Karate klub „Senši“ u Lapljem Selu: Mesto gde se grade šampioni i čeliči karakter

Karate klub „Senši“ iz Lapljeg Sela, koji vodi trener Milan Rašić, već godinama okuplja decu i mlade sa centralnog Kosova, učeći ih ne samo borilačkim veštinama već i disciplini, samokontroli i poštovanju. Osnovan 2010. godine, kao prvi karate klub na ovom području nakon rata, „Senši“ je tokom godina izgradio prepoznatljiv sportski identitet i osvojio brojne medalje na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Ipak, za Rašića je najveći uspeh to što njegovi članovi iz sale izlaze kao zdraviji, odgovorniji i bolji ljudi.

Iza Karate kluba „Senši“ su godine rada, odricanja i sportskih rezultata. Ideja o njegovom osnivanju rodila se iz želje Milana Rašića, koji je poreklom iz Lepine kod Lipljana, da znanje i iskustvo stečeno tokom bavljenja karateom u Kraljevu prenese na decu sa centralnog Kosova, kojoj do tada takva prilika uglavnom nije bila dostupna.

„Od rata pa nadalje, to je prvi klub na centralnom delu. Imamo karate klubove u Mitrovici, Zvečanu, Štrpcu, ali na centralnom delu mi smo prvi i jedini klub koji trenutno radi. A ideja, kako sam do ovoga došao, jeste to što sam ja sa ovih prostora, iz ovih ruralnih sredina, gde u selima nije bilo prilike da imate klub. Toga je uglavnom bilo u većim gradovima. Eto, silom prilika, nakon bombardovanja, kada je bio rat, ja sam živeo u Kraljevu neko vreme. Tamo sam učio, bio u reprezentaciji, takmičio se, bio dobar u svojim disciplinama i na kraju je sve to donelo meni rezultat i uspeh, da mogu da se ostvarim kao trener. I ja sam tu želju hteo da prenesem ovde, da buduće generacije mogu da dobiju ono što ja nisam mogao da imam. Mislim da sam u potpunosti uspeo u tome“, ističe Rašić.

Kvalitet ispred kvantiteta

Interesovanje dece za sport postoji, ali se način rada kluba vremenom promenio. Dok je u početku bilo važno okupiti što veći broj članova i među njima prepoznati buduće takmičare, danas je akcenat na kvalitetnom radu i pripremi onih koji žele da se ozbiljnije posvete karateu.

„Naravno, sam početak je zahtevao da imamo što više članova, da se među njima izdvoje neki dobri takmičari. Sada imamo dobre takmičare i uvek neko mlađi iskoči u ovoj grupi. Tako da deca koja vole da treniraju dođu, pronađu se u tome i oni koji se zaista dobro pronađu na kraju budu u ovoj grupi i žele da rade mnogo više, pa na kraju dođu i do rezultata. Oni koji su tu rekreativno, naravno, ima mesta za sve, ali smo smanjili broj grupa, treninga i sve ono što se odnosi na kvantitet“, rekao je on.

Klub radi sa dve uzrasne grupe, ali godine nisu jedini kriterijum za raspoređivanje članova. Važnu ulogu imaju i stečeno znanje, iskustvo i boja pojasa, koja pokazuje napredak u savladavanju karate veština.

„Imamo mlađu grupu, od šest do nekih 13 godina. Nakon toga, naravno, zavisi i od boje pojasa da li će neko biti u ovoj ili prethodnoj grupi. Ovde imamo neke mališane koji imaju 11 ili 12 godina, ali već nose zeleni pojas. Počeli su da treniraju kao mali, sa pet ili šest godina, došli su do zelenog pojasa i sada su tu“, rekao je Rašić.

Od mlađih kategorija do seniorskih medalja

Rezultati ne izostaju ni u mlađim ni u starijim kategorijama. Ipak, dolazak do seniorskih medalja predstavlja poseban izazov, jer mladi takmičari iz manjih sredina, po završetku srednje škole, često odlaze na studije u druge gradove.

„Rezultati kod starijih takmičara mnogo se više cene. Naravno, jurimo seniorske medalje, s tim što smo u problemu, kao i svako mesto koje nije univerzitetski grad, jer nam takmičari koji napune 18 ili 19 godina odlaze na studije, bilo u Kosovsku Mitrovicu, Beograd, Niš ili bilo gde drugde. Onda smo, da kažem, malo u problemu sa seniorima što se toga tiče, jer su deca, hvala Bogu, uspešna, pa nastavljaju školovanje. Ali do 17. ili 18. godine imamo takmičare koji zaista mogu da ostvare velike rezultate“, naveo je Rašić.

Pred članovima „Senšija“ su i novi izazovi. U narednom periodu očekuju ih takmičenja u Grčkoj, Bugarskoj i Istanbulu, a klub planira i da nastavi saradnju sa sportskim kolektivima iz regiona. Za manje klubove, međutim, svaki odlazak u inostranstvo podrazumeva i finansijske izazove, zbog čega je podrška lokalne samouprave od velikog značaja.

„Kada smo tu u nekim okolnim zemljama, pomaže nam opština, obezbeđuje nam prevoz i izlazi nam u susret. To nam je jako velika pomoć. Evo, bili smo u Crnoj Gori na kampu koji su vodili aktuelni evropski šampion u karateu u katama Enes Ozdimir i Ivan Rodić, trener iz Beograda. Bio je to izuzetan kamp. Dobili smo podršku opštine. Oni su bili domaćini, pozvali su nas, bili smo njihovi gosti i zaista je bilo prelepo. Eto, da kažem, sve to približava deci okolinu, donosi nova druženja i poznanstva, a mi smo upoznali i nove klubove. Tako da, kada budemo 2027. godine organizovali Trofej Gračanice, očekujemo da nam svi ti klubovi iz Crne Gore, Hrvatske, Severne Makedonije, videćemo i iz Bugarske, naravno i iz centralne Srbije, dođu i budu naši gosti na takmičenju“, ističe Rašić.

Medalje jesu važne, ali zdravlje i karakter su na prvom mestu

Tokom godina, takmičari „Senšija“ osvojili su brojne medalje, među kojima su i zlata sa državnih prvenstava i kupova. Ipak, trener naglašava da sportski rezultati nisu jedino merilo uspeha. Mnogo važnijim smatra fizički razvoj dece, pravilno držanje, disciplinu i navike koje stiču kroz redovne treninge.

„Bilo je puno tih medalja, naravno. Moj najveći uspeh jeste klub i zdrava deca iz kluba. To mi je najveći uspeh od svega toga. Ispravili smo ravne tabane, ispravili krivo držanje kičme, skolioze i kifoze. Deca koja ovde vežbaju su zdrava, kulturna i pedantna. Izdvojio bih to kao zlatnu medalju, najveći uspeh. A, naravno, imali smo zlatne medalje i na državnim prvenstvima i na kupovima. Medalje su osvajali i karatisti koje ovde vidite, Staša, Jovana, Irena i Petar... Uglavnom su svi ovi koji nose plave pojaseve dolazili do medalja na državnim prvenstvima u mlađim kategorijama. Ali, kao što sam napomenuo, kako idemo ka starijim kategorijama, teže je doći do medalje. Ipak, radimo vredno, trudimo se i mislim da ćemo u periodu do Nove godine doneti neku medalju sa tih jačih takmičenja“, navodi on.

Napredovanje u karateu prati se i kroz boju pojasa, od belog, koji dobijaju početnici, do crnog, koji označava visok nivo znanja i iskustva. Osim što pokazuje individualni napredak, pojas ima ulogu i u organizaciji rada na treninzima.

„Boja predstavlja nivo znanja i treninga koje ste prošli u tom periodu treniranja. Naravno, krećemo od belog pojasa, to je onaj pojas koji dobiju svi kada dođu, kada počnu. Zatim slede žuti, narandžasti, zeleni, plavi, braon i crni. Ovde vidimo do plavog pojasa, a imamo takmičare i sa braon pojasom i sa crnim. Oni večeras nisu na treningu, ali svakako imamo čime da se ponosimo i što se toga tiče. To je neko merilo. Naravno, tu gledamo i hijerarhiju na treningu. Ako ja, na primer, nisam na treningu, onaj ko je prvi u vrsti, ako je u ovom slučaju plavi pojas najjači na treningu, taj vodi trening i započinje zagrevanje, jer trening ne sme da kasni. Bez obzira na nas, trening počinje na vreme. Da li zakasni neko od učenika ili zakasnim ja, trudimo se da niko ne kasni, ali kada se nekad desi, tu je neko da održi trening. Ako je on možda mlađi od drugih u grupi, ali je po pojasu iznad njih, svi slušaju njega. Tako da nema tu nikakvih problema. To je neka hijerarhija koja se poštuje“, rekao je Rašić.

Trening koji gradi ljude, a ne samo takmičare

U „Senšiju“ se, pored tehnika i veština karatea, mnogo pažnje posvećuje razvoju ličnosti. Rašić smatra da je zadatak trenera da prepozna potrebe svakog deteta i pronađe način da ga motiviše, kako bi iz sale izašlo ne samo kao bolji sportista već i kao odgovornija osoba.

„Disciplinu, organizaciju u životu, uče na svojim greškama, podstiču sebe na razmišljanje. Ne radimo samo trening, radimo i psihološke pripreme. Nismo gigant, nismo veliki klub, nemamo posebnog kondicionog trenera, posebnog psihološkog trenera ili stručnjaka koji će da radi sa decom, što bi, naravno, prijalo i odgovaralo svakom klubu. Nemamo ga. Sav taj posao moram da radim ja. Trudim se sa njima, ali mislim da do svakog od njih treba doći na različit način, uz puno ljubavi i puno želje da oni na kraju budu pre svega dobri ljudi i dobri takmičari. Rezultat mi je najmanje merilo u svemu tome, ali kada dođu do samog rezultata, to je za njih uspeh. Oni nisu svesni kako izgrađuju sebe kroz taj period, ali su svesni da su uzeli medalju. Nisu svesni da su se promenili kao osobe, kao ljudi, da su stvorili neke svoje principe u životu i da su naučili najvažniji izgovor, koji glasi: ’Ne mogu, imam trening.’ Kada sve to spakuju u svojim glavama, onda na kraju dođu do medalje i kažu: ’Jeste, ja sam uzeo medalju.’ Ne znaš ti šta si sve uzeo pre toga. Medalja je samo ukras koji nosiš oko vrata“, navodi on.

Broj članova kluba varira između 30 i 50, a Rašić ističe da takmičari iz manjih sredina često moraju da ulože više napora kako bi se ravnopravno nadmetali sa članovima velikih i bolje organizovanih klubova. Ipak, smatra da uspeh koji se postigne uprkos takvim okolnostima ima posebnu vrednost.

„Jaki klubovi su uvek u prednosti. Klubovi iz Beograda, Čačka, Novog Sada i drugih gradova uvek su u prednosti, jer te klubove posećuju treneri reprezentacija, idu na kampove i tako dalje. Do tih kampova je teško doći, a kada dobijete poziv, ako u tom trenutku niste u situaciji da to finansijski izgurate i ne možete da ispratite, sledeći put ćete teško dobiti novi poziv. Tako da su oni u prednosti. Nama je mnogo teže da dođemo do medalje. Moramo da se borimo protiv protivnika, protiv sudije i protiv pritiska svega toga tamo. Ali kada dođemo do medalje, onda je ona mnogo jača nego njihova“, navodi Rašić.

Gotovo 27 godina na tatamiju

Rašić je nosilac crnog pojasa, treći dan, a karateom se bavi gotovo 27 godina. Svoje znanje i iskustvo nastoji da prenese na mlađe generacije, kako kroz fizičku pripremu i tehniku tako i kroz razgovore o takmičenjima, ishrani i mentalnoj snazi.

„Sve što znam, sve što mogu da prenesem, trudim se da im prenesem. Zaista ne držim ništa za sebe. I što se tiče medicine, i sporta, i kondicije, i ishrane, sve delim sa njima. Imamo i tu psihološku pripremu, treninge kada sednemo i samo razgovaramo o takmičenjima, radu, o svemu. Imamo i treninge kada ne govorimo nijednu reč, samo radimo, radimo, radimo. Svako svakako zna svoj posao i sa njima zaista nije teško raditi sada. Kada su bili mali, problem je bio učiti ih, leva-desna noga, ali sada već popravljamo te male šrafčiće, doterujemo sitnice i to je sve super“, ističe on.

Rašić poziva decu i mlade da se oprobaju u karateu, naglašavajući da ovaj sport pruža mnogo više od učenja borilačkih tehnika. Posebno izdvaja značaj ravnomernog razvoja celog tela, samokontrole i odgovornosti koju pojedinac preuzima kada izađe na takmičarski meč.

„Kao bazični sport, izuzetno je dobar zato što je uključeno celo telo. Mnogo se rade vežbe oblikovanja, istezanja i snage, vezane za celo telo. Ne preferiramo samo donje ili gornje ekstremitete. Ne nipodištavam nijedan sport, ali, recimo, u košarci i rukometu nešto se malo više preferira, da li su to noge ili ruke i tako dalje. Dok u karateu moramo da radimo celo telo. Karate je individualni sport, nije grupni i nije igra, već je nekako veština. Ali imamo ga i u sportskoj verziji. Kada izađeš na meč sa nekim, nemaš drugog igrača iza sebe koji će da popravi tvoju grešku. Svaka greška je tvoja i moraš da se nosiš sa njom. Tako da se sve što urade u tim delićima sekunde može mnogo lako obiti o glavu ako naprave grešku, ili se mnogo dobro naplati ako zaista pogodimo pravu stvar u tom trenutku“, navodi on.

Mladi takmičari: Disciplina, trud i odricanje do medalje

Među članovima kluba je i Jovana Filić iz Lipljana, koja karate trenira od svoje četvrte godine. Za nju ovaj sport predstavlja mnogo više od fizičke aktivnosti, a posebnu vrednost ima zlato osvojeno na prvenstvu Srbije, za koje je, kako kaže, uložila mnogo truda, rada i odricanja.

„Odluku da ću trenirati karate donela sam sa svoje četiri godine, tako da sam odmalena u ovom sportu. To je sport koji gradi naš karakter, jača ga, oblikuje i radi na našim mišićima, tako da je ovo savršen spoj. Kao najdražu nagradu izdvojila bih zlato na prvenstvu Srbije. To je medalja koju sam osvojila pre par godina i na nju sam najviše ponosna, jer znam koliko sam truda, rada i odricanja uložila u nju“, rekla je Filić.

Iako priznaje da treniranje karatea zahteva posvećenost, smatra da su disciplina i želja presudne za napredak.

„Pa, nije lako, ali najbitnija je disciplina, jer uz dovoljnu želju i veoma dobru disciplinu možemo sve da postignemo“, rekla je ona.

Slična iskustva ima i Staša Stanojević, takođe iz Lipljana, koja je karate počela da trenira sa pet godina. Vremenom je, kaže, pronašla svoje mesto u ovom sportu, a među najznačajnijim uspesima izdvaja srebro i dve bronzane medalje sa državnih takmičenja.

„Karate sam počela da treniram sa svojih pet godina. Uvek su me privlačili takvi sportovi i jednostavno sam se vremenom pronašla u tome. Kao najznačajnije medalje izdvojila bih srebro i dve bronze sa državnih takmičenja. Potrebno je mnogo odricanja, truda i rada da bi se došlo do takvih rezultata i veoma sam ponosna na te medalje“, rekla je ona.

Stanojević ističe da karate oblikuje karakter i pomaže mladima da usvoje zdrave životne navike.

„Mi ovde ne učimo samo kate ili kako da se bijemo, već učimo i disciplinu i, zapravo, pre svega da budemo dobri ljudi. Karate nas uči ispravnijem stilu života“, navodi ona.

Petar Stanojević iz Lipljana karate trenira već 13 godina. Ono što je počelo kao dečja radoznalost preraslo je u dugogodišnju posvećenost, obeleženu treninzima, takmičenjima, uspesima i izazovima. Među dosadašnjim rezultatima posebno izdvaja treće mesto na državnom prvenstvu u Raški.

„Probao sam kao mali i želeo sam, bio sam radoznao, želeo sam da probam. Na kraju, nakon 13 godina treniranja, i dalje treniram i i dalje mi se sviđa ovaj sport. Tako da, 13 godina konstantnog treninga, takmičenja, uspona i padova, a ja i dalje treniram punom parom. Osvajao sam nagrade, a najznačajnija mi je treće mesto na državnom prvenstvu u Raški. To je trenutno moja najbolja medalja. Nadam se da će biti i mnogo boljih i jačih medalja koje ću osvojiti“, rekao je on.

Za Petra je trening i način da se odmori od svakodnevnih obaveza i usmeri pažnju na sebe. Smatra da karate, pored fizičke spremnosti, razvija samokontrolu i sposobnost da se čovek nosi sa izazovima.

„Svaki sport je težak na svoj način, ali kada se uđe u salu, sve van sale se zaboravlja. Fokusiramo se samo na sport i to je to. Svaki put dođem da se umorim, da se opustim, ali i da se odmorim u svakom pogledu. Ovo je star sport, veoma lep sport. Može svašta da se nauči, pogotovo samokontrola i samoodbrana, što je najbitnije, da ne budemo napadači, nego da se branimo, što je jedna lepa stvar. Pozvao bih sve svoje drugare da dođu“, rekao je Stanojević.

Za članove Karate kluba „Senši“ svaka medalja predstavlja potvrdu uloženog truda, ali i podsticaj za nove izazove. Ipak, poruka njihovog trenera ostaje jasna - sportski uspesi jesu važni, ali su disciplina, zdravlje, međusobno poštovanje i karakter vrednosti koje ostaju mnogo duže od medalje oko vrata.