Peh: Napadom na Jugoslaviju uništen mir u Evropi

Ministar odbrane Nemačke Boris Pistorijus odlikuje nemačke vojnike u sastavu Kfor
Izvor: X/Ministarstvo odbrane Nemačke

Rat protiv Jugoslavije postao je zastrašujući "pilot slučaj" budućih ratova u koje su umešane države Natoa, kojima se krši međunarodno pravo, od Iraka 2003. do Gaze 2024, sa čim sudovi, ni regionalni ni Međunarodni sud, nisu u stanju da se izbore, konstatuje nekadašnji poslanik Bundestaga i član stranke "Levice" Norman Peh.

"Otkako je kancelar Olaf Šolc uveo 'prekretnicu' kao termin u svoj politički rečnik, ta reč je uživala određeni nivo popularnosti. Ona se može primeniti na bilo koji način na razne krize i događaje, na primer, na kraj Drugog svetskog rata i predaju Nemačke 8. maja 1945, pad Sovjetskog Saveza 31. decembra 1991, teroristički napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. ili napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. Zavisi samo iz koje nacionalne i političke perspektive posmatrate događaj. Iz perspektive Nemačke - kao 'prekretnicu' pre bi trebalo posmatrati 24. mart 1999, nego Šolcov 24. februar 2022. godine, jer je u to vreme Bundesver učestvovao u prvom unutarevropskom ratu posle Drugog svetskog rata - ratu Natoa protiv Jugoslavije", piše Peh, raniji član Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) aktuelnog kancelara Šolca, u autorskom tekstu objavljenom na sajtu "Nahdenk sajten".

Ukazuje da je mir vladao u Evropi skoro 54 godine, uprkos brojnim ratovima koje su evropske države vodile van kontinenta.

"Ali, 24.marta 1999. prekršen je mirovni zakon, da bi 15 godina kasnije usledio drugi evropski rat Rusije protiv Ukrajine, koji je u stvarnosti, kako je to rekao aktuelni ministar privrede Robert Habek, rat Natoa pod 'slugeranskim vođstvom" Nemačke protiv Rusije", podvlači Peh.

Podseća na raspad Jugoslavije, koji je počeo 1989. godine, ukidanjem autonomije Kosova, a potom osamostaljenjem Slovenije i Hrvatske, da bi tadašnji nemački kancelar Helmut Kol 1. jula 1991. izjavio da treba izvršiti pritisak na Evropsku zajednicu da prizna ove dve republike.

Uprkos upozorenjima generalnog sekretara UN Pereza de Kuelara, Nemačka je u decembru 1991. priznala dve republike koje su se otcepile od Jugoslavije, Sloveniju i Hrvatsku, a u januaru 1992. to je učinilo još 11 država Evropske zajednice. Desilo se ono čega se bojao De Kuelar i kako je ministar spoljnih poslova Ditrih Genšer želeo da to spreči priznavanjem - "nasilje je eskaliralo", dodaje Peh.

Navodi i da je, istovremeno u nemačkim medijima i politici započela propagandna bitka koja je za širenje nasilja i pogroma okrivila isključivo Srbe i Slobodana Miloševića, konstatujući da teško da nešto bolje opisuje ratnohuškačku ulogu medija od izjave šefa regionalne kancelarije Evropske posmatračke misije na Kosovu ECMM, oficira Bundesvera Ditmara Hartviga, koje su postale javne tek 10 godina kasnije:

"Ni iz izveštaja posmatrača, ni iz razgovora sa vodećim kosovskim albanskim političarima nisam znao za masovne, čak ni državno režirane zločine nad stanovništvom, poput etničkog čišćenja od kraja 1998. godine do izbijanja 'Nato rata'. Ipak, mediji su stalno govorili o ničim izazvanoj brutalnosti srpskih snaga bezbednosti prema stanovništvu. Istovremeno, prećutali su napade OVK na državne institucije i srpski narod. Medijske informacije koje sam imao za vreme boravka na Kosovu i posle toga su pokazivale sliku koja nema nikakve veze sa stvarnošću. Srpske snage bezbednosti su po pravilu reagovale samo na napade OVK, nisu reagovale bez razloga. Naročito u vreme sve jačih napada OVK na jugoslovenske policijske i vojne objekte, srpska izvršna vlast je pokazala izuzetnu uzdržanost".

Primećuje i da je OVK u početku bila percipirana "kao ono što i jeste bila - teroristička organizacija", ali je "mutirala" u "Oslobodilačku vojsku Kosova" najkasnije do 1998. godine.

"U proleće 1998. SAD su Miloševiću dale zeleno svetlo za borbu protiv OVK. Zatim su pozvani na konferenciju u Rambujeu, postavili ih za predstavnike svih Albanaca i naoružali ih protiv Srba. 'Mirovna konferencija' u Rambujeu očigledno nije bila programirana za mir među narodima i rešenje kosovskog problema", smatra Peh.

Napominje da je od Miloševića na kraju zatraženo da pristane na stacioniranje Nato trupa u Srbiji – "apsurdan zahtev koji bi značio potpuno potčinjavanje", a Milošević je morao da odbije i time "obezbedio željeni pseudolegitimitet za bombardovanje Srbije koje je usledilo odmah nakon toga, koje je Nato dugo planirao pod vođstvom SAD".

Rat bez mandata UN

Ukazuje da su politika i mediji morali da insceniraju tu "gigantsku laž", jer agresija Natoa na Jugoslaviju 24. marta 1999. godine nije bila samo prvi rat u Evropi, već i prvi oružani sukob posle Drugog svetskog rata u kojem je Bundesver aktivno učestvovao, a to je bilo suprotno međunarodnom pravu.

"Saveznici namerno nisu tražili mandat od Saveta bezbednosti UN  jer su očekivali određeni veto od Rusa i Kineza. Svi uključeni bili su potpuno svesni da su svojim postupcima prekršili međunarodno pravo, posebno vlada sa kancelarom Gerhardom Šrederom (SPD) i vicekancelarom Joškom Fišerom (Savez 90/Zeleni) u Berlinu.
Nekoliko meseci pre napada na Jugoslaviju, nemački diplomata Hans Arnold je upozorio: ''Ako bi države Natoa... koristile vojnu silu protiv Jugoslavije bez mandata UN, onda bi one ne samo počinile eklatantno kršenje međunarodnog prava, već bi nesumnjivo otvorile vrata za dalje kršenje međunarodnog prava. ... Nikakav kraj ne bi mogao opravdati ovo sredstvo'", piše dalje Peh.

Podseća i na izjavu bivšeg ambasadora u Beogradu i bivšeg šefa kabineta kancelara, Horsta Graberta da "svi oni koji su uključeni... znaju da je ta akcija suprotna međunarodnom pravu i samo nesavršeno kamufliraju"
"Ipak, nemačka vlada i mediji su pokušali da uguše javni protest protiv agresorskog rata, pa čak i lažnim činjenicama (masakri u Rugovi i Račku, prištinski koncentracioni logor, plan potkovice...) i konstrukcijama (humanitarna intervencija). Prošlo je 15 godina dok Gerhard Šreder, sada bivši kancelar, nije otvoreno priznao da je ovaj rat prekršio međunarodno pravo u to vreme".

Citira i Šrederovu izjavu za jednu televiziju i list "Di Cajt" - "Nemačka je 'bombardovala suverenu državu zajedno sa Natoom bez odluke Saveta bezbednosti UN. Voditi vojni sukob bez odluke Saveta bezbednosti predstavljalo je kršenje međunarodnog prava".

"Agresorski rat Natoa nikada nije dobio odgovarajuću sudsku reviziju, bilo u Tribunalu za Jugoslaviju ili kasnije u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Tužbu žrtava Nato vazdušnog napada na most u Varvarinu, u kojem je deset osoba poginulo i 30 povređeno, Savezni sud pravde (BGH) je u trećoj instanci odbacio, jer 'međunarodno ratno pravo ne priznaju bilo kakve zahteve za odštetu između oštećenih pojedinaca i strane države, a zahtev zasnovan na službenoj odgovornosti neće biti razmatran, jer Bundesver nije prekršio međunarodno pravo".

Tribunal u Berlinu

Peh navodi i da se 2. juna 2000. godine tadašnja glavna tužiteljka Karla Del Ponte pojavila pred Savetom bezbednosti UN i opravdala prekid istrage protiv Natoa time što je komisija ispitala optužbe protiv zapadne alijanse i došla do zaključka da ne mogu da se smatraju krivično relevantnim i odlučujućim. Istog dana, Međunarodni evropski sud otvorio je istragu u protestantskoj crkvi Svetog krsta u Berlinu.

"Nekoliko stotina učesnika došlo je iz više od 20 zemalja da saslušaju optužbe protiv šefova država i vlada iz 19 zemalja Natoa i njihovih vojski, kao i brojnih stručnjaka i svedoka iz ratnog područja. Dvanaestočlano telo bilo je sastavljeno članovima iz osam evropskih zemalja. Dana 3. juna 2000. godine objavila je presudu i proglasila optužene krivim za teška kršenja međunarodnog pravnog poretka zbog njihovog 78-dnevnog agresorskog rata na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Napad je jasno prekršio apsolutnu zabranu primene sile prema članu 2. stav 4. Povelje UN u vezi sa zabranom agresije u Rezoluciji 3314 Generalne skupštine UN od 14. decembra 1974. godine, kao i zabranu kršenje teritorijalnog suvereniteta prema članu 2 br. 4 Povelje UN u vezi sa Deklaracijom o prijateljskim odnosima i saradnji između država u smislu Povelje Ujedinjenih nacija, Rezolucija 2625 Generalne skupštine UN od 24. oktobra 1970. godine. Pošto nije bilo napada Jugoslavije na neku Nato članicu, a Savet bezbednosti UN nije dao mandat za napad, rukovodstvo Natoa je moralo da iskonstruiše opravdanje za koje je verovalo da je našlo u takozvanoj humanitarnoj intervenciji. Ministri Fišer i Šarping posebno su se žestoko borili za tezu o humanitarnoj intervenciji sa veoma sumnjivim i izmišljenim dokazima o humanitarnoj katastrofi", dodaje on.

Napominje i da je građanski rat, koji je izbio na Kosovu između separatističkih jedinica OVK i jugoslovenske policije i vojske, rezultirao velikim gubicima života na obe strane, uništavanjem kuća i gradova i raseljavanjem Albanaca kao što su Srbi, Hrvati, Romi i pripadnici drugih etničkih grupa i teška kršenja ljudskih prava, ali da pravna komisija nije bila ubeđena da je reč o humanitarnoj katastrofi.

Čak ni u slučaju humanitarne katastrofe 1998. i 1999. godine, Tribunal to nije video kao legitimaciju humanitarne intervencije bez mandata Saveta bezbednosti UN.

Podseća i na odluku Tribunala, nakon što je ispitao jurisprudenciju Međunarodnog suda pravde (ICJ): "U praksi države koje uspostavljaju međunarodno običajno pravo i prema velikom mišljenju teorije međunarodnog prava, humanitarna intervencija nije priznata kao institucija koja dozvoljava izuzetak od apsolutne zabrane sile. Ono što je Međunarodni sud pravde (ICJ) rekao u svojoj presudi od 27. juna 1986. o humanitarnoj intervenciji u slučaju Nikaragva protiv SAD i dalje važi. Upotreba sile ne može biti odgovarajući metod za praćenje ili osiguranje poštovanja ljudskih prava. U vezi sa osporenim merama, treba napomenuti da je zaštita ljudskih prava, striktno humanitarni cilj, nespojiva sa miniranjem luka, uništavanjem rafinerija nafte... Sud zaključuje da je argument zasnovan na poštovanju ljudska prava proizašla iz Nikaragve ne mogu pružiti nikakvo pravno opravdanje za ponašanje SAD.  Suprotno tvrdnjama nekih, ništa se u ovom stanju međunarodnog prava nije promenilo do danas".

Iako, konstatuje, optužnica za agresiju/agresorski rat u skladu sa Rimskim statutom pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) tada još nije bila moguća, jer je delo aktivirano i krivično gonjeno u julu 2018, Tribunal je mogao da istraži ratovanje zemalja Natoa preko brojnih svedoka i eksperata koji su svedočili o strateškom planu da se napadi proširi na civilne objekte kao što su bolnice, sela ili RTS.

"Često ponavljani napadi nisu se mogli odbraniti garancijom 'nenamerne kolateralne štete'", uveren je Peh koji dodaje da su pregovori otkrili da su ratni napori izgleda planirali da nanesu štetu civilnom stanovništvu kako bi ga primorali da svrgne vladu predsednika Miloševića.

Ovo ratovanje jasno krši ključne odredbe Ženevske konvencije iz 1949. i Dodatnog protokola Ženevskih konvencija iz 1977. godine, navodi Peh i kao posebno ozbiljno kršenje međunarodnog prava ističe upotrebu osiromašenog uranijuma i takozvanih kasetnih bombi.

"Navodi se da je Nato bacio oko 31.000 bombi na Jugoslaviju, ostavljajući 10 tona osiromašenog uranijuma na zemlji. Sada je nesporno da upotreba obe vrste oružja predstavlja ozbiljno kršenje Dodatnog protokola i Ženevskog protokola o zabrani gušenja, otrovnih ili sličnih gasova i bakterioloških agenasa u ratu 1925. Obe vrste oružja takođe podležu zabrani neselektivnog i posebno okrutnog oružja u skladu Dodatnoim protokolom", skreće pažnju ovaj nemački političak, uz primedbu da je dugo bilo "nejasno i zagonetno" kako je Karla del Ponte mogla da zaustavi istrage u Tribunalu za Jugoslaviju s obzirom na jasne činjenice i dokaze o teškim ratnim zločinima.

Međutim, 2021. objavila je tanku knjigu pod nazivom "Ja nisam heroj" u kojoj je rešila misteriju i priznala da je bila sprečena da istraži:

"Kada sam tražila dokumente u Briselu, Nato nije sarađivao. Vaš generalni sekretar me je uputio na pojedine države članice. Onda je ođednom rečeno da su dokumenti uništeni. Laž…".

Inače, slično iskustvo imala je i u Tribunalu u Ruandi, gde je bila i glavni tužilac, pa su joj, kada je htela da proširi istragu o ratnim zločinima protiv tamošnjih Hutua tako da obuhvati i Tutse, Britanija i SAD jasno rekle da to nije prikladno i Del Ponte je morala da zaustavi istragu, naglašava Peh.

Nova strategija Natoa

Ukazuje i na događaj koji je ostao uglavnom nezapažen tokom bombardovanja Jugoslavije, ali koji je trebalo da ima presudnu važnost za Nato vođenje rata u narednim godinama. Naime, 24. aprila 1999. godine, zemlje Natoa sastale su se u Vašingtonu da donesu odluku o novoj strategiji.

"Prvobitno je imala za cilj da naknadno opravda rat protiv Jugoslavije, i dala je sebi mandat da interveniše širom sveta u kriznim situacijama koje utiču na interese alijanse.

Istovremeno je, međutim, promenila zadatke Natoa, koji su do tada bili striktno ograničeni na odbranu teritorije alijanse prema članu 5 Nato sporazuma. Okupljeni šefovi država i vlada bili su mišljenja da bi mogli da se dogovore oko ovog značajnog proširenja zadataka Natoa. Posebno su kancelar Šreder i njegov ministar spoljnih poslova Fišer verovali da nema potrebe za uključivanjem Bundestaga. Ovo je zasmetalo samo frakciji SPD u nemačkom Bundestagu, koja je podnela tužbu Saveznom ustavnom sudu protiv savezne vlade sa obrazloženjem da bi za tako veliku izmenu Nato ugovora bila potrebna saglasnost Bundestaga u skladu sa Ustavom. Međutim, sud je u velikoj meri sledio vladine ideje o primatu izvršne vlasti u pitanjima spoljne i vojne politike. Ne postoji očigledna volja među državama Natoa da formalno izmene ugovor, nema klauzule koja predviđa ratifikaciju, na primer, prilikom prijema novih članica", piše Peh.

Takođe, kaže i da proširenje pristupa bezbednosne politike Alijanse "operacijama odgovora na krize“ samo "dalji razvoj Nato ugovora, koji se u svakom slučaju ne može tumačiti sa sigurnošću neophodnom da bi se prihvatila implicitna namera da se ugovor promeni kao protivrečnost postojećem sadržaju ugovora ili kao njegovo proširenje".

Koristeći Morgensternovu logiku, sud je odlučio: "Međutim, iz svega se ne može zaključiti da je došlo do objektivne promene Nato ugovora. Date sadržajne odredbe mogu se shvatiti kao dalji razvoj i potkrepljivanje otvoreno formulisanih odredaba Ugovora o Natoa".

Iz svega ovoga, Peh zaključuje da je rat protiv Jugoslavije postaozastrašujući "pilot slučaj" budućih ratova u koje su umešane države Natoa - "neodoljiva kombinacija najnovije tehnologije naoružanja, imperijalne pretenzije na vlast i bezakonog nasilja":

"Sudovi, od regionalnog do Međunarodnog suda, nisu u stanju da se izbore sa civilizacijskom pretnjom u sadašnjoj situaciji. Niz ratova koji krše međunarodno pravo od Iraka 2003. preko Libije 2011. do Gaze 2024. zasniva se na kontradikciji između visoko razvijenih kodeksa i normi međunarodnog prava i sudova čije političko prilagođavanje ne dozvoljava primenu ovih zakona".