Usputna stanica ili kraj puta - koliko je Zapadni Balkan privlačan stranim radnicima?

Tokom poslednjih nekoliko godina zemlje Zapadnog Balkana suočavaju se sa velikim odlivom radno sposobnog stanovništva, a u nedostatku radne snage mnoge kompanije se okreću uvozu radnika iz inostranstva. Iako istraživanja pokazuju da je region sve skuplji za život stranih radnika, njih je, ipak, iz godinu u godinu sve više. U kakvim uslovima rade, iz kojih zemalja najčešće dolaze, kome je region šansa, a kome samo usputna stanica za Kosovo onlajn govore eksperti iz Beograda, Tirane, Skoplja i Prištine.

Piše: Petar Rosić

Prema najnovijim istraživanjima američke konsultantske kompanije Mercers, najskuplji grad u regionu za strane radnike je Tirana koja je sa 153. mesta ove godine dospela na 100. poziciju.

Beograd je ove godine zauzeo 159. mesto na listi najskupljih gradova za život stranih radnika. Prošle godine se nalazio na 175. mestu, što znači da su i u srpskoj prestonici prilično skočili troškovi života. Za ovu listu Mercers je analizirao cene zakupa stanova, cenu jaja, maslinovog ulja, kao i cene usluga u frizerskim salonima, cene goriva i cenu kafe u restoranima.

Među najjeftinijim gradovima u regionu za život stranih radnika je Skoplje, koje je sa 200. mesta ove godine skočilo za dve pozicije.

U Mercerovom izveštaju se navodi da rastući troškovi stanovanja i "promenljivi trendovi inflacije" vrše pritisak na kompanije da prilagode pakete naknada koje nude radnicima iz drugih zemalja. To znači da kompanije moraju više da ulažu kako bi nadoknadile troškove života i održale konkurentne plate za svoje međunarodne zaposlene, prenosi Blumberg.

Eksperti iz regiona sa kojima smo razgovarali kažu da uprkos svemu zemlje u okruženju iz godine u godinu beleže rast broja stranih radnika. Beograd je, prema rečima predsednice Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ (UGS Nezavisnost) Čedanke Andrić u 2023. udvostručio taj broj.

„Prema podacima Ministarstva za rad, za prošlu godinu je izdato 50.000 radnih dozvola, a godinu ranije 25.000. Znači taj broj se udvostručio. Koliko smo mi imali uvid, najveći broj stranih radnika koji su dobili dozvole bio je iz Rusije, negde oko 20.000. Nakon toga slede kineski radnici - oko 10.000, radnici iz Turske - negde oko 5.000, zatim iz Bangladeša i Indije, to su neke manje brojke od po hiljadu i po ljudi“, kaže ona za Kosovo onlajn.

Razlozi zbog kojih su izabrali Srbiju su različiti.

„Jedan broj njih, recimo iz Rusije, došao je zbog rata u Ukrajini - bilo da zaobiđu sankcije zapada za poslovanje, bilo da su se protivili režimu u Rusiji, pa su došli ovde. Jedan deo su `IT nomadi` koji mogu da rade bilo gde, očigledno im odgovara Srbija. S druge strane, kineski radnici isključevo rade u kineskim kompanijama, kojih sad ovde ima i šire svoje poslove. Radnici iz Turske angažovani su na nekim kratkoročnim projektima. Među njima je od dosta kvalifikovanih do fizičkih radnika”, naglašava ona.

Kad su u pitanju radnici niže kvalifikacijone strukture, to su uglavnom ljudi iz Indije, Bangladeša, Pakistana...

„Uglavnom su ovde angažovani na građevinskim projektima, ali ima ih sve više i u uslugama, u hotelijerstvu, dakle dosta raznovrsno“, pojašnjava ona.

Na pitanje da li je Beograd skup stranim radnicima objašnjava da to zavisi od posla kojim se bave.

„To da je Beograd poskupeo mogu da potvrde i domaći radnici i svi mi koji živimo u Beogradu. Sve zavisi kako ste došli. Da li ste neko ko je inženjer u fabrici, ima dobru platu i može da plati skup stan u Beogradu ili ste radnik koji radi na građevini i onda ste smešteni u nekom kolektivnom centru. Nažalost, vrlo često neuslovno. Tako da sve zavisi od toga koliko ste kvalifikovani i koliko je ozbiljna firma sa kojom ste došli“, kaže Andrić.

 Upravo od kvalifikacija, odnosno zarade, zavisi i koliko se strani radnici zadržavaju u Srbiji.

„Stranci koji rade na bolje plaćenim poslovima, kvalifikovaniji, oni vrlo često dovedu i porodice, deca se tu školuju i oni mogu da priušte sebi Beograd koji je, ne iz godine u godinu, nego iz meseca u mesec sve skuplji grad“, objašnjava predsednica UGS Nezavisnost.

S druge strane, radnici koji rade za niske zarade ne mogu da plate stan u Beogradu i žive u kolektivnom smeštaju i zadržavaju se mnogo kraće.

„Rade tri ili šest meseci, onda dođe druga smena i oni se menjaju, za razliku od ovih koji su, recimo, u fabrikama koje se otvaraju ili inženjeri koji dolaze. On ostaju po četiri, pet godina, dovedu i članove porodice. Tako da sve zavisi od materijalnog statusa koji imaju i njihove pozicije ovde“, kaže Andrić.

Slična situacija je i u Tirani koja važi za najskuplji grad u regionu za strane radnike. Direktor Državne Agencije za zapošljavanje i veštinu Klevis Hisa kaže da je poslednje dve godine u Albaniji došlo do povećanja broja stranih radnika, jer osim troškova života, kako ocenjuje za Kosovo onlajn, rastu i plate.

“Prema poslednjim statističkim podacima iz 2024. godine, u Albaniji radi oko 12.000 stranaca. Oko 70 odsto njih dolazi iz evropskih zemalja, Amerike i Kanade. Praktično, imamo rast ovog broja. Više stranih zaposlenih dolazi iz Italije, ovo je najveći broj stranaca registrovanih u Albaniji. Zatim dolaze iz Turske, sa Kosova, Filipina, iz Indije, dok druge zemlje imaju manji broj prijavljenih stranih radnika”, kaže on.

Objašnjava da se najviše radi o poslovima iz oblasti menadžmenta, ali i niskokvalifikovanim radnicima za rad u industriji tekstila, odeće, u građevinarstvu, kao i u hotelijerstvu i turizmu.

“Plata stranih profesionalaca jednaka je platama zaposlenih Albanaca. Počinje od minimalne zarade za nekvalifikovane radnike, pa do najviših zarada. Takođe imamo i samozaposlene strance koji su registrovani u Albaniji”, objašnjava naš sagovornik.

Dodaje da se uslovi rada zasnivaju na dogovoru poslodavca i zaposlenog, pa postoje različiti slučajevi.

“U nekim slučajevima radnik sam pronalazi i plaća smeštaj. Mnogo je više slučajeva kada je ugovorom između stranaka predviđeno i pronalaženje stana za izdavanje ili nekog većeg prostora. To se dešava u onim kompanijama ili industrijama koje imaju veliki broj registrovanih stranih zaposlenih, tako da poslodavac zaposlenom obezbeđuje smeštaj, ali i hranu dok on radi ovde”, kaže Hisa.

Navodi da se dozvole za boravak stranim radnicima izdaju na šest meseci do godinu dana, ali da stranci sve duže ostaju da rade u Albaniji “kao rezultat poboljšanja uslova rada, povećanja plata i svih mogućnosti koje se stvaraju za kvalitetno zapošljavanje“.

Istraživanja koja pokazuju da je Tirana najskuplji grad u regionu za strane radnike, Hisa ne vidi kao realni problem jer, kako kaže, u većini slučajeva smeštaj obezbeđuju poslodavci, pa to ne povećava troškove za zaposlene.

“Zasad je trend pozitivan, plate se povećavaju, a to se odražava i na povećanje troškova. To je utvrđeno sporazumom između poslodavca i zaposlenog i predstavlja samoregulišući proces”, ocenjuje direktor Državne Agencije za zapošljavanje i veštinu.

Suprotno Albaniji, koja velike troškove rešava povećanjem zarada, Kosovo ima najeftiniju radnu snagu u regionu. Ipak, predsednik Poslovne alijanse Kosova Agim Šahini kao prednost za strane radnike navodi to što su, s druge strane, i troškovi života minimalni.

"Kosovo i dalje ima najjeftiniju radnu snagu i stalno je potraga za novim radnicima, ali su plate počele da se povećavaju i u privatnom sektoru, što je dobro jer odvraća radnike da napuštaju Kosovo. Takođe, na Kosovu čovek može da živi bolje sa nekom dobrom platom neko u nekim drugim zemljama na Balkanu, jer nije sve poskupelo. I dalje na Kosovu može da se jede za dva evra koliko god hoćeš, i dalje na Kosovu možeš popiti kafu za manje od 50 centi i to je nešto čega nema u drugim država", kaže Šahini za Kosovo onlajn.

Kao problem ocenjuje loš standard života i navodi da po statistikama UNDP i dalje na Kosovu postoji porast siromaštva.

"I dalje građani žele da napuste Kosovo, jer nemaju neku dobru platu, nemaju neko dobro radno mesto jer vlada Kosova nema strategiju kako da se bori sa siromaštvom", dodaje. 

Navodi da strani radnici na Kosovo dolaze sa svih strana - iz Albanije, Makedonije, Turske, Bugarske, pa čak i iz Evropske unije.

"Najviše su sad počeli da dolaze radnici iz Indije i Bangladeša. Koriste Kosovo kao tranzit, a prema našim podacima prošle godine je došlo više od 5.000 radnika, stranih radnika koji su došli ovde da rade", kaže on.

Poslovi na kojima rade su različiti, objašnjava, od građevinarstva, uslužnih delatnosti, gastronomije, posebno rad u kuhinji, i uglavnom imaju iste uslove kao domaći radnici, osim jedne kategorije.

"Kad su u pitanju stručnjaci koji dolaze sa strane, oni traže bolje uslove, bolje plate, stanove..., tako da imaju bolje uslove nego naši radnici", kaže Šahini.

Navodi da stranci uglavnom dolaze sami, bez porodica. 

"Ako pogledamo radnike koji dolaze iz Indije, Bangladeša, sa Filipina..., više od 50 odsto njih namerava da ode u Evropu. Oni dolaze zbog toga što je Kosovo dobilo viznu liberalizaciju i sa namerom da, posle nekoliko godine, kada dobiju kosovski pasoš, pobegnu negde van", navodi Šahini.

Skoplje je u istraživanju Mercersa označeno kao najjeftini grad u regionu za strane radnike, ali se predsednik Saveza sindikata Severne Makedonije Slobodan Trendafilov s tim ne slaže.

“Troškovi života u Makedoniji su zaista visoki i čak ni domaći radnici ne mogu da prežive od plate koju primaju. Ako dođete u Skoplje, zaradićete minimalnu zaradu od 367 evra, dok je u Tirani minimalna plata 386 evra. Troškovi života u Makedoniji su prošle godine porasli za 13 odsto i to pokazuje da makedonski građani imaju toliko manje prihoda u porodičnom budžetu. Nažalost, uvoz strane radne snage je sve češći u Makedoniji, ali kao što je više puta rečeno, strani radnici koji u zemlju dolaze iz Turske i Nepala najčešće koriste Makedoniju kao usputnu stanicu, a zatim odlaze u neku od evropskih zemalja. Pre samo nedelju dana radnici iz Nepala otišli su u nepoznatom pravcu iz Skoplja, iz firme poslodavca koji ih je doveo i zaposlio”, kaže on za Kosovo onlajn.

Dodaje da poslodavci u Makedoniji veruju da će strani radnici raditi za minimalac i da će biti zadovoljni jer će im pored prihoda koji su veći nego u njihovim matičnim zemljama, biti obezbeđeni i troškovi smeštaja, prevoza i hrane. S druge strane, prošle godine iz Severne Makedonije se odselilo 12.500 građevinskih radnika i visokokvalifikovanih kadrova.

“Nas kao sindikat zabrinjava činjenica da makedonske kompanije smatraju da je budućnost kompenzacije kvalifikovanog kadra u zemlji u uvozu radne snage, a ne u zadržavanju domaćih kvalifikovanih radnika uz povećanje plata”, kaže on.

Navodi da radnici u Skoplje dolaze najviše iz Turske i rade u građevinskom sektoru.

“Većina njih nije ni registrovana. Prošle godine smo imali nezgode sa smrtnim posledicama. Prekovremeni rad se ne evidentira i ne plaća prema makedonskom zakonodavstvu", kaže on.

Posle Turaka u Severnu Makedoniju sve češće dolaze radnici iz Nepala, s kojima poslodavci imaju poseban problem.

"Budu u Makedoniji jednu do dve nedelje, regenerišu energiju i onda odu u neku od zapadnoevropskih zemalja, kako se može pročitati iz biltena MUP-a. Idu u nepoznatom pravcu, mada u ovom slučaju svi znaju da idu u Nemačku", napominje on.

Kaže da njegov sindikat ne misli da će ovi radnici zadovoljiti tržište rada i da će zameniti domaću radnu snagu.

"Morate da im pružite mogućnost da se obrazuju i dokvalifikuju u Makedoniji, da im obezbedite hranu, morate im obezbediti prevodioca ili da nauče makedonski jezik kako bi obavljali radne zadatke i primali naloge od poslodavaca. Nas brine što i pored ovih negativnih primera koji su se desili poslodavcima, oni insistiraju da će te radnike zadržati u zemlji. Oni ne mogu da zadrže makedonskog radnika, a ne radnika koji dolazi iz trećih zemalja”, kaže on.