Ko bi bio istinski garant pravnog položaja SPC na Kosovu?

Eparhija raško–prizrenska pozvala je početkom ovog meseca da se pitanje pravnog položaja Srpske pravoslavne crkve na Kosovu što pre uzme u razmatranje, međutim, bez jakih garancija međunarodnih faktora oko dogovora koji bi eventualno bio postignut, prema oceni sagovornika Kosovo onlajna, sve bi, kao i do sada, zavisilo od samovolje Prištine.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Eparhija raško–prizrenska saopštila je 3. jula da je svima već jasno da od rešavanja pitanja pravnog položaja Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i dobijanja posebnih i međunarodno garantovanih prava, zavisi i njen opstanak na tom prostoru.

Ova poruka usledila je nakon što je Eparhija podnela i treću prijavu protiv Nikole Džufke, državljanina Albanije koji se lažno predstavlja kao pravoslavni episkop, a koji je još jednom razbio katanac na crkvi SPC Svetog Arhangela Mihaila iz 14. veka u selu Rakitnica u blizini Podujeva.

Ko Srpskoj pravoslavnoj crkvi treba da bude sagovornik u rešavanju njenog pravnog položaja na Kosovu, prvo je pitanje koje se nameće.

U članu 7. Sporazuma o putu normalizacije odnosa Kosova i Srbije postignutom u Briselu u februaru 2023, navodi se da će „strane formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i pružiti snažan nivo zaštite srpskim lokalitetima, koji su deo verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima“. Po slovu ovog sporazuma status SPC bi trebalo da se rešava za briselskim stolom, ali je pitanje da li bi prištinska strana za tako nešto bila zainteresovana.

Do postizanja dogovora svakako predstoji iznalaženje mehanizama zaštite koji bi dali rezultate, a baveći se ovom temom, brojni analitičari u prethodnom periodu uočavali su paralele, ali i razlike, proučavajuči primere  Svete Gore i Vatikana.

Inače, o sve težem položaju u kom se nalazi Eparhija raško–prizrenska, prvenstveno zbog postupaka kosovskih institucija, mitropolit raško-prizrenski Teodosije juče je upoznao Brendana Hanrahana, višeg službenika Biroa za evropske i evroazijske poslove američkog Stejt Departmenta, koji je bio na Kosovu i posetio manastir Gračanicu. 

Prema oceni Aleksandra Radovanovića, pravnog savetnika Eparhije raško-prizrenske, pitanje pravnog položaja Srpske pravoslavne crkve nije moguće rešiti između vlasti u Prištini i SPC iz velikog broja razloga.

„Zbog toga smatramo da je najbolje ovo pitanje rešiti ili u okviru dogovora Beograda i Prištine, s obzirom da je pitanje pravnog položaja SPC stavljeno na dnevni red dijaloga, ili nekom vrstom međunarodnih garancija za pravni položaj Srpske pravoslavne crkve“, izjavio je Radovanović za Kosovo onlajn.

Te garancije bi, kako dodaje Radovanović, u bilo kom od ova dva slučaja morale da budu čvrste, sa mehanizmima zaštite od nepoštovanja dogovorenog.

„Imamo iskustvo iz prethodne dve i po decenije da se ono što zavisi od kosovskih institucija često ne sprovodi na terenu. Pored toga, garancije su nam potrebne i da se odredbe koje se tiču našeg pravnog položaja ne bi mogle menjati, kao što se desilo sa odredbama Ahtisarijevog plana, na osnovu kog je Priština dobila brojne pogodnosti, ali je kasnije najvažnije garancije za SPC jednostavno izbacila iz svog pravnog sistema“, napominje Radovanović.

On kaže da ne može da se spekuliše o volji Prištine da pristane da se bavi položajem SPC u dijalogu ili mimo njega, ali ističe da bi uz dovoljnu volju međunarodne zajednice ovo pitanje moralo da se nađe na stolu.

„Ovde se radi o očuvanju kulturne, istorijske i duhovne baštine koja je stara nekoliko vekova, i verujemo da civilizovane zemlje međunarodne zajednice moraju da imaju sluha za njenu zaštitu i unapređenje. A zaštitu i unapređenje naše kulturne baštine niko ne može da radi bolje od nas, koji se o toj imovini staramo već nekoliko vekova. Što se tiče same Prištine, iako neki možda i ne vide situaciju takvom, rešavanje pravnog položaja Srpske pravoslavne crkve koristi i Albancima, u smislu izgradnje jednog boljeg, otvorenijeg i tolerantnijeg društva. Takvo društvo je bolje za život za sve građane“, naveo je pravni savetnik Eparhije raško-prizrenske.

Osim imovine SPC, koja je svakako bitna, Radovanović ukazuje da je potrebna i zaštita identiteta svetinja.

„Nama je potrebna zaštita naše istorije, zaštita od bilo kakve eksproprijacije, puno pravo da se stara o rekonstrukciji, obnovi i održavanju naših svetinja, mogućnost da se sami staramo o predstavljanju naših spomenika kulture, kao i jedan opšti okvir koji bi nam omogućio da možemo normalno da živimo i da napredujemo. Bitno je pomenuti da smo ovo imali do 2012. godine, u sklopu međunarodnih garancija koje su bile deo kosovskog ustava, ali nam je većina ovih prava oduzeta tadašnjim reformama, i nikada nije vraćena, i pored uveravanja da se ništa u pravima Srpske pravoslavne crkve neće izmeniti“, kaže Radovanović.

Ako ostane situacija, u kojoj se SPC sve više sprečava da se brine o svojim svetinjama i o svojoj imovini, to je, ukazuje, loše i za crkvu i za vlasti u Prištini.

„Duboko verujemo da nikome nije od koristi da bude predstavljen kao sistem koji diskriminiše jednu drevnu versku zajednicu, ili kao sistem koji bi da preuzme tuđe spomenike kulture i promeni im i istoriju i identitet. Ukoliko to shvate i vlasti u Prištini, verujemo da će biti lako pronaći načina za suživot, kao što je i bilo nekoliko vekova ranije“, zaključuje pravni savetnik Eparhije raško-prizrenske.

Nekadašnji ambasador Srbije pri Unesku, u Vatikanu i Turskoj Darko Tanasković kaže da je razumljiva povećana zabrinutost Srpske pravoslavne crkve za svoju egzistenciju i budućnost, kao i „zahtev da se što pre počne konkretno razgovarati o njenom statusu na 'Kosovu', s obzirom na stalno pogoršavanje položaja srpskog naroda i višestruka iskušenja kojima je i sama neprestano izložena“.

On ocenjuje da bi pitanje statusa SPC moralo biti za dijalog Beograda i Prištine, jer o tome postoji i posebna tačka Sporazuma o putu normalizacije odnosa iz 2023. godine, ali i konstatuje da je na tom putu gotovo potpuni zastoj, jer Priština očigledno opstruiše proces dijaloga, sprovodeći istovremeno čitav niz akcija i donoseći mere koje, u krajnjoj liniji, imaju za cilj bitnu promenu situacije na terenu i puzajuće etničko čišćenje Srba, osobito sa severa. Napominje i da se u dijalog teme mogu uvoditi jedino uz obostranu saglasnost učesnika, što Priština takođe zloupotrebljava.

Položaj SPC na Kosovu, smatra Tanasković, je izuzetno složen i nezavidan, jer se nalazi na preseku međunarodnog prava, kosovskog zakonodavstva i sporazuma proizašlih iz dijaloga Beograda i Prištine, koji se uglavnom ne sprovode.

Zbog toga kaže da je SPC na ovom prostoru u neku ruku „ni na nebu ni na zemlji“.

„U Ahtisarijevom planu, koji Srbija nikada nije prihvatila, po opštoj oceni stručnjaka, a i same SPC, deo koji se odnosi na status i prava SPC spada među najbolje razrađene. Ona je priznata kao specijalna verska zajednica, ima pravo upravljanja svojim objektima i imovinom, ima pravo održavanja i obnove svojih objekata, pravo na nesmetan kontakt sa vernicima, organizovanje obrazovne i karitativne aktivnosti, kao i komunikaciju i saradnju sa centralom u Beogradu. Vlasti u Prištini su, kao što je poznato, preuzele deo ovih odredbi i ugradile ih u svoj ustavni okvir, čime su SPC na papiru priznata nešto redukovana prava predviđena Ahtisarijevim planom. U praksi, SPC nailazi na velike prepreke u ostvarivanju zakonski priznatih prava i pod stalnim je pritiskom“, naveo je Tanasković. za Kosovo onlajn.

SPC, kako dodaje, mora da se teško bori i izbori i za ono što joj pripada po odlukama kosovskih sudova.  

„Poseban, međunarodno relevantan segment garantovanja prava SPC predstavlja Zakon o zaštićenim zonama iz 2008, kojim je regulisana zaštita pravoslavnih srpskih svetinja koje se nalaze na Uneskovoj listi kulturnih dobara u opasnosti. Pa i tu ima problema, iako je ovaj vid zaštite dragocen, ali je ograničen na samo četiri svetinje, a ugrožene su stotine. Zajednica srpskih opština, predviđena Briselskim sporazumom iz 2013, od koje, za sada, nema ništa, bila bi svakako nadležna i za brigu o statusu SPC“, ukazuje ovaj diplomata i konstatuje da je zapravo od početka jasno da suština problema nije na pravnom, već na političkom terenu.

O tome ko treba da bude garant, ako dođe do dogovora o statusu SPC, da bi se on zaista i poštovao, Tanasković kaže da bi pošto, EU, „nažalost, zvanično posreduje u dijalogu, bilo logično da ona garantuje poštovanje dogovora, ako, i kad bi, bio postignut, odnosno da u svojoj strukturi uspostavi institucionalni mehanizam monitoringa i obezbeđivanja ispunjavanja dogovorenih obaveza, uz postojanje i sprovođenje efektivnih sankcija protiv prekršilaca sporazuma“.

„To, međutim, danas deluje kao naučna fantastika. EU ne samo da nije uspešan posrednik, već je sve manje i manje podobna da uopšte bude posrednik, ako se pod posredovanjem podrazumeva bar donekle nepristrasan odnos prema dvema sučeljenim stranama. Odavno je svakome objektivnom i razumnom jasno da pristup onih koji su u EU zaduženi za pregovore Beograda i Prištine, uprkos svim prividima i otrcanim floskulama, nije statusno neutralan, već da se kao poželjan i jedini normalan ishod očekuje da Srbija na kraju procesa prizna samoproglašenu nezavisnost 'Kosova'“, konstatuje Tanasković.

U pogledu položaja SPC, osim tog dosledno licemernog stava EU, koji nije od juče, stvari su se, ukazuje naš sagovornik, dodatno pogoršale posle početka rata u Ukrajini. EU i takozvani „kolektivni Zapad“ su, primećuje on, na SPC sve više počeli da gledaju kao na instrument i kanal 'malignog ruskog uticaja'. U tom kontekstu podseća da se još u Rezoluciji Evropskog parlamenta od 9. marta 2022. godine 'o stranoj intervenciji u demokratske procese EU', SPC izričito, i skandalozno, pominje kao instrument Rusije u promovisanju tradicionalnih porodičnih vrednosti i jačanju državno-crkvenih veza u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Podudarne ocene iznete su, kaže, i u Izveštaju EP o Srbiji iz aprila 2023. godine, a bilo je u istom duhu i izjava evropskih zvaničnika.

Pre desetak godina, kako navodi, zapadni pokrovitelji 'Kosova' ukazivali su, prilično strogo, Prištini na to da, radi poboljšanja vlastitog imidža u međunarodnoj zajednici, mora uvažavati specifičnu poziciju SPC u celokupnom kontekstu kosovske problematike, pa su, čak zaustavili usvajanje Zakona o kulturnom nasleđu u 'Skupštini Kosova', jer se u njegovom nacrtu konstatuje da su kulturni spomenici na teritoriji 'Kosova' vlasništvo 'države Kosovo'.

„Danas o onim aspektima spoljne politike EU koji su za nas posebno relevantni, a tiču se slovenskog i pravoslavnog  identiteta i tradicije srpskog naroda, dominantno odlučuju predstavnici (mahom ostrašćene predstavnice) tvrde i fanatizovane antiruske i antislovenske linije kojoj nije stran militantni istorijski revizionisam u pogledu relativizovanja odnosa između antifašizma i nacizma. Od takvih je teško očekivati da se energičnije založe za ostvarivanje prava SPC na 'Kosovu'. EU iz 2025. nije EU iz 2013, a i tada je Brisel ‘navijao’ za Prištinu“, ocenjuje Tanasković i ističe da je SPC  stožer srpskog duhovnog, nacionalnog i kulturnog identiteta, i to ne samo na KiM, zbog čega bi neprijatelji Srba i njihovi saveznici hteli da je zatru.

Analitičar Predrag Rajić takođe ukazuje da Priština konstantno negira pravo Srpskoj pravoslavnoj crkvi da postoji na KiM i da se služi potpunom zamenom teza i falsifikovanjem istorije. Ključna teza koju promovišu, objašnjava je, da crkve i manastiri koji postoje na Kosovu i Metohiji nisu srpsko nasleđe, nego vizantijsko, a samim tim grčko, jer je zvaničan jezik u Vizantiji, odnosno u Romeji bio grčki.

„Oni žele da kažu da je to što se vidi na Kosovu i Metohiji delo grčkih graditelja, delo grčke kulture i da je to grčko pravoslavlje. Time zapravo žele da ubace jednu vrstu razdora na liniji Beograd-Atina. To im ne uspeva, ali to im je plan i cilj. Nerealno je očekivati da bi bilo ko mogao da prihvati tezu kako su Albanci gradili Gračanicu ili Pećku patrijaršiju. Ali, teza po kojoj bi oni rekli: ‘pogledajte kako to arhitektonski liči, ko su bili neimari, Srbi zovu Metohiju po grčkoj reči metoh’, pokušavaće da kažu da su Srbi samo prisvojili ono što su Grci napravili, odnosno ono što je Vizantija na tom prostoru uradila i da su to malo prepravljali, pripisali sebi i da su u krajnjoj liniji od Grka preuzeli i simbole i veru, ustrojili crkvu i svojevremeno se otcepili od grčke crkve. To je Kurtijev narativ i toga moramo biti vrlo svesni“, naveo je Rajić za Kosovo onlajn.

Zbog takve politike, kako smatra Rajić, Aljbin Kurti neće rušiti srpske manastire i crkve, što je, ocenjuje, „malo dobra u ovom zlu“.

„Njegova politika je da to ne radi fizički, nego da politički pokuša da Srbima otme hramove i pripiše ih nekom drugom, recimo Vizantiji koja više ne postoji i tom pangrčkom nasleđu još od pre Otomanske imperije. To je njegov plan i on će se sigurno truditi da to radi u narednom periodu. Zbog toga on nikada neće prihvatiti Srpsku pravoslavnu crkvu kao partnera u razgovoru“, naglašava Rajić.

Ipak, o položaju SPC na Kosovu, kako smatra, žele da pričaju predstavnici Evropske unije i Amerike, pri čemu se više uzda u Ameriku nego u EU, pogotovo u aktuelnu američku administraciju.

„To što radi Priština je direktan atak na hrišćansko nasleđe, a vidimo da se predsednik Tramp postavlja kao zaštitnik hrišćana u svetu. Odgovarajućeg partnera za ovu temu mogli bismo da pronađemo pogotovo među američkim hrišćanima u američkoj politici. Činjenica je da sada Amerika ima mnogo više uticaja u tom kontekstu na crkvena zbivanja i novi papa je Amerikanac, dakle i u Rimokatoličkoj crkvi su sada oni daleko uticajniji nego što su bili. Vidimo da se predsednik Tramp trudi da sa njim održi dobre odnose i da uspostavi komunikaciju“, ističe Rajić.

Istovremeno, kako dodaje, treba raditi sa drugim pomesnim crkvama, Atinskom arhiepiskopijom, Carigradskom patrijašijom, da se predupredi eventualna mogućnost u kojoj bi sutra neko mogao da kaže da je taj falsifikat koji Kurti želi da podmetne zapravo istinit.

„To je jako opasna igra i igra na duge staze. Ona naizgled nije onako varvarska kao što je bila 2004. godine kada su rušili crkve i manastire. Albanci sad shvataju da to prosto više ne mogu da rade, da im to niko ne bi odobrio, ni Evropa, ni Amerika, a ako već ne mogu da sruše fizički te manastire, onda žele da ih pripišu nekom drugom“, kaže naš sagovornik.

Rajić upozorava na još jedan scenario loš po SPC, a to je da u budućnosti, kao što je bilo pokušaja u Crnoj Gori, dođe do pokušaja da neko formira svoju NVO koju bi nazvao Kosovska pravoslavna crkva ili slično.

„Takvog nekog bi Aljbin Kurti legitimizovao i hteo da uvaži. Oni će prihvatiti da postoji pravoslavlje na toj teritoriji ali to pravoslavlje ne sme da ima nikakav srpski prefiks i ne sme da ima nikakvu vezu sa Srbima. Dobro je da budemo svesni njihove strategije da bi smo mogli na vreme da delujemo prema onima koji će biti glavne mete albanskog lobiranja. Verujem da je crkva toga vrlo svesna i da na tome već radi, budući da imamo i ofanzivu crkvenu diplomatiju, pre svega od patrijarha srpskog gospodina Porfirija koji vrlo dobro razume ove teme i ne želi da sačeka skrštenih ruku da problem dođe, već problemima ide u susret, što je jedini pravi pristup“, zaključuje on.

Pitanje pravnog položaja Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, prema oceni zamenika ombudsmana Kosova Srđana Sentića, ne bi trebalo da bude predmet politizacije, već prvenstveno pravnog i institucionalnog rešavanja, u skladu sa važećim zakonodavstvom, međunarodnim obavezama i osnovnim ljudskim pravima.

„Institucije Kosova imaju obavezu da obezbede nesmetano delovanje svih verskih zajednica, uključujući SPC, kao i da garantuju njihovu fizičku bezbednost, pristup verskim objektima i slobodu praktikovanja vere. Zakon o verskim slobodama jasno definiše prava SPC, dok Institucija Ombudsmana ima ključnu ulogu u nadzoru poštovanja prava nevećinskih zajednica i reagovanju na eventualne povrede prava na slobodu veroispovesti. Posebnu zabrinutost izazivaju učestali incidenti i neovlašćeni upadi u objekte SPC, koji zahtevaju brzu, efikasnu i nepristrasnu reakciju nadležnih institucija, kako bi se zaštitilo versko nasleđe i očuvalo poverenje svih zajednica u pravni sistem. Nepostupanje ili selektivna primena zakona u ovakvim slučajevima dodatno podriva vladavinu prava i narušava međuetničke odnose“, naveo je Sentić za Kosovo onlajn.

Upravo zato, kako dodaje, rešavanje statusa SPC na Kosovu mora biti deo šireg napora da se osigura trajna zaštita verskih prava, očuva kulturna raznolikost i izgradi međusobno poverenje između zajednica.

„Rešavanje pitanja pravnog položaja Srpske pravoslavne crkve na Kosovu mora biti utemeljeno na načelima vladavine prava, uz puno poštovanje Ustava Kosova, Zakona o verskim slobodama, kao i Evropske konvencije o ljudskim pravima, posebno kada je reč o slobodi veroispovesti, pravu na imovinu i zaštiti verskog i kulturnog nasleđa. Dijalog koji uključuje sve relevantne aktere predstavlja najefikasniju platformu za dublje razumevanje svih pitanja i konstruktivno rešavanje nesuglasica. Međutim, na Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ostalim akterima ostaje da odluče o svom učešću u tom procesu“, kaže zamenik ombudsmana Kosova.