Nagorno Karabah – pouke, analogije, lekcije

Darko Tanasković
Izvor: You Tube/Print Screen

Ono što bi moglo biti najkorisnije za razumevanje procesa koji su usledili posle moje službene posete Azerbejdžanu 1999, Hejdar Alijev je, kao neku vrstu zaključka i recepta, ostavio za kraj našeg razgovora.

Pošto je, kolokvijalno rečeno, Azerbejdžan "završio posao" u Nagorno-Karabahu i uspostavio punu kontrolu nad celinom svoje državne teritorije, razumljivo je da su se u vezi sa ovim višestruko značajanim događajem u medijima odmah počeli javljati komentari, sa različito usmerenim analizama njegovog smisla, a pre svega same mogućnosti da do takvog raspleta dođe, jer su konačna (bar za dugo vreme) rešenja ovakvih i sličnih višedecenijskih, pa i višestoletnih sukoba izuzetno retka.

Obično su to "procesi dugog trajanja", koji se vuku meandrima istorije, uz povremene duže ili kraće burne proplamsaje i/ili požare, da bi potom pojavno (i prividno) utihnuli i sišli sa osvetljene pozornice svetske političke konjunkture – a još više površne i dirigovane, odnosno senzacionalističke medijske pažnje – dok, po pravilu, takve pauze i potiskivanja donose velike patnje i očajanje tzv. "običnih ljudi", najnedužnijim žrtvama sukobljavanja koja geopolitički teku visoko iznad njihovih glava, a na glave im se svakodnevno i nemilosrdno obrušava.

Ko danas govori o Jemenu, Avganistanu, Sudanu, Somaliji,  pa čak i Siriji?

Ono što se, kao izvesna konstanta i karakteristično obeležje može zapaziti u poplavi komentara povodom najnovijih zbivanja u vezi sa Nagorno-Karabahom jeste izrazita sklonost ka ukazivanju na lekcije koje se iz njih mogu izvući, pri čemu se one prečesto izvode isključivo na osnovu krajnjeg – za Jermene poražavajućeg ishoda – bez uzimanja u obzir dijahronijske dimenzije ove dugotrajne krize i sa proizvoljno selektivnim odnosom prema nekim nesamerljivim svojstvima i potencijalima njenih glavnih protagonista – Azerbejdžanaca/Azerbejdžana i Jermena/Jermenije.

Stručnjaci i "stručnjaci", eksperti i "eksperti", od kojih su mnogi analitičari opšte prakse i, koliko je javnosti poznato, nikada se nisu usredsređenije i produbljenije bavili problematikom Nagorno-Karabaha i azerbejdžansko-jermenskim odnosima, a još manje složenom kavkaskom slagalicom, razmahali su se izvlačenjem pouka i davanjem lekcija onima koji se suočavaju – ili bi se mogli suočiti sa izazovima, po njihovom sudu analognim – s mukom sa kojom su se decenijama rvali Baku i Jerevan.

Medijski odjeci

Paradigmatičan je, u ovom kvazianalitičkom paradiranju, na primer, komentar koji je, pod naslovom "Priča o tajmingu: Zašto je trijumfirao Azerbajdžan i zbog čega je propao ‘ustanak’ Srba na Kosovu" u zagrebačkom Jutarnjem listu od 28. septembra, koji je pisao Željko Trkanjec.

Sa besmislenošću i usiljenošću ove "kontrastivne" analize meriti se mogu samo njena antisrpska zlonamernost i zluradost. Može li iko ozbiljan pomisliti, pa još i objaviti, da ima ikakve saznajne nosivosti poređenje "tajminga" jednog još uvek nerasvetljenog okršaja između manje grupe naoružanih Srba ( za autora "ustanka"?!) i kosovskih snaga bezbednosti sa završnim činom jednog višedecenijskog međudržavnog odmeravanja snaga, u kome je jedna, pobednička strana godinama izgrađivala i sprovodila osmišljenu polivalentnu i multivektorsku taktiku, radi ostvarivanja strategijskog, zavetnog nacionalnog cilja?

Kada treba udariti po Srbima i time kod određene ciljne grupe korisnika informacija podići svoj komentatorski rejting sve je dozvoljeno – pa čak i ovakva pretenciozna glupost.

Za prosečnu inteligenciju, ona bi morala biti kontraproduktivna. Ali, ostavimo mi Željka Trkanjeca, i njemu slične u susednim "prijateljskim" sredinama, da uživaju u svom odapinjanju tupih pseudoanalitičkih strela ka Beogradu – žižnoj tački svojih neprebolnih frustracija.

Neuporedivo su, sa više razloga, indikativniji i za nas ovde zanimljiviji primeri izvođenja sličnih, podjednako površnih i nesuvislih, a ne manje zluradih zaključaka o navodnim lekcijama koje azerbejdžanska pobeda, a još više jermenski poraz, treba da budu za Srbe – naravno, u vezi sa "kosovskim pitanjem" i načinom na koji se prema njemu do sada odnosilo i kako bi se valjalo odnositi.

Netačno bi i nekorektno bilo reći da među medijskim odjecima raspleta u Nagorno-Karabahu nije bilo i ponešto ozbiljnih i korisnih, kao što je recimo veoma informativan i produbljen ogled koji je na portalu "Novi Standard" potpisao Zoran Čvorović, a koji je, štaviše, naslovljen baš "Jermenska lekcija za Srbe". Ranije je isti autor izvukao i moldavsku lekciju

Iako smatram da bi Jermeni – i da nisu krenuli političkim i duhovnim putem za koji Čvorović argumentovano ukazuje da je bio pogrešan i identitetski poguban – ipak na kraju neminovno izgubili Nagorno-Karabah, upravo su me neke rečenice (npr. "Utoliko je Jermenija morala biti neuspešna u konfliktu sa režimom koji se rukovodi nacionalnim interesom ili dobro usklađenim interesima vladajuće elite i nacije") iz ovog teksta podstakle da se oglasim, ne polemišući sa Čvorovićevim čvrsto utemeljenim stavovima, već za željom da onima koji se zanimaju za problematiku azerbejdžansko-jermenskih odnosa i njihovog šireg konteksta ponudim lično svedočenje, koje bi im možda moglo biti od neke male saznajne i orijentacione polze.

(Ne)podudarnost sa KiM

Zapravo, namera mi nije da bilo koga ubeđujem da je u krivu, čak ni one za koje sam duboko ubeđen da jesu i da su im analitička polazišta i instrumenti pogrešno i površno nabaždareni, a izvođenje zaključka o navodnim poukama i lekcijama novonastale situacije usiljeni i u biti saznajno irelevantni, pa i zabludno zavodljivi. Naime, iole iscrpnija i sveobuhvatnija rasprava o celokupnoj dijahroniji i sinhroniji azerbejdžansko-jermenskog konflikta oko Nagorno-Karabaha (Arcaha) iziskivala bi znatno širu studiju od jednog prostorno i namenski omeđenog komentara, a pitanje je i da li je potpisnik ovih redova za nju dovoljno kompetentan.

Zbog toga što mi je namera da svedočim, a ne da se upuštam u teorijsko ili primenjeno politikolško promišljanje iliti, pak, nekakvo ekspertsko analitičko-komentatorsko "mudrovanje" o predmetu, pre nego što progovorim o sećanju na jedan susret od pre 20-ak godina dozvoliću sebi samo nekoliko jednostavnih uvodnih konstatacija.

Kategorijalno, jedina podudarnost između problema Nagorno-Karabaha i Kosova i Metohije (bila) je u tome što je u oba slučaja, Jugoslaviji/Srbiji i Azerbejdžanu, protivpravno i nasilno oduzet deo državne teritorije. I tu analogija prestaje, jer je Azerbejdžanu deo teritorije osvajački otela i okupirala jedna susedna država, a Jugoslaviji/Srbiji ilegalnom agresijom 19 članica najsnažnije vojne alijanse na svetu.

Okolnost koja se na drugom nivou posmatranja još jedina može smatrati podudarnom jeste većinska pripadnost  Azerbejdžanaca i Albanaca islamskoj, a Jermena i Srba hrišćanskoj veroispovesti.

Sve ostalo je različito – i to bitno različito, kako po vrsti tako i po dimenzijama fenomena u igri koja nikada nije bila samo bilateralno, već i regionalno, pa i globalno determinisana.

Iz više razloga, simpatije većinskog javnog mnjenja u Srbiji razumljivo su bile (i ostale) na strani Jermena koji su svoje zahteve da im se vrati oblast Arcah obrazlagali istorijskim pravom i nadali se da će raspad SSSR-a doneti priliku da se ispravi nepravda koja im je učinjena u boljševičkom periodu Staljinove metodologije, navodno lenjinskog rešavanja nacionalnog pitanja. Da su se za to pripremali još dok je SSSR postojao, ali se i počeo ozbiljno ljuljati, svedoči i "Istorijski priručnik Nagorno-Karabah", koji  je 1988. godine izdala Akademija nauka Jermenske sovjetske republike.

Bila je to, valja reći, veoma uverljiva i naučno zasnovana brošura programskog karaktera. Azerbejdžanski pokušaji da se na terenu istorijskih činjenica parira jermenskoj argumentaciji bili su bez ozbiljnih izgleda, ali je na njihovoj strani, dopadalo se to nekome ili ne, bilo međunarodno pravo i činjenica da je Azerbejdžan, kao nezavisna država, 1991. godine priznat sa oblašću Nagorno-Karabaha kao integralnim delom svoje državne teritorije.

Posle perioda unutrašnjih potresa, međurepubličkog natezanja i trvenja, koji su karakterisali poslednje, Gorbačovljeve godine tzv. "perestrojke", od raspada SSSR-a naovamo rivalstvo Azerbejdžana i Jermenije postepeno je klizilo ka otvorenom ratnom sukobu. Iskoristivši tadašnju povoljniju konjunkturu i podršku Rusije – Jermenija ne samo da je početkom 1990-ih godina (1993-1994) zauzela Arcah, već i sedam susednih okruga, ukupno oko 20 odsto azerbejdžanske teritorije.

Tek posle 20 godina, Azerbejdžan je uspeo da tu okupiranu teritoriju vojnom silom povrati. U međuvremenu se događalo svašta, bilo je mnogo pokušaja da se problem reši diplomatskim sredstvima, bila je formirana čak i jedna Minska grupa koja nije bila bolje sreće od potonje za Ukrajinu, aktivirao se i mehanizam OEBS-a, u više navrata se razmenjivala vatra i dolazilo do okršaja većih razmera u pograničnim područjima, stradalo je stanovništvo obe nacije, ali je na kraju sve, ipak, iz dva puta, razrešeno uspešnom azerbejdžanskom vojnom akcijom.

Počelo je oružjem – njime se i završilo. Tako  bi se ukratko, za ovu priliku i potrebu, mogla sažeti panorama azerbejdžansko-jermenskog sučeljavanja i sukobljavanja oko suvereniteta nad Nagorno-Karabahom.

Moje svedočanstvo

Stižemo tako do svedočanstva koje bih, kao mali lični doprinos, bez ambicija da iz njega izvodim bilo kakav zaključak, a ponajmanje "lekciju", izrekao onima koji bi zaista želeli da shvate kako je i zašto, posle dve decenije od događaja koji ću ispričati, rasplet bio upravo ovakav kakav se nedavno odigrao pred našim očima.

Bilo je to 1999. godine. Kao prvi jugoslovenski ambasador u nezavisnom Azerbejdžanu, na poziciji koju sam na nerezidentnoj osnovi "pokrivao" iz Ankare, otputovao sam u Baku da tadašnjem predsedniku Hejdaru Alijevu predam akreditive.

Alijev (1923-2003), rodom iz autonomne oblasti Nahičevana, visoki funkcioner iz komunističkog perioda, svojevremeno predsednik azerbejdžanske filijale KGB-a i istinski tvorac savremenog Azerbejdžana, posle burnih previranja 1993. godine smenio je nedovoljno sposobnog i u većoj meri islamistički-orijentisanog Abulfaza Elčibeja na mestu predsednika države koja je u to vreme bila u prilično jadnom stanju.

Nešto pre mog dolaska, Alijev je bio podvrgnut kardiološkoj hirurškoj intervenciji, što se donekle odražavalo na njegov fizički izgled, ali je mentalno bio potpuno svež i lucidan.

Pošto sam mu, uz kratku prigodnu besedu, u skladu sa protokolom, predao akreditive, Alijev mi je odgovorio iskazom dužim od očekivanog, verovatno zbog prisustva novinara ovom otvorenom delu ceremonije.

Izrazio je zadovoljstvo uspostavljanjem diplomatskih odnosa između naših zemalja i, posebno, želju da Jugoslavija uspešno odbrani svoj teritorijalni integritet i prevaziđe izazove kojima je u tom pogledu izložena. Zatim je govorio o nastojanjima Azerbejdžana da se izbori sa jermenskom okupacijom dela nacionalne teritorije, naglašavajući da je to apsolutni politički prioritet Bakua. I dalje uz prisustvo predstavnika "sedme sile", predsednik me poziva da sednem na trosed u dnu velike dvorane. Iako se u tom pogledu već javno izjasnio, zanimao se za razvoj situacije na KiM, a nakon mojih razjašnjenja pojedinih njenih aspekata, insistirao je na neprihvatljivosti formalnog poštovanja teritorijalnog integriteta bez ostvarivanja punog državnog suvereniteta nad nekom teritorijom.

Tri puta je ponavljao da je nužno da se poštuje i očuva teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije i Srbije, naglasivši da je to načelno azerbejdžansko spoljnopolitičko, ali i pravno i etičko polazište.

Alijev zatim otpušta novinare, a mi nastavljamo razgovor. Takvi, mahom kurtoazni, razgovori posle predaje akreditiva obično traju najviše 20-ak minuta, a ja sam ostao čitav sat, jer se Alijev detaljno zanimao za sve dimenzije problema Kosova i Metohije, što je – s obzirom na problem okupiranog Nagorno-Karabaha – bilo i očekivano. Ispoljio je odlično poznavanje i suštinsko razumevanje situacije. Uopšte, ostavio je na mene snažan utisak pronicljivošću, sposobnošću sagledavanja celine problematike o kojoj smo razgovarali i, pokazalo se docnije, zadivljujućom jasnoćom predviđanja toka događaja.

Raspolagao je nenametljivom harizmom. Upamtio sam ga kao jednog od najinteligentnijih zvaničnika sa kojima sam imao priliku da se sretenem tokom svog diplomatskog službovanja i kao pravog državnika, a ne samo izabranog predsednika države. Ove redove zapisujem na dvadesetogodišnjicu njegove smrti, pa ih doživljavam i kao skromni hommage toj izuzetnoj ličnosti. Za razliku od mnogih Beograđana, naročito liberalnih i tzv. "prozapadnih" intelektualaca (nikada mi nije bilo jasno šta to određenje tačno treba da znači), drago mi je što se na Tašmajdanu može proći pored spomenika ovom azerbejdžanskom lideru.

Tokom jednosatnog razgovora u Alijevljevoj predsedničkoj palati, koji se u celini odnosio na probleme KiM i Nagorno-Karabaha, izrečeno je, naravno, prvenstveno sa domaćinove strane, mnogo zanimljivih misli, zaključaka i tvrdnji, a ja ću se potruditi da od zaborava sačuvam ono što mi se – i iz sadašnje i iz trajne perspektive – čini najbitnije.

Inače, zanimljivo je bilo da se azerbejdžanski predsednik meni sve vreme obraćao na turskom, odnosno azeriju, dok je sa svojim prisutnim saradnicima, ministrom inostranih poslova Zulfigarovim i savetnikom za spoljnu politiku, povremeno razmenjivao komentare na ruskom. Kad se to nekoliko puta ponovilo, diskretno sam zapitao diplomatu koji mi je bio dodeljen kao pratnja tokom boravka u Bakuu ne bi li predsedniku možda više odgovaralo da se razgovor vodi na ruskom, na šta je ovaj gotovo zavapio: "Nikako! Samo Vi nastavite na turskom, a kod njega je to moć navike."

Alijev je počeo konstatacijom da nisu moguće dve države u jednoj, stoga da kosovskometohijskim Albancima i Jermenima u Nagorno-Karabahu nikako ne bi trebalo dozvoliti da formiraju drugu nacionalnu državu otimanjem tuđe teritorije.

Rekao je da je Azerbejdžan spreman da Nagorno-Karabahu da najveću moguću autonomiju – ali nikada državu.

Zanimao se za logiku nakaradnog principa odlučivanja bez presedana "konsenzus minus jedan",  primenjenog u KEBS-u radi suspendovanja Jugoslavije. Saradnici mu objašljavaju o čemu je tu reč, a on šeretski pita zašto taj isti mehanizam nije primenjen na Jermeniju. Saradnici mu objašnjavaju da je postojala takva ideja, ali da su se suprotstavile Rusija i Francuska. "Za vas očito nije bilo nikoga da se zauzme. Zapamtite to", komentariše Alijev. Još nekoliko puta ponavlja: "Autonomija – da, nezavisnost – nipošto!". Dodaje i: "Pitajte Ruse zašto nisu dali nezavisnost Čečenima, već je tamo vođen razoran rat, sa ko zna koliko žrtava". Nije mu do kraja bilo ni jasno gde je Amerikancima i Englezima toliki interes na Kosovu i Metohiji pa podržavaju albanski separatizam. "Možda zato što ste vi Srbi Sloveni…", glasno razmišlja.

U nastavku razgovora Alijev je evocirao uspomene na svoje posete Jugoslaviji, koje su mu ostale u lepoj uspomeni, iznoseći razne pojedinosti koje, međutim, nije bitno danas pominjati.

Ono, pak, što sudim da bi moglo biti najkorisnije za razumevanje procesa koji su usledili posle moje službene posete Azerbejdžanu, sve do trenutka kad je Baku vratio Nagorno-Karabah pod svoju punu kontrolu, Alijev je, kao neku vrstu zaključka, ali, uslovno rečeno, i recepta, ostavio za kraj našeg razgovora.

Ukratko, sadržina onoga što je rekao bila je sledeća: Azerbejdžanu je prioritet spoljne politike i celokupne državno-nacionalne strategije oslobađanje Nagorno-Karabaha. Da bi se to jednog dana ostvarilo – nužno je puno jedinstvo naroda i elite, odnosno jednodušnost u uverenju da je to zavetni nacionalni cilj. Zatim, valja istrajno taktički nastojati da se odnosi ni sa jednom velikom silom ne pokvare do mere koja bi je učinila izrazito nesklonom ili čak neprijateljskom prema Azerbejdžanu. Uz punu svest o tome da velike sile imaju nepodudarne, pa i suprotstavljene interese na Kavkazu – samim tim i u njegovoj zemlji – Alijev je istakao da on ima stalno uspostavljenu "crvenu telefonsku liniju" i sa Moskvom i sa Vašingtonom.

Ostvarivanje zavetnog prioriteta

Program privrednog jačanja Azerbejdžana od suštinskog i dalekosežnog je značaja, a postojanje značajnih energetskih resursa (nafte i gasa) pouzdani je temelj ekonomskog planiranja. Bez jake privrede nemoguće je ostvariti, a kamoli povratiti suverenitet nad nacionalnom teritorijom. Usmeravajući cevi naftovoda ka Zapadu i ugovarajući dugoročne poslove, ne sme se dozvoliti da se u Moskvi to doživi kao izdaja Istoka, tim pre što ruska (post)sovjetska nomenklatura u početku nije imala mnogo simpatija za bivšeg predsednika Nahičevana. Azerbejdžan je stoga i pristupio Zajednici nezavisnih država, a odnose sa EU je sistematski unapređivao bez ideje o učlanjenju u ovaj evropski klub.

Za svaku državu, a posebno za onu koja ima neki veliki i bolni, otvoreni problem, naročito je važno da održava što bolje i skladnije odnose sa susedima, pri čemu je od kapitalnog značaja za ostvarivanje zavetnog prioriteta oslobađanja okupiranih teritorija sigurna i snažna podrška bar jedne regionalno uticajne države. Za Azerbejdžan je to bila i ostala Turska, pa je Alijev kao predsednik pohitao da sa Sulejmanom Demirelom vaspostavi bratstvo donekle ugroženo prethodnim turskim namigivanjem njegovom prethodniku Abulfazu Elčibeju.

I najzad, vojska: bez jake, dobro organizovane i moderno opremljene vojske nije moguće rešiti nijedno ozbiljno teritorijalno pitanje. Azerbejdžan će dosledno raditi i kretati se maksimalnom mogućom brzinom svim pobrojanim kolosecima, uz punu svest o tome da mu predstoji dugo putovanje ka meti, putovanje koje se meri decenijama, ali čije se odredište i magistralna trasa neće menjati.

Trajalo je nešto više od dve decenije.

Tako je 19. februara 1999. godine govorio Hejdar Alijev, ja sve pomno u dnevnik zabeležio i pokušao da ovde što vernije prenesem.

Analizu i zaključke prepuštam onima koji vole da se bave analogijama, poukama i, naročito, lekcijama, odnosno "lekcijama". Možda će u ovom svedočanstvenom retrospektivnom vremeplovu pronaći ponešto inspirativno.

Piše: Darko Tanasković, bivši ambasador SRJ u Turskoj i islamolog