Marković: Nije se dovoljno primio kosovski identitet različit od albanskog

Kosovo, kao i ostali entiteti ili države na Balkanu kuburi sa identitetom, ocenjuje istoričar Vukan Marković, zbog čega simbolika Aljbina Kurtija sa albanskom zastavom dok sedi u klupi kosovskog parlamenta, kako kaže, i nije toliko iznenađujuća.

Aljbin Kurti i Samoopredeljenje, od kako postoji, ističe Marković za Kosovo onlajn, imaju element panalbanskog ideološkog identiteta zasnovanog na ujedinjenju svih Albanaca, oslobođenju od tlačitelja i istorijskom redefinisanju albanske nacije na Balkanu. 

Insistiranje na albanskoj zastavi u konkretnom slučaju, kako smatra, u vezi je sa formiranjem kosovskog identiteta koji je daleko od oformljenog i konačnog. Simboli Kosova, napravljeni su, kaže, po modelu Kipra ili Bosne i Hercegovine i imaju za cilj da što manje insistiraju na tradicionalnom, etničkom, religijskom ili istorijskom identitetu. 

„Zastava Kosova predstavlja geografske konture Kosova i Metohije sa dodatim zvezdicama koje ukazuju na nacionalne manjine. To je donekle hipokritično jer je pogotovo srpska manjina na Kosovu aktivno progonjena od strane Kurtijevog režima. Multietničnost Kosova, kakva je zamišljena nakon samoproglašenja nezavisnosti 2008. je u principu kozmetika. Ideja da je to multikulturalna država, koja je država svih svojih građana u praksi ne funkcioniše. Nijedan posmatrač neće reći da su međuetnički uslovi na Kosovu dobri, niti da Kosovo vodi računa o svojim manjinama. Naprotiv, videli smo šta se desilo pre nekoliko dana u Leposaviću“, navodi Marković. 

U značajnom delu populacije, ne samo albanskog, nego generalno, svih naroda bivše Jugoslavije, kako dodaje, postoji ideja da postojeće granice nisu konačne i da će doći do prirodnog rešenja za sve međuetničke probleme koji postoje, pa, nacionalisti u Prištini, uključujući Kurtija, to posmatraju kroz ujedinjenje sa Albanijom. 

„Dakle, nezavisnost Kosova je sredstvo ka nečemu većem. Druga stvar je da se kosovski identitet, različit od albanskog identiteta, nije dovoljno primio, bilo da je to verovanje i pripadnost Kosovu kao državi, bilo da je to svest o tome da kosovski Albanci predstavljuju različitu vrstu Albanaca od Albanaca u Albaniji. To je čest slučaj na Balkanu. Kosovo je napravljeno više od deset godina nakon Bosne i Hercegovine, a oni koji ga prave ne uče iz sopstvenih grešaka“, smatra Marković.  

Uz napomenu da ne bi da pravi nužno paralele između Kosova i BiH, imajući u vidu da Kosovo nije država u međunarodno-pravnom smislu, za razliku od BiH, on dodaje da bosansko-hercegovački identitet u Bosni nije uspeo u 30 godina od kako je potpisan Dejtonski sporazum, jer Hrvati u Bosni osećaju odanost ka Hrvatskoj više nego ka Bosni i Hercegovini, kao što i Srbi u Republici Srpskoj osećaju veću pripadnost Srbiji nego BiH. 

„Sa obzirom da Kosovo kao nezavršeni i neadekvatni državni projekat i dalje kuburi sa, ne samo sa legitimitetom, nego i sa funkcionalnošću sopstvenih institucija, ideja da ujedinjenje sa Albanijom predstavlja neku svetlu budućnost i dalje mnogima deluje primamljivo. Zato ne bi trebalo da iznenađuje to Kurtijevo igranje sa albanskom zastavom. Naprotiv, to je u suštini logično za poluodržive nacionalne narative koji u suštini podrazumevaju primat državnog nad nacionalnim“, navodi.

Ideja da je građanski identitet nešto što bi trebalo da bude okosnica oko koje se svi građani neke zemlje ili entiteta ujedinjuju, nije zaživeo, kako kaže, nigde na Balkanu, pa ni u istočnoj Evropi nakon pada Berlinskog zida, pa neće ni na Kosovu. 

„Ljudi biraju etnički, nacionalni i religijski identitet ispred građanskog identiteta one države kojoj pripadaju. Ono što ovu situaciju čini farsičnom je to što Kosovo i dalje zvanično insistira da je multikulturalna država koja je u tom smislu nadnacionalna. U praksi, to ne da nije slučaj, nego je progon nacionalnih manjina na Kosovu sistematičan i najgori na Balkanskom poluostrvu, ako ne i šire“, zaključuje Marković.