SAD i kosovsko pitanje (4): Žučna rasprava ambasadora Kovačevića i albanskog lobija

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

U junu 1988. Diogardi i njegovi sledbenici organizovali su prve velike demonstracije Albanaca u Njujorku, ispred zgrade UN i u Vašingtonu, ispred Bele kuće i Kongresa. Senatori Bob Dol, Tom Lantoš,  Alfons D’Amato nastavili su da prate Diogardija u njegovom pohodu protiv Jugoslavije i pored toga što je Diogardi izgubio mesto u Kongresu. Obratili su se i potpredsedniku SAD i sledećem predsedniku Džordžu Bušu. Buš im odgovorio 27. septembra 1988. na Diogardijevo pismo. Buš je naveo da je potrebno “ohrabriti Vladu Jugoslavije da učini sve što može da osigura očuvanje političkih prava i autonomije svih nacionalnih grupa u Jugoslaviji”.

Buš je napisao da deli Diogardijev entuzijazam za “sadašnje trendove u Sloveniji” jer je jasno da “je najdobordošlije kretanje te republike prema liberlanoj ekonomskoj i političkoj klimi”, a da on “ostaje zabrinut za Albance na Kosovu” koji su “ponosni i hrabri ljudi čija prava moraju da budu zaštićena”.

"Važno je da sve nacije slede preporuke Helsinških akata i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Nadam se da će Jugoslavija, njen potpisnik, to učiniti. Ja mislim da je u interesu SAD da ohrabri poštovanje i očuvanje ljudskih, političkih i građanskih prava. Potrebno je da se usprotivimo onima koji nastoje da to zaustave”, napisao je Buš u svom odgovoru.

Istog dana upućeno je pismo “dobrodošlice” za ministra inostranih poslova Jugoslavije Budumira Lončara, čija poseta se upravo očekivala. U pismu su potpisnici “vreoma zabrinuti” zbog poslednjih događaja u Jugoslaviji. “Poslednji izveštaji ukazuju na rastući potencijal sukoba među tamošnjim etničkim manjinama i mi verujemo da savezne vlasti SFRJ treba da učine sve da zaštite ljudska i politička prava manjina u vašoj zemlji. Posebno smo uznemirani nedavno objavljenim izveštajima da su sadašnji, pozitivni trendovi u Sloveniji prema pluralističkoj ekonomiji i političkom sistemu, zgroženi od strane Armije. Veoma smo zabrinuti zbog velikih demonstracija u kojima se poziva za ukidanje političkih prava poluatonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova. Svaka promena u njihovom statusu će jasno učini nezadovoljnim većinu u tim pokrajinama, navedeno je u pismu adresiranom na jugoslovensku ambasadu.

Dve nedelje ranije, 15. septembra 1988. od 11.00 do 12. 10 trajala je rasprava izmeđa tadašnjeg ambasadora SFRJ Živorada Kovačevića i lobista kosovskih Albanaca u kancelariji senatora Toma Lantoša.  Na razgovoru su bili senatori Tom Lantoš, Ben Gilman, Bil Brunfild kao i Diogardi, dok je ambasador Kovačević došao sa savetnikom Milutinom Rogićem. Senator Vilijam Brunfild bio je već poznat po svojim predlozima rezolucija u kojima se traže od Sovjetskog Saveza i Gorbačova puno poštovanje ljudskih prava, dozvola disidentima da napuste zemlju ili da Gorbačov pozitivno odgovori na Reganovu inicijativu o otvaranju Brandenburške kapije u Berlinu.

Na početku razgovora, Kovačević je rekao da su protesti Srba novi fenomen u Srbiji i Crnoj Gori kao da su su Srbi i Crnogorci nezadovoljni zbog nedostatka uspeha na Kosovu i da su još više nezadovoljni zbog proterivanja s Kosova od strane Albanaca, ukazjući da čak i Albanci protestuju sa Srbima i Crnogorcima s Kosova. Kovačević je takođe naveo niz slučajeva silovanja i zločina koji su počinili Albanci na Kosovu. Na pitanje senatora Gilmana, ko čiini zločine, Kovačević je rekao da je “neosporna činjanica” da su to Albanci.

Diogardi je žustro reagovao, tvrdeći da je izlaganje “jednostrano”, pošto izveštaji “Albanaca u Njujorku i Detroitu potvrđuju raširene predrasude protiv Albanaca u mnogo oblasti, posebno u obrazovanju i ekonomskim mogućnostima”, te da su “granice celičini porodice i okončavanja školovanja ravne genocodu”. On je nastavio izlaganje tražeći da SAD u pogledu ljudskih prava od Jugoslvije ne mogu da traže manje standarde nego od Sovjetskog Saveza i zatražio “dijalog kao predstavnik Albanaca i kao Albanac”. Uz godišnju inflaciju od 200 odsto, Albanci mogu da budu samo žrtve u pogorđanoj ekonomskoj i političkoj situaciji. “Moja zabrinutost nije geopolitička. Ona se pre odnosi na jednaki tretman svih etničkih grupa u Jugoslaviji kao što je navedeno u vašem Ustavu i Helsinškom sporazumu. Sve ono što vidim i čujem vodi me uuverenju da kod vas postoji procep između Srba i Albanaca u ljudskim, građanskim i ekonomskim pravima u korist Srba”, zaključio je Diogardi. Senator Brombild je dodao da su oni “duboko zabrinuti” jer su “demonstracije sve veće i veće”.

Očigledno izverviran Diogardijevim stilom i načinom  razgovora, Kovačević je rekao kongresmenu da je “sasvim neobavešten”, budući da nije pomenuo ni jedan slučaj nasilja nad Srbima i Crnogorcima kao ni distribuciju karte Velike Albanije. On ih je posavetovao da pozovu prave eksperte da razgovaraju o pravom stanju, a onda uzvratio da je pretnje oduzimanjem statusa najpovlašćenije nacije u trgovini štete Americi jer je ona u plusu. „Nama ne treba vaša trgovina“, rekao je Kovačević.

Diogardi je nastavio pitajući Kovačević zašto poriče da je veliki broj Albanaca u zatvoru i pitao šta je sa Ademom Demaćijem koji je zatvoren samo zato što je govorio, a Kovačević je uzvratio da je Jugoslavije jedina balkanska zemlja koja teži nacionalnoj toleranciji.

U razgovor se uključio Tom Lantoš koji je rekao da se “ne govori o vašim nacionalnim granicama, nego o našoj zabrinutosti za puno i jednako uživanje ljudskih prava”. Za njega je “lista zločina koju su počinili Albanci predvidljiva, jer je Kosovo “albanska teritorija”. On je potom postavio pitanje da li zaista postoji napor da se “ekonomski pomogne Albancima”. Najavljujući dolazak u Jugoslaviju, Lantoš je rekao da će sa „odgovornim ljudima postaviti pitanje statusa republike za Kosovo”.

Obraćajući se Diogardiju, Kovačević je rekao da je Demaći tražio nasilnu secesiju i upitao da li nepostojanje statusa republike doista sužava Albancima osnovna prava? On je naveo da ne želi da doliva ulje na vatru i zamolio svoje domaćine da se bolje obaveste i poslušaju i druge, „osim Albanaca koje slušate“. Na to je Diogardi uzvratio da je potrebno „pod hitno da se nešto učini za Albance“, jer „poslednji događaji nam govore da više ne možemo da čekamo“. Za ambasadora Kovačevića bilo je to već previše i upozorio Digardija da „ne preti“. Diogardi je odgovorio da on ne preti, nego da samo želi da ambasador prenese poruku „srpskom predsedniku koji razgovoreva vatru srpskog nacionalizma protiv Albanaca“.Po njegovom mišljenju, tadašnje demonstracije Srba s Kosova, brzo bi mogle da “eskaliraju u nasilje” i predložio da se Jugoslavija poseti što pre. Kovačević je uzvratio da su demonstracije već osuđene u štampi, ali da se ne može dozvoliti “formalna misija za utvrđivanje činjenica”, da su kongresmeni, međutim, dobrodošli, ali da se ne može dozvoliti mešanje u unutrašnje stvari. Diogardi je potom naveo: “Srbi pokušavaju da stave Kosovo pod njihovu dominaciju i stvaraju ustavnu krizu. Osnovna premise vlade je obostrano poverenje s narodom. Kako se može stvoriti situacije gde Albanci osećaju da imaju jednake šanse i da veruju Srbima? Albanci su prisiljeni na nasilje. Jasan je pokušaj Srba da im oduzmu status pokrajine i da od njih napravi građane drugog reda.

Ambasador Kovačević je postavio pitanje, može li kongresmen da navede jedan primer nasilja Srba nad Albancima, jer “Srbi na Kosovu moraju da se štite”, a onda dodao da je sve što je čuo “jednostrano”, da bi ponovo došlo do verbalnog sukoba s Diogardijem. Kongresmen je naveo da će sve ući u kongresni zapisnik i da se ne slaže sa Kovačevićevom procenom. „Činjenice koje ste naveli već su osporene od veoma poznatog naučnika Samija Rapištija, što će biti uključeno u kongresni zapisnik zbog ravnoteže i poštenja. To je američki način“, rekao je Diogardi. Kovačević je opet ljutito rekao Diogardiju da ne preti, ali se u raspravu umešao senator Lantoš. Lantoš je najavio da Albanci mogu da idu dalje u svom delovanju. „Zamislite da svi mi, odjednom, postanemo nezainteresovani za albansko pitanje. Moj sud je da američka zajednica Albanaca se tek odnedavno ovde pojavljuje sa svojim identitetom. Albanci sada uče kako da deluju u političkom sistemu. Verujem da danas američki Albanci deluju umereno. Sledeći korak biće da se unajmi najbolja kompanije za odnose s javnošću da bi predstavila njihov slučaj u Vašingtonu i dalje eskalirala stvari. Ja želim da to izbegnem. Ja sam pomiritelj”, rekao je na kraju Lantoš.

Sutra: Senatori žele „Kosovo – republiku“