Trnovit put Srbije ka slobodi i jednakosti traje 219 godina

Manastir Gračanica
Izvor: Kancelarija za KiM

Srbija je pre nekoliko dana, 15. februara, obeležila Dan državnosti koji pada na Sretenje. Ovaj datum je izabran jer označava dva velika pomaka u srpskoj istoriji.

Prvo, na današnji dan je počela pobuna protiv Osmanlija 1804. godine. Dovela je do prve autonomne, doduše kratkotrajne srpske države, prožete duhom prosvetiteljstva. Bila je to jedna od prvih antiimperijalističkih pobuna u kojoj su pobunjenici uspeli da osnuju državu, posle znatno uspešnijeg američkog rata za nezavisnost, i jednako tragične Haićanske revolucije protiv Francuske.

Iako su Osmanlije brutalno ugušile pobunu 1813. godine, 1835. godine delimično autonomna srpska kneževina je donela Sretenjski Ustav, kojim je nastavljen napredni antikolonijalni duh Prvih ustanaka. Ovaj dokument je slavio republikanski slobodoljubivi duh Srbije, bio je abolicionistički, antifeudalni i prodemokratski, a priznavao je raznolikost veroispovesti i etničkih grupa koje žive u Srbiji, dajući svima jednaka prava.

Ovaj Ustav je nastao iz životnog iskustva Srba kao građana drugog reda u sve haotičnijem Otomanskom carstvu. Srbi i drugi hrišćani bili su pod jarmom mahom muslimanskih feudalaca, od kojih su neki držali robove sve do sloma Carstva, i bili su podvrgnuti ne samo oporezivanju i raznim ugnjetačkim pravilima (crkve, na primer, nisu smele da koriste zvona) ali i bezobzirnom nasilju kao što su pokolji istaknutih Srba (jedan takav događaj je zaista bio neposredan povod za pobunu 1804. godine). Ustav, iako verovatno previše ambiciozan za državu koja se bori, koja je neprestano pregovarala o svom mestu u svetu, bio je spisak želja proizašao iz istinskih užasa ovog degradirajućeg, ugnjetavačkog sistema.

Nije iznenađujuće da je ustav bio neprihvatljiv za feudalna carstva zainteresovana za Balkan. Sretnjski Ustav je ukinut nekoliko nedelja nakon njegovog proglašenja u Kragujevcu, pod pritiskom Osmanskog, Habzburškog i Osmanskog carstva.

To je, samo po sebi, bila velika lekcija za Srbiju, koju je prinuđena da uči iznova i iznova.

Zaista, u poslednjih nekoliko decenija, uprkos povećanoj pažnji na kolonijalna iskustva i nesreće naroda pod jarmom raznih imperija, postoje ostaci osmanske i habzburške nostalgije, koji nastoje da prikažu borbu naroda pod njihovim jarmom kao nacionalističke hirove, i prikazuju ekscese svojih elita kao zaista napredne. Slično tome, postoji i pritisak da se prava koja uživaju mnogi narodi širom sveta prikažu kao nešto što bi bilo preterano za ljude na Balkanu.

Slično kao 1835. godine, smatra se skandaloznim imati uređenja koja su proizašla iz stvarnih potreba, kao što je potreba da Srbi imaju čvršću zaštitu na Kosovu kroz dogovorenu Zajednicu srpskih opština (ZSO). Mnogi stručnjaci – stvarni i izmišljeni – govore o aparthejdu i upozoravaju na opasnosti takvih uređenja, potpuno zanemarujući da su takva konsocijativna uređenja spasila Evropu od velikih borbi kao što su sporazumi na Veliki petak, ili čak u Belgiji, gde je sporazum o ASM je postignut.

I zaista, zbog dugog iskustva u multikulturalizmu, posle Drugog svetskog rata i sama Srbija je usvojila model koji je svojim manjinama omogućio značajne političke slobode, pa čak i stvaranje dve autonomne pokrajine u kojima je bilo značajno prisustvo manjina (Vojvodina i Kosovo i Metohija).

S druge strane, i pre Hodžinog režima, Albanija je vodila politiku agresivne albanizacije. Ovo ne samo da je onemogućilo bilo kakvo političko organizovanje na kulturološkoj osnovi, već je na kraju mnoge Grke, Arumune, Srbe i druge nateralo da prihvate albansku kulturu i istoriju, čak ih je primoralo da promene imena i prezimena u nova „ilirska“. Dok se savremena Albanija udaljila od ovog modela, povremene inicijative da se nazivi mesta „albanizuju” i rasprave o tome da li su portreti istorijskih ličnosti, sa dokazanim slovenskim nasleđem, dovoljno slični albanskom, još uvek pokazuju da ona nije zaista prihvatila multikulturalizam.

Pod prištinskom vladom, napadi na Srbe i njihove kulturne institucije nisu samo redovni, već ih podržava i „civilno društvo“ kosovskih Albanaca koji su povezani sa režimom. Oni takođe izraz „antikolonijalizam“ preformulišu (i sličan žargon) u značenje protesta protiv manjinskih prava i zaštite manjinskog kulturnog nasleđa, koje je bilo i redovno je na meti, fizički i putem zakona.

Ipak, ništa od ovoga nije iznenađenje za Srbiju: još od 1835. godine shvata se da slobodu ne možete očekivati ako ne verujete u nju, i da vam zaista niko neće pomoći da je ostvarite.

Srećom, zahvaljujući ovim naporima 1804. i 1835. godine, Srbija je konačno, 1878. godine postala potpuno nezavisna nacija. Možda nije uvek bila u skladu sa idealima iz 1804. i 1835. godine, ali obe te godine i borbe koje one simbolizuju, oduvek su bile srž naše države i društva. Bez obzira šta drugi misle o njima.

Piše: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times