Kosovo na filmu: "Sekira za zamrznuto more u nama"

Parafrazirajući Kafku, moglo bi se reći da treba gledati samo one filmove "koji nas grizu i ubadaju". Jer, ako nas film koji gledamo ne prodrma poput udarca u glavu, zašto bismo ga onda uopšte gledali? Slavni pisac je, naravno, govorio o domenu kojim je vladao – literaturi, poručujući da "knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama". Isto se danas može reći za filmove o Kosovu koji nas pozivaju da gledajući umetničko delo, pogledamo istini u oči.

Piše: Dragana Savić

Realnost je za Srbe na Kosovu odavno postala žanrovska kategorija, pa njihova svakodnevica ide od drame, preko psihološkog trilera, do horora.

Nažalost, čini se da su oni istovremeno i protagonisti, ali i jedina publika koja prati tok radnje, plače i smeje se sa glavnim junacima, ne gubeći nadu da će priča, kao u američkim filmovima, imati srećan kraj.

Iako SAD neskriveno stavljaju svoj potpis na produkciju "Sage o Kosovu", o srećnom završetku, bar po tamošnje Srbe, čini se da nema ni govora. 

No, ono što se dešava na Kosovu, nije priča o "nekom tamo", već o našim, običnim ljudima čiji životi, problemi i tragedije bivaju "progutani" izveštajima iz Brisela, sa okruglih stolova i iz ovalnih soba.

Upravo to - "mali" ljudi na koje je život natovario preveliko breme - junaci su filmova o Kosovu koje su radili domaći reditelji.

Zašto su se odlučili da budu u maloj grupi onih koji se bave Kosovom u svojim delima?

Zato što je suština da moramo da pravimo priče koje se nas tiču, kaže jedan od autora sa kojima smo razgovarali. 

Zato što se ništa nije promenilo ili se menja na gore, odgovara drugi. 

Reditelj Dejan Milić smatra da je na temu Kosova u ovom trenutku moguće snimiti jedino horor ili psihološku dramu, s obzirom na sve što se tamo dešava poslednjih decenija. 

Svoj film "Mrak" koji je snimio pre dve godine ocenio je kao "politički nekorektan", zato što situaciju na Kosovu sagledava sa jedne, subjektivne strane, ali je to, kako kaže za Kosovo onlajn, tada bio njegov cilj i namera.

"Jednostavno sam hteo da stavim gledaoce u situaciju te majke i deteta koji preživljavaju katastrofalnu situaciju", navodi naš sagovornik.

Na pitanje da li je za ovakve filmove potrebno sačekati određeni protok vremena, kaže da je distanca sa koje je on radio film možda bila čak i predugačka. 

"Ne mora uvek da znači da je za neku umetničku obradu bitna istorijska distanca. Jednostavno, ja mislim da je emocija najvažnija i neki taj emotivni naboj koji sam ja imao u tom trenutku, koji sam osećao prema ovoj priči koju sam tada poželeo da uradim je možda na neki način ishitrio taj film, ali ja ne mislim da je bilo potrebno čekati 20, 30 ili 40 godina da sve ovo prođe. Pošto, vidite šta se sad dešava, uglavnom ništa nabolje ne ide posle svih ovih godina za srpsku populaciju na Kosovu", ocenjuje reditelj.

Svoj film je opisao kao "psihološki horor", objašnjavajući da je to ono što Srbi na Kosovu svakodnevno proživljavaju. Dodaje da je  teško na Kosovu raditi komediju.

"Može da se uradi i komedija, ali mislim da to jednostavno nije primereno u ovom trenutku, u ovim trenucima, poslednjih 10, 15, 20 godina, tako da eto, ako mene pitate sada za neko moje mišljenje, ja mislim da je takav neki žanr nekog horora ili psihološke drame ili tako neke napetosti jedini mogući na Kosovu u ovom trenutku", objašnjava Milić.

Podseća da je svetska premijera "Mraka" bila na Tršćanskom filmskom festivalu, gde je film dobio nagradu publike.

"Publika ga je inače svuda doba prihvatala, ali jednostavno politička ta tematika, koja je malo okupirala temu ovog mog filma, nije mu dozvolila da putuje po svetu. Tako da nismo imali mnogo prilike da prikažemo film na nekim kontinentima za koje je meni bilo jako značajno da ga prikažem", navodi.

Kaže da nema odgovor na pitanje zašto više ljudi iz njegove branše ne uzima Kosovo kao temu za svoje filmove.

"Ne znam zašto je to tako, ne znam da li ljude to ne zanima, da li ih ne zanima to što se nalazi oko nas, ali to je suština. Suština je da moramo da pravimo priče koje se nas tiču", poručuje naš sagovornik.

I danas se svakodnevni život i ljudi na Kosovu stavljaju u drugi plan, kaže za Kosovo onlajn rediteljka Sonja Đekić koja se pre decenije u filmu "Kosma" bavila upravo tom tematikom. Ona dodaje da treba snimati filmove o Kosovu, zato što se "ništa nije promenilo ili se menja na gore".

Za svoj film "Kosma", koji prati rad istoimene radijske mreže na Kosovu, rekla je da se bavi onim o čemu se retko govori - o životu izvan vesti i politike.

Njoj je posebno bila interesantna reakcija domaće publike koja najčešće nije imala prilike, ili je rekto imala prilike da ode na Kosovo.

"Oni su zapravo doživljavali neku vrstu emotivnog otkrića, nešto što bi značilo neku vrstu izlečenja trauma. Sad možda preterujem u toj svojoj oceni, ali zaista neka potreba da se doživi nešto što je svima nama, u životima svih nas vrlo prisutno, da se doživi na jedan drugi, lični način. I eto mislim da je stvar možda u tom smislu još gora, da se još više pitanje Kosova politizuje, a možda se malo i stavlja u neki drugi, treći plan. Možda bi sam čin ponovnog snimanja filma na Kosovu bio - o bilo čemu da snimate - zapravo neka vrsta iskaza. Dakle, zašto bi se sad radio film o Kosovu? Pa zato što se ništa nije promenilo ili se menja na gore", smatra Đekić.

Ono što ju je iznenadilo kada je film prikazan, bila je činjenica da dugo nije dobio poziv da bude prikazan na bilo kojoj televiziji ili su projekcije bile male ili organizovane od strane lokalnih bioskopa.

Osim toga, dodaje da i u svetu dokumentarnih filmova postoji pet, šest festivala koji važe za najprestižnije, te oni nisu prikazali "Kosmu", iako su ga neki od njih šortlistovali.

"Mislim da film jeste dobio potvrdu u smislu te brojnosti festivala i nagrada, tako da mislim da je ta neka vrsta odluke da ne dođe baš do tih najvećih festivala, zapravo politička. Bio je recimo festival etnografskog filma u Beču, gde se čovek u publici javio i rekao da moj film ne bi smeo da bude prikazivan tako - u slobodnim uslovima na festivalu, nego bi morao da bude u nekim kontrolisanim uslovima, recimo u Prištini, gde bi zajedno srpska i albanska publika to koristili kao neki materijal za debatu. Mislim, potpuno neke besmislene stvari koje zapravo mnogo više govore o njemu nego o filmu", ocenjuje Đekić.

Na poziv Živojina Rakočevića radila je na obnavljanju festivala Grafest, što je takođe, kako kaže, bio most gde ljudi iz šire Srbije upoznaju teme i okolnosti.

"Jer zapravo, mnogi ljudi se i plaše. Mislim, mnogi ljudi ne znaju 'šta će meni to u životu' ili pak imaju odbojnost baš zato što se o tome uvek priča na jedan isti način. Dešava se i suprotna stvar, u smislu neke sveukupne dokumentarne produkcije, da mali broj ljudi i dalje radi stvari u koje zaista veruje, za koje misle da su angažovane, jer zaista do kraja je pitanje koliko je to isplativo i koliko dobacuje do neke publike... Tako da ljudi valjda rade neku svoju računicu finansijsko-moralnu, pa onda nešto izračunaju i onda rade ili ne rade", kaže Đekić, odgovarajući na pitanje zašto nema više filmova koji se bave temom Kosova.

Inače, njen prvi odlazak na Kosovo desio se slučajno, dok je snimala diplomski film i pratila američkog klovna Džo Mamu koji je tamo godinama redovno odlazio sa svojim humanitarnim cirkusom. Privukli su je, kako navodi, "kontrastni prizori, prostodušnost i srdačnost i u nekom smislu zdrava sredina, neka toplina koja nam je valjda poznata iz detinjstva".

Kaže da je sve to u njoj "dugo zvonilo", te da se onda desio drugi film, "Kosma", "nešto što povezuje sve te krajeve i taj zvuk koji odlazi tamo gde niko drugi ne može da ode".

"Mene je to promenilo na jedan lep način, plemenit način, u smislu da odlučim da se bavim nečim što možda izlazi iz onog što je bio moj tadašnji svet, a to je uglavnom svet koji je onako umetnički i pomalo izmešten iz ovog realnog sveta. Da pronađem tu lepotu u ovom realnom svetu, suočilo me sa tim da moram da proživim neke neprihvatljive tragedije i nepravde koje je taj narod nekako prepušten sam sebi i što je više, čini mi se, bio uz državu, to je gore prošao. Da nekako prihvatim da je to jedno otvoreno pitanje, verovatno nikad te tragedije neće dobiti neko svoje pravedno okončanje i desio se taj trenutak kada sam ja osetila da su sve te crvene linije koje se spominju pređene i da je tamo jedno bezakonje i da će to vrlo brzo da se prelije. I taj osećaj me jako uplašio i nekako ga sad živimo svi, čini mi se", ističe Đekić.

U našim kulturnim krugovima postoji uverenje da je bavljenje temom Kosova neka vrsta anahronog nacionalističkog koncepta, a zapravo, apsolutno ne mora to da bude, kaže za Kosovo onlajn reditelj Predrag Radonjić.

On kaže da mu se čini da su u srpskoj javnosti prisutni stereotipi o Srbima sa Kosova i to uglavnom u dve kategorije: da su to ili primaoci socijalne pomoći, ili da je u pitanju neki polukriminalni, kriminalni milje ljudi.

"Zapravo, većina ljudi, kao i svuda, pripada onoj grupi normalnih ljudi sa normalnim ljudskim potrebama, problemima, strahovima, srećama i tako dalje. Čini mi se, bez obzira na sve što se dešava, zbog nekakve medijske slike, koja je uvek napeta i nategnuta o nekim krajnostima, da je taj stereotip o ljudima dole prisutan i dalje u našoj javnosti", navodi naš sagovornik.

O svom filmu "Sporazum" koji je premijerno prikazan 2016. godine, kaže da je želeo da dovede gledaoce filma u situaciju da razmisle kako bi se oni ponašali u nekim ekstremnim situacijama.

"Da li bi bili spremni da rizikuju ne samo sopstveni život, nego da rizikuju bezbednost i svoje porodice i bezbednost svoje dece, pre svega, i koliko su zapravo ljudi spremni i koliko razumeju nečiju žrtvu kada je neko spreman to da učini? Mislim da je taj film u nekoj meri to naravno uspeo da postigne, ali isto tako smatram da je to nedovoljno učinjeno u tom smislu da se razume položaj običnog čoveka", smatra Radonjić.

Po njegovoj oceni, nije potrebna istorijska distanca za snimanje filmova o Kosovu.

"Mi imamo slučaj kada je praktično, gotovo u jeku rata u Bosni, snimljen jedan od najboljih antiratnih filmova ili filmova sa ratnom tematikom kao što su "Lepa sela lepo gore". Znači, apsolutno to nije nešto što je neophodno. Čini mi se da mi u našoj umetnosti, književnosti, koju pratim i što mi je uža profesija, nakon te velike epske poezije kao naše jedine klasike, nemamo zapravo u savremenoj knjiženosti dovoljan broj dobrih, kvalitetnih prevashodno romana i pripovedaka vezanih za Kosovo i Metohiju", ocenjuje.

Dodaje da su neki pomaci napravljeni snimanjem filmova.

"Najpoznatija je "Enklava", mada ona nije direktno snimana na Kosovu i Metohiji, ali je potpuno u pitanju kosovska tematika. Bilo je tu još nekih pokušaja, ali meni je tragična jedna činjenica - da je ovaj film koji smo mi snimili, zaista, prvi i jedini igrani film koji je snimljen na terenu Kosova i Metohije nakon rata", ističe Radonjić, uz nadu da taj film neće biti i poslednji.

On naglašava da bavljenje ovom tematikom apsolutno ne mora, mada često jeste - ideologizirano.

"Kod nas postoji, pogotovo u tom kulturnom miljeu, u kulturnim krugovima, nekakav odijum da je bavljenje KiM neka vrsta anahronog nacionalističkog koncepta, a zapravo, apsolutno ne mora to da bude. Apsolutno bilo kakvo bavljenje kosovskom tematikom ne mora da bude ideologizirano. Najčešće je ono, na žalost, ideologizirano, ali čini mi se da KiM, da ljudi koji žive na njemu - to kažem podjednako i za Srbe, i za Albance, i za sve druge, koji žive na toj teritoriji - zaslužuju da im se pristupi kao ljudima, zaslužuju velike filmove, veliku prozu, velike teme", objašnjava naš sagovornik.

"Sporazum", kao fikcija, igrani film, teško da može da prikaže realnost: pre je reč o potrebi da se "iskaže istina". 

On dodaje i da je na Kosovu gotovo nemoguće dobiti legalne dozvole za snimanje.

"Mi smo praktično naš film partizanski snimili. Kad su nam bile potrebne scene na groblju, ušli smo sa nekakvom francuskom delegacijom koja je polagala vence povodom 100 godina Prvog svetskog rata, ne znam šta je bilo tada u pitanju, ali mi smo ušli za njima, bukvalno kao da pratimo taj događaj. Onda smo pobegli na jednu stranu groblja i snimili scenu koja nam je bila potrebna. Iako smo tražili dozvolu i pokušavali da dobijemo", priseća se reditelj.