Pet godina od Vašingtonskog sporazuma: Koliko je izvesna reanimacija?

Iako je u središte odnosa Beograda i Prištine trebalo da pozicionira ekonomiju, račune je ipak pomrsila politika koja je trebalo da bude „na čekanju“. Sa distance od pet godina, sagovornici Kosovo onlajna ocenjuju da je Vašingtonski sporazum, potpisan u Beloj kući na današnji dan, sproveden tek u fragmentima, ali ne odbacuju sasvim mogućnost da mu američka administracija u nekom trenutku ponovo pokloni pažnju.  

Piše: Dušica Radeka Đorđević  

Potpisnici Vašingtonskog sporazuma, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i bivši kosovski premijer Avdulah Hoti, koristeći drugačiju terminologiju, danas su u suštini poručili isto: kočnica za sprovođenje dogovora povučena je u Prištini.

Srpski predsednik je izjavio da je ovaj sporazum bio pre svega ekonomski, ali da Priština nije htela da ga primenjuje, kao što ne želi da primeni nijedan sporazum.

Podsetio je da je Džozef Bajden, koji je na mestu predsednika SAD nedugo posle potpisivanja Vašingtonskog sporazuma zamenio Donalda Trampa, želeo da se taj sporazum zaboravi i da se primene neki novi.

„Imali smo, pre svega, sporazum oko ekonomije. Oni su gurali i deo svoje političke agende koja nije imala veze s tim, hoćemo li da priznamo ili ne. Pokušali su to, ja sam odbio. To je bio pre svega ekonomski sporazum koji nisu hteli da primenjuju. I nije meni problem u njima… Tramp je tada izgubio vlast, došao je Bajden, koji je hteo da se skloni Vašingtonski sporazum, pa da se valjda primenjuje neki novi, a da se zaboravi Briselski sporazum“, rekao je Vučić, poručujući da će ipak morati da se sprovede Briselski sporazum i da se formira Zajednica srpskih opština.

Avdulah Hoti, potpisnik sporazuma u ime Prištine, zaključio je danas kao i mnogo puta ranije, da su sporazum zanemarile kosovske institucije koje su proizašle iz izbora 2021. godine.

Sporazum na koji je stavio potpis u Ovalnom kabinetu on vidi kao „propuštenu priliku za Kosovo“, ali i kao istorijsko dostignuće koje je stvorilo jedinstvene prilike za jačanje strateškog partnerstva između Kosova i SAD i stavljanje Kosova u središte ekonomskog razvoja u regionu kroz velike infrastrukturne projekte.

„Da su se veliki infrastrukturni projekti uključeni u ovaj sporazum implementirali, Kosovo bi danas preuzelo svoju ulogu putničkog, železničkog i energetskog čvorišta u regionu i šire. U političkom smislu, sporazum je doneo priznanje od Izraela, prekidajući višegodišnju blokadu nedostatka priznanja i unapređujući međunarodni subjektivitet Kosova“, naveo je Hoti.

Poslednja tačka sporazuma, podsetimo, drugačije je glasila u dokumentu koji je sa američkom administracijom potpisao Vučić od poslednje tačke dokumenta koji je potpisao Hoti. Naime, u prištinskoj verziji piše da su Kosovo i Izrael saglasni da se međusobno priznaju.

Najvažniji rezultat Vašingtonskog sporazuma, prema oceni Čarlsa Kapčana, višeg saradnika Saveta za spoljne odnose i profesora međunarodnih poslova na Univerzitetu Džordžtaun, bio je njegova simoblika više nego njegove stvarne praktične posledice.

Simbolika broj jedan ovog sporazuma, rekao je Kapčan za Kosovo onlajn, bila je to što su SAD bile spremne da se uključe u dugotrajni sukob između Kosova i Srbije.

„Broj dva je da se može postići napredak, da Priština i Beograd zapravo mogu postići dogovor o nečemu, čak i ako je to ekonomske prirode, a ne o širim političkim pitanjima. Ali problem je što se od tada ništa zapravo nije dogodilo. U stvari, rekao bih da je proces krenuo unazad, uprkos sporazumu koji je Evropska unija stavila na sto. Ni Beograd ni Priština nisu bili u poziciji da pokrenu loptu napred u procesu normalizacije“, naveo je Kapčan.

Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio se na trgovinske odnose, podseća ovaj profesor, ali kaže i da je on neko ko ne veruje da trgovina zaista može da napravi razliku.

„Morate pravilno shvatiti politiku, a onda ekonomska integracija može pomoći da se postigne sporazum. Ali ako ne shvatite politiku ispravno, trgovina i investicije neće pomoći. I problem je u tome što je politika bila pogrešna pod vođstvom premijera Kurtija. Kosovo je, na neki način, vodilo veoma nacionalističku politiku. Kurti je doneo neke odluke o registarskim tablicama, o gradonačelnicima na severu koji nisu napredovali prema Zajednici srpskih opština, što je u mnogim aspektima unazadilo slučaj Kosova pred Evropom i pred SAD. Ljudi su počeli da krive Prištinu za problem, dok je u mnogim aspektima Beograd taj koji je odugovlačio“, ocenjuje Kapčan.

Sa političke perspektive, dodaje, ni Priština ni Beograd nisu bili u poziciji da napreduju sa sporazumom.

„Kao posledica toga, mislim da će biti potrebno obnovljeno angažovanje Trampove administracije da bi se proces pokrenuo“, mišljenja je on.  

Imajući u vidu da je Tramp, kako kaže, zainteresovan da bude mirotvorac i da postiže dogovore, on bi sada mogao ponovo da se angažuje, ali mnogo toga zavisi i od toga da li Tramp smatra da ima dovoljno „prostora za disanje“.

„On ima puno posla sa Rusijom i Ukrajinom, sa Izraelom, Gazom, širim Bliskim istokom i Iranom koji pokušavaju da postignu novi nuklearni sporazum. Bavi se usponom Kine i, kao posledica toga, Kosovo i Srbija ne dospevaju odmah do nivoa predsedničke pažnje, ali su očigledno na Trampovom radaru. On možda vidi Kosovo i Srbiju kao ‘nisko viseće voće’, jedan nerešiv sukob u kome bi mogao značajno da napreduje. I zato će se možda vratiti Riku Grenelu, ili drugim članovima njegovog tima, poput Stivena Vitkofa, i videti da li može da postigne neki napredak na Balkanu“, rezonuje Kapčan.

I prema oceni profesora međunarodnih odnosa u Prištini Afrima Hotija, političko rukovodstvo u SAD trenutno je više fokusirano na neke druge krize, ali on veruje da će se po rešavanju sukoba Rusije i Ukrajine, pažnja Amerike vratiti Vašingtonskom sporazumu.  

„On definitivno može biti referenca za normalizaciju odnosa između dve zemlje“, mišljenja je Hoti, koji kaže i da je ovaj sporazum bio jedan od najboljih do sada.

„Nismo imali sreće jer predsednik Tramp posle potpisivanja sporazuma nije više bio na dužnosti. Došlo je do promene u Beloj kući i čini se da za demokrate Džoa Bajdena ovaj sporazum nije bio cilj, nije bio referenca za odnose između Republike Kosovo i Republike Srbije. Sada kada je predsednik Tramp u drugom mandatu, mislim da Vašingtonski sporazum lako može da postane jedna od tačaka ili glavna tačka političke agende, jer se pre svega odnosi na ekonomsku perspektivu“, naveo je Hoti za Kosovo onlajn.

Situaciju nešto drugačije sagledava Igor Novaković, viši saradnik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove u Beogradu, koji kaže da nije siguran da li bi odnosi Beograda i Prištine bili normalizovani da je sporazum postignut pre pet godina sproveden.

„Normalizacija odnosa ima dve dimenzije. Prva je tehnička, koja podrazumeva da Beograd i Priština mogu normalno da koegzistiraju, a druga je narativna. Najveći problem je što te narativne normalizacije ne da nema, nego mi se čini da smo trenutno u većem problemu nego ikad. Ono čemu bi taj sporazum verovatno doprineo je taj tehnički aspekt normalizacije“, rekao je Novaković za Kosovo onlajn.

On ističe i da je američka politika prema regionu prilično nezainteresovana, zbog čega smatra da ne treba imati iluzije da će se u ovom trenutku raditi na sprovođenju Vašingtonskog sporazuma.

„Bez ključne osobe koja je to vodila, a u tom momentu je to bio gospodin (Ričard) Grenel, ne treba imati iluzije da će se sada raditi na sprovođenju Vašingtonskog sporazuma“, ocenjuje Novaković.    

Govoreći o dometima dogovora iz Bele kuće, zapaža da je malo šta sprovedeno, osim izraelskog priznanja nezavisnosti Kosova.

„Neki infrastrukturni delovi Vašingtonskog sporazuma biće ispunjeni bez obzira na sam sporazum, poput izgradnje autoputa jer se on trenutno finansira iz sredstava Evropske unije. Za ostala pitanja kao što je železnica ćemo videti, jer je nakon postizanja sporazuma potrebno i obezbeđivanje finansiranja takvih projekata, a toga nema“, navodi on.

Ipak, na pitanje da li je moguć „Vašingtonski sporazum dva“, Novaković kaže da je teoretski moguć, ali ponavlja da treba imati u vidu da u ovom momentu administracija u Vašigtonu nije previše zainteresovana za ovaj region.

„Možda je moguće da se u drugoj polovini Trampovog mandata vrati ta zainteresovanost ili eventualno sa povratkom Ričarda Grenela na neku funkciju koja bi bila od značaja za region. U ovom momentu toga nema“, navodi on. 

Pomoćnik direktora Sektora za strateške analize, usluge i internacionalizaciju Privredne komore Srbije Bojan Stanić kaže da je ideja sporazuma iz Vašingtona bila da se kroz ekonomsku saradnju reše i političke nesuglasice u pregovorima između Beograda i Prištine, ali podvlačeći crtu posle pet godina navodi da se može zaključiti da je politika bila „krivac“ što dogovor o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine nije sproveden do kraja, onako kako je zamišljeno.

Imajući u vidu da je sporazum predviđao da se obe strane pridruže „Mini-Šengen zoni“, što je kasnije preimenovano u Otvoreni Balkan, Stanić kaže da je ideja bila da se uspostavi zajedničko tržište koje bi se baziralo na slobodnom protoku robe, usluga, ljudi i kapitala.

„Ali, od te 2020. godine do danas dešavale su se blokade plasmana robe iz Srbije na tržište Kosova i Metohije i to je apsolutno bila jednostrana odluka prištinskih vlasti koja je bila ne samo narušavanje Cefta sporazuma, nego i narušavanje potreba stanovništva na Kosovu koje je nepotrebno bilo izloženo porastu cena, iz prostog razloga što su morali da uvoze robu sa drugih tržišta koje je manje konkurentno od tržišta u Srbiji“, naveo je  Stanić za Kosovo onlajn.

„Imali smo, međutim, situaciju da se posle pandemije ‘nakalemila’ geopolitička kriza koja se pre svega videla u ratu u Ukrajini, a što je uticalo na to da prioritet svih, uslovno rečeno, sponzora inicijativa ekonomske saradnje i njihova pažnja ka ovom prostoru padne u peti, šesti plan. Samim tim su se onda lokalni političari opet pojavili kao uticajniji na sceni da jednostavno zaustave taj proces“, ističe naš sagovornik.

On podseća da je Vašingtonskim sporazumom bilo predviđeno da će Amerika svojim investicijama podržati ovaj prostor i kaže da su u Srbiji investicije iz Amerike, na primer, u poslednjih godinu i po bile veće nego iz Nemačke.

„Ali, od one priče da će ovde biti formiran centar koji će se baviti investicijama zaista je ostala samo reč, a u smislu realizacije u delima praktično ništa ili vrlo malo“, kaže Stanić.

Komentarišući tačke sporazuma koje su se odnosile na izgradnju infrastrukture, kao što je autoput i železnica koja je trebalo da poveže Beograd i Prištinu, naš sagovornik ističe da bi njihova realizacija prevashodno bila od značaja za Prištinu.

„Teritorija Kosova ne može ekonomski da se održivo razvija bez saradnje sa Srbijom ili Albanijom i drugim regionalnim zemljama, jer nema ni izlaz na more i geografski je pozicionirana tako da praktično nijedan od panevropskih puteva ne ide preko te teritorije već ona može da se zaobilazi“, ukazuje naš sagovornik.

Dogovoreno/(ne)ispunjeno

Sporazum je predviđao da obe strane pristupe „mini-Šengen zoni“, koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija proglasile u oktobru 2019. godine, ali Kosovo nikada nije postalo deo ove inicijative.

Američki Sekretarijat za energetiku i Pacifička severozapadna nacionalna laboratorija dostavili su u junu 2021. godine vladama Srbije i Kosova izveštaj o upravljanju jezerom Gazivode, što je bila jedna od tačaka sporazuma, i on sugeriše da se razmotri aranžman u skladu sa američko-kanadskim ugovorom o reci Kolumbija. 

Može se reći da je bila ispunjena tačka koja je obavezivala Prištinu na jednogodišnji moratorijum na postizanje novih članstava u međunarodnim organizacijama, odnosno Beograd da pauzira kampanju za povlačenje priznanja Kosova.

Sporazum je, između ostalog, obavezivao obe strane da ubrzaju napore za lociranje i identifikaciju ostataka nestalih osoba.

Izrael je priznao Kosovo, a Priština otvorila ambasadu u Jerusalimu. Bilo je predviđeno i premeštanje ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim do 1. jula 2021. godine, ali se to nije dogodilo zbog izraelskog priznanja Kosova.