Posete srpskih umetnika Kosovu - na putu i prepone, na cilju iskonska radost

"Neko naš je došao kod nas". U ovoj rečenici oslikano je, kako je proletos rekao za Kosovo onlajn glumac Petar Božović, kako srpski narod na Kosovu doživljava kada ih poseti neko iz centralne Srbije. Neposredan kontakt sa glumcima, piscima, slikarima.., prema utiscima publike u srpskim sredinama, donose ogromnu količinu ljubavi i razumevanja, ono što im je u ova vremena preko potrebno. Da li je izvodljivo da srpski umetnici češće gostuju na Kosovu?

Piše: Dušica Radeka Đorđević   

Daleko od toga da ne dolaze u Veliku Hoču, Peć, Gračanicu, Leposavić, Severnu Mitrovicu... Opet, svako u srpskim sredinama bi poželeo da to bude "redovno". 

Glumac Svetozar Cvetković koji je poslednji put na Kosovu bio u Gračanici povodom promocije knjige „Sa Cvejom“, posvećene glumcu Branku Cvejiću, rekao je svoju istinu: dolaziti na Kosovo "nikada nije dovoljno često".

Istina je i, na šta ukazuju sagovornici Kosovo onlajna, da nije ista procedura kada neka pozorišna trupa treba da otputuje u Vranje ili u Gračanicu, kao i da se piscima dešava da ne mogu da prenesu svojih deset knjiga kada krenu na promociju negde na Kosovu. Uostalom, iako su pripreme za gostovanja na severu Kosova predstave ‘Knjiga o Milutinu’ bile detaljne, vlasti u Prištini su na kraju ekipi beogradskog Zvezdara teatra u maju zabranile ulazak na Kosovo.

Direktor Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici Predrag Radonjić kaže za Kosovo onlajn da ljudima na Kosovu koji su i bezbednosno i egzistencijalno, pa i kulturološki i identitetski ugroženi puno znači neposredna komunikacija sa umetnicima.

"Njima svaka poseta iz Beograda, svaki vid pažnje, pogotovo kada dođe neka malo poznatija ličnost pruža osećaj da nisu zaboravljeni i da neko misli na njih. Obaveza je svih nas iz kulture, a i države Srbije da to podržavamo i da negujemo takvu kulturnu saradnju", kaže Radonjić.  

Kulturni život na Kosovu, ukazuje, postoji, dolaze pisci, slikari, glumci iz gradova iz centralne Srbije, ali te posete prate i određene administrativne prepreke. 

“Nije isto otići u Vranje ili u Gračanicu. Postoji neka vrsta administrativnog pritiska sa kojim Srbi žive sve vreme, a to je da će se iskoristiti svaka eventualna manjkavost u dokumentaciji, u proceduri, da se nešto odbije pod izgovorom da je to samo zbog toga, a ne zbog nečeg drugog. Međutim, i mi i sve naše kolege koje se bave organizacijom kulturnih dešavanja iz drugih delova Srbije uspevamo u tome”, navodi Radonjić.  

Dodaje da je svakako potrebna izvesna doza informisanosti i opreza prilikom organizacije, ali da su gostovanja moguća, o čemu govore brojni primeri kulturnih događaja na Kosovu.

“Nije jednostavno, ima otežavajućih faktora, ali je moguće. Kada se izvodi neka predstava u sali je zaista posebna energija i sve kolege koje su dolazile kod nas su to osetile i komentarisale. U malim sredinama ljudi bukvalno imaju osećaj kao da im je neko došao na slavu, u njihovu kuću i prema tim ljudima se odnose sa srećom, sa punim poštovanjem, sa jako dobrom i pozitivnom energijom i zaista niko ko je bio na Kosovu i Metohiji u poslednje vreme, ko je gostovao sa svojim predstavama, svojom izložbom, knjigom ili bilo kojim drugim povodom nije otišao isti kao kada je došao”, kaže Radonjić.

On odaje posebno priznanje Domu kulture u Gračanici, koji je, kako kaže, jedna vrsta stožera, centralna institucija koja se u najvećem broju slučajeva bavi organizacijom poseta iz centralne Srbije i regiona. 

“Svakako da bi to moglo da bude i izraženije. Uglavnom su u pitanju predstave i događaji koji se realizuju uz podršku Kancelarije za Kosovo i Metohiju ili neki projekti Ministarstva kulture, a ima naravno i samoinicijativnih dešavanja i događanja. Narodno pozorište u Prištini nastoji da ima razvijenu saradnju koja se očituje i u međusobnim posećivanjima sa pozorištima. Kod nas su gostovala pozorišta iz Niša, Kruševca i iz drugih delova Srbije. Prošle godine su nam bile kolege iz Nikšića i Herceg Novog kod kojih smo mi takođe gostovali”, navodi direktor Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici.

Predsednik Udruženja književnika Srbije Miloš Janković kaže da pisci iz centralne Srbije idu na Kosovo, a da bi trebalo i češće. 

"Potrebno je planski, sistemski i institucionalno osmisliti način na koji bi to prisustvo bilo povećano, kako bi mogle da se zadovolje kulturne potrebe ljudi koji tamo žive. Mislim, međutim, da s one druge strane nema sagovornika koji bi te potrebe želeo da ispoštuje. On ne želi da poštuje ni ove koje se tiču hrane, zdravstva, socijalne zaštite... To je užasna situacija", kaže Janković za Kosovo onlajn. 

Kada bilo koji književnik dođe na Kosovo, kako ističe, sala je uvek puna i ostvari se posebna vrsta emocije.

"Nije to obična publika, naročito okolnosti diktiraju da to i ne bude obično književno veče ili obično predstavljanje, obična tribina, običan razgovor… Dole ništa nije više obično, ne našom krivicom", ogorčeno kaže Janković.

U svetlu svega što se dešava na Kosovu, kako dodaje, problem kulturnog života nije izuzetak. Kako je zakomplikovan svakodnevni život srpskog naroda na Kosovu merama koje su, kaže, nezabeležene u novijoj istoriji a koje sprovode prištinske institucije, tako se dešava i sa kulturom. 

Prilikom odlazaka pisaca na Kosovo, ukazuje, nekada postoje administrativni problemi različite prirode, nekada ih ne bude.  

"Uglavnom ih ima ako nosite knjige sa sobom. Logično je da nosite knjige i za publiku i za prezentaciju ako priređujete književno veče ili učestvujete u književnim programima, a one na administrativnim prelazima stvore određene probleme.To je jedan par rukava. Drugi par je da sva štampa, recimo naše Književne novine ne stižu do naših pretplatnika zato što su štampane na ćirilici, ili: ‘adresa nepoznata’, ‘nemoguće je utvrditi adresu’, razni su izgovori po kojima nam se vraćaju. Kao i kada šaljemo knjige bibliotekama u vidu donacije, i one se vraćaju, odnosno ne budu primljene, naročito ako su pisane na ćirilici. Na to smo više puta ukazivali u pisanoj formi i međunarodnoj zajednici i ustanovama kulture u Evropi. Uporno se negiraju najosnovnija ljudska prava, jer to je pravo da govorite svojim jezikom ili da čitate na svom pismu", kaže predsednik Udruženja književnika Srbije.

Krajem septembra, na svečanostima posvećenim Lazaru Vučkoviću, ističe, delegacija srpskih pisaca, među kojima je bio i potpredsednik UKS Vidak Maslovarić, obišla je Peć, Pećku patrijaršiju i Prizren.

"Društvo književnika Kosova i Metohije je kolektivni član Udruženja književnika Srbije kao esnafska organizacija srpskih pisaca na KiM, koji su naravno članovi i pojedinačno. Mi smo u stalnoj vezi s našim ljudima, prisutni smo pojedinačno na različitim manifestacijama koje se organizuju na KiM, a naravno da su one sad u svetlu svih ovih događaja redukovane, što je razumljivo. To je još u priličnoj meri preostalo netaknuto, ali pretpostavljam da će se prištinske institucije u tom svom, možemo slobodno reći, terorističkom pristupu stvarima i u odnosu na stvarnost koju Srbi proživljavaju svaki dan verovatno setiti i ustanova kulture i kulturno umetničkih programa i sadržaja koji se tamo odvijaju", navodi Janković. 

Postojala je ideja, otkriva, da se sednica uprave UKS održi na Kosovu, jer je u upravi uvek i član iz Društva književnika Kosova i Metohije, ali se ispostavilo da je i to stvorilo određene administrativno-tehničke probleme. 

"Zašto svi, zašto 20 ljudi, a zašto tu? Ne želeći da našim ljudima tamo napravimo dodatni problem ili da dajemo nekakav povod da oni budu izloženi bilo kakvoj vrsti maltretiranja, zasad smo odustali od te ideje", kaže Janković.

Kulturni život Srba na Kosovu, prema rečima Živojina Rakočevića, književnika i direktora Doma kulture „Gračanica“, ograničen je surovim pravilima geta.

"U getima ne može da se govori o normalnom razvoju kulture. Izgubili smo grad, galerije, biblioteke, naše pozorišne scene, izgubili smo miris grada i u takvoj situaciji atmosfera u kojoj sada živi naša kultura je krajnje restriktivna", kaže Rakočević za Kosovo onlajn. 

Ono što daje nadu, kako dodaje, je to što su se gradovi nekako obnovili u mikro sredinama.

"I ono što je najvažnije je da su neki od naših kulturnih centara razvili do te mere da imamo izbora. Osnovna stvar u kulturi i u životu i odnosima je da imamo izbora. Što se tiče kulture na Kosovu i Metohiji ona je naša jedina istinska sloboda i u njoj imamo izbora", navodi Rakoćević.

Ograničenja su, kaže, postavljena još 1999. godine i ona se samo umnožavaju i usložnjavaju preprekama.

"Što odsutstvom infrastrukture, što tom atmosferom koja se kreira i stalnom porukom da je kultura opasnost, da je duhovnost opasnost i da je ono što je drugo i drugačije opasnost. Prepreke su različite i postoje na različitim nivoima. Kada pisac iz Skoplja uzme deset svojih knjiga i kada mu na Đeneral Jankoviću uzmu devet, a on dođe na promociju u Gračanicu sa jednom i kada taj Milutin Stančić mora da se snalazi i da ide nazad da ostavi svojih devet knjiga negde usput i da poruči svom prijatelju: ‘dođi ti pa probaj da prođeš Đeneral Janković sa mojih devet knjiga da bih došao na promociju, da imam da poklonim prijateljima’, onda je to jedna od slika u kojoj mi živimo", priča Rakočević. 

Druga slika je, kaže, to što nema slobodnog prometa i što knjige moraju da se švercuju.

"Pribojavate se da ako imate nekakvih pet publikacija da će neko da vam ih oduzme. Ne mogu da se setim kad nam je poštom neki pisac poslao knjigu i da je ta knjiga došla, to je treći problem. Prođu neke knjige na latinici, ali postoji neka sila, neki nevidljivi etnički čitač koji kako vidi knjigu na ćirilici to zaustavi. Dakle, to je milion sitnih stvari i duplih i trostrukih administracija u kojima morate da se snalazite. Ali to na kraju uopšte nije važno. Najvažnija je stvar da vi uđete u ovu salu koja je iza nas, da u tami te sale doživite nešto lepo, da doživite katarzu, da imate osećaj da ste u gradu i da ništa nije izgubljeno", zaključuje Rakočević.