Vojinović: Dan primirja za Albance ne znači mnogo, za Srbe - to je kraj intenzivnog nasilja

Dan primirja u Prvom svetskom ratu za Albance na Kosovu nema neki poseban značaj budući da su okupatorske strane, i Austrougarska i Bugarska, albansko stanovništvo posmatrale kao saveznike, dok za Srbiju taj datum označava kraj jednog surovog režima koji je bio obeležen gubitkom političkih prava, različitim vrstama oduzimanja imovine i hrane, ali i čestim, intenzivnim nasiljem, ukazuje publicista i istraživač u Bankanološkom institutu SANU Miloš Vojinović.

Vojinović podseća da je teritorija Kosova pre početka Prvog svetskog rata bila podeljena između Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, a da je tokom rata podeljena između tri okupacione zone: dela koji su okupirali Bugari, raniju teritoriju Crne Gore koju su okupirali Austrougari i deo ranije teritorije Srbije koji su okupirali Austrougari.

"Prvu stvar koju moram da naglasim, to je da mi danas znamo koje su granice Kosova i Metohije. Međutim, te granice ne postoje kao politička jedinica u vremenu o kome govorimo. Kosovo i Metohija je u vreme početka Prvog svetskog rata podeljeno između Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, a u vreme kraja rata su pod kontrolom, sve do oslobođenja, bugarske okupacione zone Srbije koju je okupirala Bugarska i Crne Gore koju je okupirala Austrougarska“, rekao je Vojinović za Kosovo onlajn.

Sećanje na Prvi svetski rat, kao i mnoge druge stvari na Kosovu, su podeljene u zavisnosti od toga sa kime se razgovara, ukazuje istoričar.

Za albansko stanovništvo, kaže, ono nema posebno veliki značaj - ono ga vidi uglavnom u kontinuitetu onoga što tumače kao vrstu nasilne srpske vlasti.

Sa druge strane, naglašava, za srpsko stanovništvo obeležavanje kraja Prvog svetskog rata bilo je jedna velika promena i kraj jednog dosta surovog režima koji je bio obeležen gubitkom političkih prava, različitim vrstama oduzimanja imovine i hrane, ali i čestim intenzivnim nasiljem.

"Srbi vide kraj Prvog svetskog rata, kao kraj jednog velikog sukoba u kome je plaćena jedna ogromna ljudska cena. Te procene o broju nastradalih se kreću do jednog miliona. Neki će reći da to ne treba da se zove Dan primirja, već Dan pobede. Ja to ne podržavam, mislim da su ljudi tada videli jedan uspeh u samom prekidu rata. Srpsko stanovništvo ga vidi kao završetak jedne politike koja je počela sa Karađorđem, sa jednim dugačkim vekom, u kome je postojala težnja da se, kako su oni tada govorili, osvoji sloboda ka spolja – da budete slobodni u odnosu na nekakvog stranog okupatora, ali i sloboda ka unutra – da budete slobodni od nekakvog unutrašnjeg tiranina koji će vas lišavati u vašim pravima“, ocenjuje Vojinović.

Kada je reč o Albancima taj pogled je, konstatuje, drugačiji. 

U vreme Prvog svetskog rata na teritoriji današnjeg Kosova obe okupatorske strane, i austrougarska i bugarska, su iz različitih razloga u albanskom stanovništvu videli saveznika, pojašnjava Vojinović.

Bugari su, naglašava, u albanskom stanovništvu videli privremenog saveznika s obzirom na to da su želeli da na terenu imaju neku vrstu podrške Albanaca.

"Zbog toga i postoje nekakvi bugarski dokumenti koji jasno pokazuju da ne treba biti strog prema albanskom stanovništvu, iako su planirali kasnije u nekakvoj daljoj budućnosti da razbiju taj ogroman posed koji je postojao na postosmanskoj teritoriji", navodi publicista.

Sa druge strane Austrougarska je, ističe, baš kao što je videla u Albaniji saveznika, tako je videla i u Albancima na teritoriji Kosova saveznika.

Drugim rečima, pojašnjava, Austrougarska je u Albancima videla stanovništvo čija će se lojalnost obezbediti kroz obećanja. 

Nezavisna Albanija je, zapaža, za Austrougarsku značila dvostruki uspeh.

"Sa jedne strane to je bila brana prodoru Italije na Balkan, a bila je to i brana prodoru Srbije do nekakvih daljih teritorija ili izlaza na more“, kaže Vojinović.

Kako navodi primirje u Prvom svetskom ratu donelo je pored olakšanja i neizvesnost. Stvari su se, kaže, veoma brzo dešavale, a planova za budućnost Kosova je bilo mnogo.

"Kada govorimo o Danu primirja u Prvom svetskom ratu, niko nije znao 12. novembra šta će se desiti. Niko nije znao šta nosi budućnost. Niko nije mogao da pretpostavi da će biti stvorena Kraljevina Jugoslavija. Važno je nama sada da razumemo da se stvari tada dešavaju jako brzo. Dakle, 15. septembra kreće proboj Solunskog fronta, vrlo brzo kreću stvari da se dešavaju, francuska će ući u Prištinu 10. oktobra, vrlo brzo će predati vlast Stepi Stepanoviću, 1. novembra će se osloboditi Beograd, a 1. decembra će već biti proglašena Jugoslavija“, rekao je Vojinović.

Ukazuje da su postojali planovi da se stvori "velika Albanija", koja bi podrazumevala ujedinjenje svih teritorija gde god su živeli Albanci, čak i nekih gde nisu živeli. 

Navodi da je čak bilo reči i o nekakvoj vrsti ujedinjenja Srba i Albanaca po određenim pitanjima.

"Za odnose Srba i Albanaca su svakako važna dva sporazuma koja su sklopljena sa Esad Pašom. Jedan koji je sklopljen u Nišu u septembru 1914. i drugi u Tirani u julu 1915. godine. Taj drugi je bio ambiciozniji i podrazumevao je nekakvu moguću vrstu unije u određenim pitanjima između srpske i albanske države“, kazao je Vojinović.

Međutim, dodaje da je bilo različitih pogleda na budućnost, čak i između Albanaca.

"Postoji podeljenost u građanskom ratu koji je u toku u Albaniji u tom trenutku. Postoje razlike i između onih Albanaca koji su videli svoj identitet pre svega kroz islam i onih koji su videli svoj identitet kroz ’albanstvo’, pripadanje albanskoj naciji. Prvi svetski rat je vreme različitih koncepcija i lojalnosti. Bilo je Albanaca koji su služili u srpskoj vojsci. Neki od njih su se hrabro borili u odbrani Beograda 1915. godine, bilo je onih koji su bili uvereni da zapravo u Srbiji postoji najveća opasnost za budućnost albanskih planova“, naveo je on.

Kada je reč o običnom čoveku, koji je živeo na prostoru Kosova u vreme Prvog svetskog rata, Vojinović je rekao da su ključne činjenice iz njegovog svakodnevnog života, nažalost, kao i danas, često odsustvo lične bezbednosti i jedna teška ekonomska situacija, s obzirom na to da je na prostoru koji su kontrolisale centralne sile postojao veliki problem sa nedostatkom hrane.

Tako da se stanovništvo koje je bilo relativno siromašno i pre rata, za vreme rata našlo u posebno lošim uslovima. 

Ocenjuje da je bugarski deo okupacije bio je možda i najgori.

Osvrnuo se na situaciju kada je srpski vojvoda Stepa Stepanović preuzeo komandu u Prištini, ukazujući da su i u toj situaciji lojalnosti bile podeljene.

"Rekao bih da je postojala tendencija još iz vremena Balkanskih ratova da se u ponašanju srpske vojske vidi neka vrsta nasilja prema Albancima koje ima neku vrstu predumišljaja. Čini mi se da je tu bilo dosta i propagande. Mislim da je tu jako važan jedan citat Dimitrija Tucovića, koji je ostao zapamćen po svom pisanju u Albaniji, a sa druge strane na jednom mestu je rekao 'Srbija je jedna tipično seljačka zemlja sa svim problemima koje takva jedna država nosi, ali to što je crna više nego čitav drugi svet to je posledica pisanja bečkih piskarala’. To je jako zanimljiv citat", naglasio je Vojinović.

Bilo je Albanaca koji nisu želeli da žive u srpskoj državi, međutim bilo je i onih koji nisu u tom stanju videli nekakvu vrstu najgoreg mogućeg ishoda, ukazuje. 

Prema njegovim rečima na Kosovu je tokom svih sukoba, ali i kasnije tokom primirja, vladao jedan kontinuitet nebezbednosti.

"Problem sa Kosovom je bio što je postojao jedan kontinuitet haosa, nemanja bezbednosti, kontinuitet u kome jedino je mikro sredina ili selo nešto što možete da organizujete da sami sebe zaštitite. Drugim rečima i pred srpskom vojskom, a kasnije i jugoslovenskom je postojao problem garantovanja bezbednosti, bez obzira da li se radi o Srbima ili Albancima, u tom smislu je taj teren bio dosta nebezbedan te je pred Kraljevinom Jugoslavijom bio ogroman zadatak koji ona nije uspešno rešavala u smislu da uspe da stvori bezbedni situaciju na Kosovu“, zaključio je Vojinović.