Novi napadi na imovinu SPC na Kosovu: Kome smeta crkva Hrista Spasa u Prištini?

Najpre su, te 1999. pokušali eksplozivom, ali nisu uspeli. Onda su hteli da je otmu, ali ni to nije prošlo. U međuvremenu, crkva Hrista Spasa u centru Prištine je toliko puta devastirana i paljena da je teško pobrojati sve incidente. Istoričar i profesor Jusuf Budžovi priču je vratio na početak tvrdnjom da je ovaj hram trebalo srušiti odmah posle rata. Sagovornici Kosovo onlajna upozoravaju da je reč o opasnoj poruci kojom se targetira imovina SPC, a istovremeno nastavlja sa narativom po kome za srpsku istoriju i kulturnu baštinu na Kosovu nema mesta.

Piše: Đorđe Barović

Gostujući na KTV u emisiji posvećenoj martovskim događajima 2004, istoričar Jusuf Budžovi izjavio je da je pravoslavnu crkvu u dvorištu Prištinskog univerziteta trebalo srušiti odmah posle rata.

„Ova crkva je sagrađena 1996. godine, to je najnasilnija crkva koja je podignuta u uslovima vojnog hegemonizma na Kosovu“, kazao je Budžovi.

On je dodao da je crkva ostala samo zahvaljujući „trikovima“ iz Ahtisarijevog plana o zaštiti verskih objekata na Kosovu.

„Ovo je antiistorijsko jer je država Kosovo dozvolila da se nasilna crkva legitimiše u univerzitetskom centru“, poručio je Budžovi, a prenela Koha.

Usledile su brojne reakcije na ovu tvrdnju.

Iz Eparhije raško-prizrenske poručeno je da takve izjave nisu samo provokacija „već predstavlja otvoren poziv na uništavanje verskih objekata i očigledan je oblik govora mržnje, koji mora biti nedvosmisleno osuđen od svih koji cene mir, versku slobodu i kulturni suživot“.

Crkva Svetog Spasa jedna je od dve pravoslavne svetinje u Prištini.

Prva, crkva Svetog Nikole Mirlikijskog, ujedno i jedina sačuvana pravoslavna crkva u Prištini sagrađena je početkom 19. veka na temeljima istoimenog manastira koji datira iz 1544. godine.

Tokom Martovskog pogroma 2004. zapaljena je i uništen je ikonostas. Kasnije je obnovljena, a u nju su simbolično ugrađene i kamenice kojima su tog 18. marta napadači kamenovali pravoslavnog sveštenika Miroslava Popadića.

Gradnja Sabornog hrama Hrista Spasa započeta je 1992. i šest godina kasnije su završeni samo grubi radovi jer više nije bilo novca.

Univerzitet u Prištini je 2012. godine pokušao da ospori legitimitet zemljišta na kome je crkva podignuta, ali je četiri godine kasnije izgubio sudski spor.

„Trenutno je crkva Hrista Spasitelja simbol netolerancije i težnje da se Srbi istisnu sa KiM. Priča albanskih istoričara o uzurpiranoj imovini je netačna zato što je izgradnja te crkve počela 1996. godine u centru Prištine na zemlji SPC koju su komunističke vlasti otele posle Drugog svetskog rata, a kasnije je jedan deo te imovine vraćen. Ceo univerzitet i uži centar grada, sagrađeni su na imovini koja je oteta SPC“, objasnio je episkop novobrdski i vikar patrijarha SPC Ilarion reagujući na poziv da se ova crkva digne u vazduh.

Razloge vidi u „niskom nivou tolerancije“ na Kosovu, ali i pokušaju „revizije istorije“.

„Pokušaji revizije istorije i pozivi na rušenje crkve deo su jedne iste celine i sramota savremenog albanskog društva na KiM imajući u vidu stepen sloboda veroispovesti, političkih sloboda, slobode kretanja, prava na imovinu i identitet“, poručio je Ilarion.

Crtanje „legitimne mete“

Asistent na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Severnoj Mitrovici Luka Jovanović upozorava da je reč o jasnim porukama da su objekti Srpske pravoslavne crkve „legitimna meta“ za uništavanje i skrnavljenje.

„Apsolutno se šalje poruka da su objekti SPC legitimni ciljevi za uništavanje i skrnavljenje. Mogli smo videti da je sam Hram Hrista Spasa u Prištini proteklih godina stalno bio na udaru skrnavljenja. Čak je jedna pevačica u njemu snimala jedan degutantni spot što samo po sebi predstavlja jedan atak na objekte SPC“, kaže Jovanović za Kosovo onlajn.

Naglašava da je slanje ovakvih poruka „jasno crtanje meta“ nad spomenicima, kako ističe ne samo srpske, već i svetske kulturne baštine na Kosovu.

„Daju legitimitet da ono što nije uništeno i 1999. i 2004. ukoliko ne postane čisto albansko i ako se oko njega ne stvori ta priča među samim Albancima da je albanski objekat, sa albanskom istorijom, prošlošću, da je on legitimna meta koja treba biti izbrisana sa teritorije na kojoj je oduvek bila“, precizira Jovanović.

Objašnjava da je otvoreno pozivanje na rušenje objekata SPC posledica višedecenijske retorike uperene protiv srpske kulturne baštine u koju su uključeni istoričari i javni radnici na Kosovu.

„Teži se anuliranju srpskog etničkog i pravoslavnog, odnosno hrišćansko-verskog karaktera. Imamo taj zvaničan narativ da se zapravo sakralni objekti koji predstavljaju okosnicu kulturnog nasleđa Kosova i Metohije prvo proglase kao nesrpski, odnosno izmisli im se neki drugi karakter. Oni su se trudili da svakoj pravoslavnoj, hrišćanskoj, srpskoj zadužbini - crkvi prikače prvo jedan antički, kvazi paganski karakter, a zatim da ih prikažu kao svetinje katoličkih Albanaca. A, kada shvate da to nema istorijskog utemeljenja, pozivaju na njihovo apsolutno rušenje i uklanjanje“, objašnjava Jovanović.

Podseća da u takvoj situaciji, bez ozbira što je crkva Hrista Spasa u Prištini novijeg datuma, i ona podleže narativu koji važi za mnogo starije pravoslavne verske objekte na Kosovu.

„Ako uzmemo primer Bogorodice Ljeviške dolazimo do toga da su na njenom primeru utvrdili da je građena na temeljima antičkog hrama, da pripada antičkog kulturi Dardanaca ili Ilira. Na primeru Dečana možemo videti da oni konstantno prave narativ da je on predstavljao katoličku svetinju, albanaca katolika u Srednjem veku“, precizira Jovanović.

Ističe da je ništa manje opasna retorika da tokom Srednjeg veka Srba nije ni bilo na Kosovu.

„Meni je zaparala uši ta izjava jednog od gostiju da Srba na prostoru Kosova i Metohije u Srednjem veku nije ni bilo. Postavljam samo jedno pitanje. Nađite istorijski izvor iz Srednjeg veka koji tvrdi da je bilo Albanaca na prostoru Kosova i Metohije“, zaključuje ovaj istoričar.

Napad na "simbole"

Muzejski savetnik Muzeja fresaka u Beogradu Bojan Popović ocenio je za Kosovo onlajn da su na Kosovu u kontinuitetu na udaru „najsvetliji simboli“ za srpsku zajednicu, a da je pretnja rušenjem crkve Hrista Spasa u centru Prištine samo deo tog narativa.

„Jasno je da najteže trpi upravo ono što je najsvetije kod svakoga, a to su vera, bogomolje, groblja. Onaj intimni deo života svakoga naroda. I pitanje je do koje mere ta nepravda može da se podnese. Naravno, u okviru nekog rešenja koje treba da sledi, sve te poruke samo sprečavaju rešenje za bilo koju osobu koja živi na tom prostoru, to je sigurno“, kaže Popović za Kosovo onlajn.

Dodaje da je slično i sa drugim srpskim sakralnim ili spomenicima kulture.

„Postoji stalna težnja da se oni prikažu bilo kako samo ne kao srpski“, naglašava ovaj istoričar umetnosti.

Konstantne napade na imovinu Srpske pravoslavne crkve ocenjuje kao „nameru“ koja je podržana iz inostranstva.

„Očigledno postoji jedna namera koja je podržana iz inostranstva. Ovo ne nailazi na dovoljno osude iz sveta. Nailazi na osude pojedinih država, ali ne i onih država koje podržavaju samostalno Kosovo. Treba reći da to zaista nema nikakvog opravdanja i trebalo bi da se ta druga strana zamisli šta će biti za 50 ili 100 godina. Mi ćemo i tada biti komšije“, ističe Popović.

Podseća da Zapad ima jasan stav o poštovanju privatne imovine.

„Toga ima samo na Kipru da nekome uzurpirate imovinu da decenijama ne može da dođe do nje, a da je tobožnji mir“, naglašava Popović.

Smatra da Albanci najviše trpe posledice takve politike i precizira da je to posledica činjenice da nisu ispunjeni standardi iz plana Martija Ahtisarija o zaštiti imovine SPC na Kosovu.

„Imate jedno ekonomsko divljanje u kome je možda najugroženiji upravo najveći broj Albanaca koji trpi teror takve grupe ljudi i takve ideologije. Zamislite šta znači, a to znamo i mi, svi balkanski narodi, šta znači kada morate da trpite neku tešku ideologiju neke vlasti. Zamislite kako se osećaju Albanci na Kosovu kada moraju da trpe svoju vlast koja je sva podržana takva. Sećate se da je bio trijumf kada su uspeli da vrate Dečanima nekih bednih 15 hektara šume. To je zaista velika komedija koja može da se dešava“, poručuje Popović.

On apeluje na Albance da se pobune protiv takvih ideja.

„Molimo bih Albance da se pobune protiv toga, jer je to jedna strašna protivljudska nepravda“, poručio je Popović.

Ističe da je u istoriji bilo čestih primera kada su tokom ratova rušeni sakralni objekti drugih naroda i vera, ali da je u savremenoj istoriji u ovom delu sveta zabeleženo samo dva slučaja i to u nacističkoj Nemačkoj i u NDH, da su crkveni spomenici drugog naroda uklanjani i u mirnodopskom periodu.

„Albanci su po mentalitetu domaćinski narod. Velika je sramota da se u Prištini o kojoj oni malo šta znaju, a sigurno ne znaju za čuveni natpis koji je bio na zidovima Prištine o tome kako je Vuk Branković ukrasio taj grad, ne znaju svoje temelje i početke, podižu jednu od najvećih katoličkih crkava na Balkanu, a istovremeno bi iz urbanizma tog grada isključili bogomolju, ne moramo reći drugog naroda, već drugog naroda koji tu živi. To je prosto nedopustivo. Na sličan način na koji je to bilo nedopustivo i tokom Drugog svetskog rata u Hrvatskoj“, ističe Popović.

Negiranje srpske arhitekture i verske baštine ilustruje i primerom iz Prizrena.

„Uveče, kada izađete u Prizren i pogledate ka tvrđavi kao najvišoj tačci, vidite da je ona osvetljena, a odmah podno nje crkvu Svetog Spasa vidite samo u mraku“, navodi Popović.

Srpska „okupacija“ Kosova

Istoričar iz Gračanice Aleksandar Gudžić kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da su pozivi za rušenjem pravoslavne crkve u Prištini deo narativa o „srpskoj okupaciji“ i albanskom kontinuitetu na kome politička javnost na Kosovu gradi državnost, institucije, ali i obrazovni sistem sa krajnjim ciljem da se potpuno izbršu srpsko prisustvo.

„Albanska politička javnost na Kosovu decenijama unazad gradi kosovsku državnost, institucije, obrazovni sistem na narativu o isključivo srpskoj krivici za rat, ali i o albanskom kontinuitetu na ovim prostorima“, kaže Gudžić.

Precizira da taj narativ ima dve ključne tačke zasnovane na tezi o srpskoj okupaciji Kosova.

„Po tom narativu Srbi su u dva navrata okupirali Kosovo. Najpre u 12. veku dinastija Nemanjića je okupirala Kosovo i na temeljima albanskih crkava gradila svoje crkve i manasire. I druga tačka je ’srpska okupacija 1912. godine’. Krajnji cilj te naučno neutemeljene konstrukcije je da Albanci ovde imaju kontinuitet i da su Srbi u dva navrata preoteli Albancima zemlju, preoteli albanske crkve i manastire. Šta je kraljnji cilj tog narativa? Pa da dokaže albanski kontinuitet i da u svesti običnih ljudi, šire javnosti izbriše sećanje na srpsko prisustvo na ovim prostorima“, kazao je Gudžić.

Komentarišuću tvrdnju istoričara i pisca Jusufa Budžovija i Envera Redžaja da je crkvu Hrista Spasitelja u Prištini trebalo srušiti odmah nakon rata, Gudžić kaže da je reč o „veoma opasnim porukama“ koje mogu proizvesti dalje nesporazume i nesuglasice.

„Iskustvo je pokazalo da nije dovoljno samo srušiti crkve i manastire, već je potrebno ovakvim narativom plasirati jednu neistinu o albanskom kontinuitetu. I nije neuobičajeno da u albanskoj javnosti čujemo da je Gračanica albanska crkva koju su Srbi preoteli. Svi treba da prihvatimo narativ koji dolazi iz Prištine, iz te naučne i političke javnosti“, naglašava Gudžić.

Ipak, kaže da su brojni dokazi koji demantuju ovakav narativ.

Kada je reč o manastiru Gračanica navodi osnivačku povelju koja se kao freska nalazi na ulazu u crkvu.

„Njen ktitor Stefan Drugi Uroš Milutin, koristeći kompletnu metodologiju pisanja povelje, i invokaciju i intitulaciju, nabraja i kaže sledeće: ’Ja po milosti božijoj, kralj srpskih i primorskih zemalja odlučih da sagradim crkvu’. I onda nabraja sva mesta koja poklanja manastiru na izdržavanje. Dakle, činjenice demantuju taj narativ i on dugoročno ne može da opstane. On će trajati koliko i traje kosovska državnost. Onog trenutka kada to bude prestalo, prestaće i taj narativ i falsifikovanje i prisvajanje istorije“, smatra ovaj istoričar.

Precizira da „romantičarski pristup istoriji“ koji nije naučno utemeljen nije „esksluzivitet“ samo Albanaca na Kosovu.

„On je vidljiv i kod nekih drugih okolnih naroda, pa tako i hrvatski pseudoistoričari imaju potrebu da ulepšaju svoju prošlost, bošnjački, srpski... Sećam se rečenice Radivoja Radića koji kaže da je ’balkanski narod od sebe stariji’. Pa čak i Grci čija istorija seže duboko u prošlost imaju potrebu da negde ulepšaju svoju prošlost. Dakle, to je opšte prisutna tendencija u regionu. Na Kosovu je ona drugačija, jer ima i političku podršku i deo je jednog institucionalnog projekta“, podvlači Gudžić i podseća da se nešto slično dogodilo i 2019. godine kada je tadašnji kosovski premijer Ramuš Haradinaj tokom posete Novom Brdu izjavio da je to drevni albanski grad Artama.