Župić: Košare odbranili srpski inat i bratstvo graničara

Nekadašnji pripadnik 53. graničnog bataljona i jedan od graničara koji je ceo rat proveo na Košarama Dimitrije Župić ocenjuje za Kosovo onlajn da sećanja na ovu bitku godinama ne blede, a da su ovu karaulu odbranili srpski inat i bratstvo graničara.

“Poznavanje terena, srpski inat i bratstvo. Bodrili smo jedni druge jer bilo je ako napustite položaj taj prostor ostaje prazan, pošto smo među sobom bili udaljeni 10-15 metara. Ako napustite, onda tu neko može da prođe, da vam priđu s leđa. Zato se najviše uzdate u tog pored vas. On vam je bio i brat i sestra i majka i otac, sve. To bratstvo i dan danas negujemo, družimo se, viđamo se svake godine, organizujemo skupove. To nas održava”, kaže Župić.

Kaže da sećanja na rat nisu izbledela ni posle 25 godina, a da su godišnjice period kada i on, ali i njegovi saborci iznova preživljavaju sve ono što su doživeli na samoj granici sa Albanijom i 1998, a posebno tokom rata 1999.

“Od 24. marta kada krene, onda se vrati sve, sećate se svakog dana, sve više i više. Onda, kada prođe, a traje do maja-juna, e onda se stiša, pa ste šest meseci mirni i sve to tako ide. To je u neku ruku i dobro i loše. Srećom se nalazimo često. Nas Beograđana ima petoro-šestoro i onda pričamo. I koliko god sednemo u kafanu i dogovorimo se da ne pričamo o Košarama, već o kolima, fudbalu, o ženama... dovoljno je da samo neko pomene neki detalj sa Košara, to se automatski prebacuje i kreće ponovo priča o Košarama. To je neki ventil. Tada se izduvate i bude vam mnogo lakše”, kaže Župić.

Objašnjava da je rat kod mnogih ostavio posledice.

“Ima momaka koji su počeli da piju, sve to ima svoje posledice. Ima i kod nas, samo što ih mi valjda vešto krijemo ili je nešto drugo”, ističe.

Rođeni Beograđanin, Župić je bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka, partija vojnika 1998/1999.

“U Zaječar sam otišao na služenje vojnog roka, posle toga u Đakovicu, a zatim karaula Košare. Odatle sam se spustio kada je rat završen”, priča.

Sa još stotinak svojih vršnjaka sa karaule Košare, iz sastava 53. graničnog bataljona, puna tri dana su sami, od 9. do 11. aprila, odolevali višestruko brojnijem i opremljenijem neprijatelju.

Kaže da svih 67 dana borbi na granici sa Albanijom, sve i da hoće, nikada ne može da zaboravi.

“To nikada ne može da se zaboravi. U ovih 25 godina to su, ne mogu da kažem da su traume, postoji i to, ali to je nešto što bi rekao naš drugar iz vojske, pesnik: ‘Mi smo napustili Košare, ali Košare nikada neće napustiti nas’”, kaže Župić.

I dalje su mu sveža sećanja na to sve što se događalo te 1999, a posebno početak napada na Košare.

Bio je Veliki petak, a prvo je napadnuto zasedno mesto C4/6 gde je, kako ističe, vodnik Ivan Vasojević sa 12 vojnika odbio napad 300-350 pripadnika OVK.

“Tu su ih razbili. Krenuli su na drugu stranu, ka karauli. Onda je počeo napad i na kotu 601 Rasa Košares. I to je stvarno bila borba. Nova godina je ništa. Kada kažete vatromet, to je stvarno ništa. Bio sam iza karaule kod minobacača, davali smo podršku ljudima u zasedama i išao sam napred prema karauli. Kada sam pogledao prema koti 601, to je bukvalno padala mina pored mina. Ne znam kako su ti ljudi preživeli. Samo sam se pitao da li je neko ostao živ. I kada sam video te ljude posle, kada smo se posle dva dana povukli, video sam ih. Bilo je ranjenih, ali je bilo dosta živih, i tada sam bio jako srećan”, priča Župić.

Kaže da su ga posle rata najčešće pitali da li je bilo straha.

“Naravno da ga je bilo. Kada smo došli na granicu pričali su nam da strah čuva granicu. Tog 9. aprila kada je krenulo, jeste, bilo je napada i pre toga, pogotovo su to znali ovi stariji klasići. Kada je počeo taj napad osećate strah, ali onda u vama proradi adrenalin. Izmešaju se strah i adrenalin i onda je to onaj srpski inat, ne dam svoje. To je onda borba i sa samim sobom i sa neprijateljem. Pa ko izdrži”, kaže Župić.

Ističe da mu je teško da izdvoji neki poseban događaj iz borbi koje su trajale 67 dana i noći, a da je jedan od dana koje nikada neće zaboraviti 6. maj.

Kaže da je tada iz pravca Albanije počeo jedan od najvećih napada na karaulu Košare.

Geler minobacačke mine je u rovu pored njegovog pogodila u grudi saborca Žarka Nikšića.

“Nekako sam dotrčao do njega, ne znam kako se stvorio neki zavoj. Pocepali smo mu košulju, previli ga i onda sam istrčao dole do majora Dimčevskog i pitao da nam da vozilo da ga odvezu dole, do saniteta. Ali, pošto je bio jako veliki napad u koji su bili uključeni i avioni, nije smeo. Rekao mi je da probam da ga spustim sa još nekim na ruke”.

Do saniteta u Batuši bilo je oko pet kilometara, ali Župić kaže da tokom spuštanja nije razmišljao o razdaljini, već da li će njegov saborac ostati živ.

Kaže, da je ta neizvesnost nešto što su i on i ostali pripadnici vojske najteže podnosili.

“I kada sam čuo posle da je ostao živ, bio mi je baš drago. Ali, to, taj put i ta neizvesnost da li će preživeti mi je bila najteža. Svaki trunutak je težak, svaka pogibija vojnika, ali kada nosite ranjenog i pitate se u sebi: ‘Nosim ga da preživi, a da li će?’, a napuštate položaj sa još trojicom vojnika koji takođe mnogo znače toj liniji da ne popusti”, priseća se Župić.

Sa drugim pripadnicima 53. graničnog bataljona, vojnicima na redovnom odsluženju vojnog roka, 2002. godine je osnovao humanitarnu organizaciju “Branioci otadžbine” koja je i danas aktivna.

“Humanitarno udruženje je i dalje aktivno, postoji od 2002. godine kada niko nije smeo da priča o Košarama mi smo pričali, išli po Srbiji. Tada su generali trebalo da budu isporučeni u Hag, pa smo išli i pravili tribine ‘Da li je zločin braniti otadžbinu’ i na taj način smo njima davali podršku. Takođe smo pomagali braći kojima je bila potrebna pomoć. I danas smo aktivni, radimo. Koliko možemo pomažemo. Nikada nismo dinar tražili od države. Sve što možemo uradimo sami. To je ono što nas i drži”, zaključuje Župić.