto vreme treba izbeći i nezasluženo okrivljavanje koje se zasniva na istorijski neodrživoj odgovornosti.”

Od početka svog pontifikata papa Francisko je postavio dijalog kao efikasno sredstvo za rešavanje socijalnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i verskih sukoba – i ne da je samo predložio već je i usvojio kao način života. Podsetimo se i njegovih reči koje je uputio svetu preko „Politike”:

„U enciklici ’Fratelli Tutti’ želeo sam da istaknem da ’velike transformacije nisu stvorene za stolovima ili u kancelarijama. Postoji ’arhitektura’ mira, koju stvaraju različite institucije društva, svaka iz svoje nadležnosti, ali postoji i ’zanat’ mira, koji uključuje sve nas’; to je mesto dijaloga koji podrazumeva ostavljanje po strani često ispraznih i izlišnih ’lepih izjava’ kako bi se prihvatila budućnost u kojoj se razlike prepoznaju, vrednuju i artikulišu na takav način da se niko ne oseća izopšteno. Danas nam nisu potrebni impresivni monolozi koji daju prednost dobrobiti jedne zajednice, sejući strah među onima koji su drugačiji. Dijalog ne podrazumeva poništavanje ili zanemarivanje razlika, pa čak i rana koje su, možda, nanete u prošlosti. Suprotno tome, dijalog je svestan i skroman način prihvatanja istorije, nepravdi, razlika i njihovog pozicioniranja u odnosu na budućnost u kojoj politike integrizma i podela, sistemi koji podrazumevaju nezasitu trku za profitom i ideološke tendencije koje podstiču mržnju neće imati poslednju reč (v. Dokument o ljudskom bratstvu). Sukobi se ne rešavaju zaboravom, neznanjem ili ’brisanjem svega i kretanjem ispočetka’, već dijalogom, koji podrazumeva prepoznavanje drugog i radosno prihvatanje da smo pozvani da proširimo pogled kako bismo prepoznali veće dobro, od kojeg ćemo svi imati koristi. Niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja, bez obzira na to koliko su valjana. Važno je zapamtiti da zdrava otvorenost nikada ne ugrožava identitet. Obogaćujući se elementima iz drugih mesta, živa kultura ne pravi kopiju ili puko ponavljanje, već integriše novine na svoj način.”

Savremenom dobu nedostaje jedan Andrej Gromiko, koji je 27 godina bio ministar inostranih poslova SSSR-a i rešavao Kubansku i Indijsko-pakistansku krizu, svojim diplomatskim iskustvom usmerio Hruščova i Kenedija da spreče treći svetski rat; ili jedan Henri Kisindžer, koji je sukobe rešavao samo činjenicama za stolom, a ne željama pojedinaca; ili jedan Mihajlo Pupin, ugledni svetski naučnik koji je zajedno sa Teslom postavio nove civilizacijske tokove sveta, a kao počasni konzul Kraljevine Jugoslavije u SAD uspeo da sačuva sa Vilsonom teritorijalni integritet i suverenitet Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, 1918. godine, nakon Velikog rata.

Uvek se sve završava dijalogom, koji ima samo jedno rešenje: kompromis.