Vidovdan, srpski mit i DNK

Srbi danas obeležavaju jedan od najznačajnijih verskih i nacionalnih praznika - Vidovdan. Za istoričare, sagovornike Kosovo onlajna, u pitanju je „fizički i metafizički“ temelj srpskog nacionalnog identiteta i povezanosti sa Kosovom.

Piše: Đorđe Barović

Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Vidovdan, praznik posvećen Svetom velikomučeniku knezu Lazaru i svim srpskim mučenicima koji su poginuli u Boju na Kosovu 1389. godine.

Na Kosovu se ovaj praznik tradicionalno obeležava liturgijama u manastiru Gračanica i parastosom na Gazimestanu gde su se, pre 636 godina, sukobile srpska i vojska Osmanskog carstva.

Veliki broj vernika iz celog regiona danas se sjatio u Gračanicu i na Gazimestan.

„Vidovdan, to je izvor svih nas. Ovde smo se vratili u svoj dom, svoju kuću, svoju postojbinu, odakle smo svi potekli – na svetu srpsku zemlju, da se saborno, pre svega, pomolimo Gospodu i pomolimo da se što pre zavijore i ovakve i mnoge druge zastave na Kosovu i Metohiji“, poručio je Aleksandar Vujičić iz Beograda.

Prvi put od 1999. godine, proslavu Vidovdana prati kontroverza sudske zabrane upotrebe srpske zastave.

Presuda Osnovnog suda u Prištini nije išla previše u prošlost, posebno ne do 14. veka, već je reakcija na odluku Opštine Gračanica iz juna prošle godine da se Vidovdan obeleži uz korišćenje simbola i zastava Srbije.

Prema tumačenju suda u Prištini upotreba srpskih zastava „ozbiljno narušava jedinstveni i ustavni karakter Kosova“, ali i „javni red i međuetnički suživot i može izazvati međuetničke tenzije“.

Bivši zamenik ministra unutrašnjih poslova Izmi Zeka bavi se istorijom i tvrdi da je u pitanju praznik koji „i ne pripada Srbima“.

„Trebalo bi da se stavi tačka na taj praznik koji se organizuje povodom Kosovske bitke. To je praznik koji, pre svega, ne pripada Srbima, ne pripada njima. Odigrala se na teritoriji Kosova, i ta bitka je istorijski događaj koji se desio ovde. Mi kao država nismo ni na koji način obavezni da se brinemo o toj manifestaciji ili da obezbeđujemo njen nesmetan tok“, kazao je Zeka.

Fizika i metafizika

Naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću Petar Ristanović odgovara da je Vidovdan postao temelj srpskog nacionalnog identiteta koji je „fizički i metafizički vezan za Kosovo“ i da će ga slaviti „sviđalo se to Albancima ili ne“.

„Vidovdan je mnogo više od dana sećanja na Kosovski boj, to je suštinski dan koji je postao temelj srpskog nacionalnog identiteta. Sećanje na Kosovo je nešto što je okupljalo Srbe kroz vekove kada nisu imali svoju državu, kada nisu imali drugu ideju koja ih je okupljala. Pevajući o Kosovu, o padu srpske srednjovekovne države, o kosovskom boju, o kosovskim junacima i kosovskom zavetu, Srbi su se okupljali oko iste ideje, delili isti set verovanja, iste moralne poruke i tako se očuvali kao jedna  nacionalna zajednica. To je bilo jezgro iz koga su se u 19. veku Srbi formirali kao moderna nacija“, kaže Ristanović u razgovoru za Kosovo onlajn.

Poručuje da će Srbi „praznovati Vidovdan sviđalo se to Albancima ili ne“.

„Problem za Albance je što je Vidovdan fizički i metafizički vezan za Kosovo, za ideju Kosova, Kosovski zavet. I samim tim simboliše srpski identitet Kosova. A, Albanci se decenijama unazad trude da izbrišu sve tragove srpskog identiteta i da insistiraju na tome da Kosovo odvajkada ima isključivo dominantno albanski identitet s čime na neki način žele da dokažu pravo na državnost Kosova, odnosno da ono treba da pripada Albancima ili čak nekoj ujedinjenoj albanskoj državi“, naglasio je Ristanović.

Uveren je da zabrana isticanja srpskih zastava tokom Vidovdana nije slučajna i da je to jasan vid represije koji je već očigledan na severu Kosova.

„Pre samo nekoliko dana bio na severu Kosova i primetio da srpskih trobojki praktično nema. Sever Kosova je bio poznat po tome što je praktično na svakoj banderi, na kući, na javnim ustanovama bila okačena i srpska trobojka, bilo je niz grafita sa nacionalnom tematiku. Trobojke su uklonjene, grafiti su prekrečeni. To je jedan vid represije“, smatra Ristanović.

Ističe pararelu sa pokušajima Albanaca da osamdesetih godina prošlog veka, u vreme SFRJ promovišu albansku zastavu kao svoje nacionalno obeležje, što je tadašnjim zakonima bilo kažnjivo.

„Albanci su se tome žustro protivili i bukvalno su to digli na nivo fizičkog opstanka Albanaca. Bili su spremni da svoju zastavu, pravo na njeno isticanjem brane životima i masovnim demonstracijama. Evo, 40 godina kasnije Albanci zabranjuju Srbima da imaju pravo da ističu svoja nacionalna obeležja. Mislim da je to šire pitanje od Vidovdana i da je to još jedan u nizu primera gde Albanci bukvalno pokušavaju da negiraju faktički prisustvo Srba na Kosovu i srpski identitet pokrajine“, uveren je Ristanović.

Iz niza istorijskih događaja vezanih za Srbe koji su se odigrali baš na 28. jun izdvaja 600 godina od Kosovskog boja na Gazimestanu.

To je, smatra, asocijacija za početak kraja Jugoslavije, ali brojne nesreće kroz koje je srpski narod prošao na kraju 20. veka.

„Možda je prva asocijacija, pogotovo za ljude starije generacije, onaj Vidovdan kada je Slobodan Milošević održao miting na Kosovu jer je to, u nekoj opštoj kulturi, to postala jedna asocijacija na početak kraja Jugoslavije, ali i brojnih nesreća koje su, devedesetih, zadesile srpski narod, brojnih poraza koji su usledili. Dan koji je bio zamišljen da bude veličanstven skup kojim je trebalo da se obeleži jedna vrsta srpske pobede, postao je kasnije simbol poraza“, smatra Ristanović.

Simbolika Kosovske bitke

Naučni savetnik u Istorijskom institutu u Beogradu Miloš Ivanović ističe da je Vidovdan zaslužio taj status kod Srba zbog Kosovskog bitke 1389. i da je od tada dobijao na snazi i simbolici koja je nadograđivana legendama i mitovima.

„Vidovdan je taj status zaslužio pre svega na osnovu bitke koja se odigrala 15. juna 1389. (28. juna po novom kalendaru), na dan svetitelja Vita. Odakle je vremenom nastao naziv Vidovdan. Bitka je bila izuzetno značajna jer su u njoj poginula dva vladara i što je ostavila značajne posledice po srpsku istoriju u Srednjem veku. Mada, treba reći da tada nije došlo do propasti srpske srednjovekovne države kako se to vremenom u tradiciji ustalilo. Međutim, to je poslednja značajna bitka na otvorenom polju u srpskoj srednjovekovnoj istoriji“, kaže Ivanović za Kosovo onlajn.

Dodaje da je vremenom taj datum dobijao na snazi i simbolici što je posebno došlo do izražaja u 19. i 20. veku kada su se tog dana odigrali i mnogi značajni događaji vezani za noviju srpsku istoriju.

„Imamo tajnu konvenciju koju je kralj Milan potpisao sa Austro-ugarskom 1881, naravno čuveni atentat u Sarajevu 1914, potpisivanje Versajskog sporazuma 1919. Onda, nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca prvi - Vidovdanski ustav. Imamo i Rezoluciju Informbiroa koja je opet objavljena na taj dan 1948.“, navodi Ivanović.

Podseća i da je jedan od najznačajnijih događaja iz novije istorije obeležavanje 600 godina od Kosovske bitke na Gazimestanu 1989. godine.

Ističe da je za Srbe „jaka simbolika“ Vidovdana bila posebno izražena tokom Prvog balkanskog rata.

„I kada je srpska država oslobađala te krajeve, kada je početkom 20. veka oslobođeno Kosovo i Metohija, bila je ta jaka simbolika da je to vraćanje na stari period kada je to bio deo srpske srednjovekovne države i da je na neki način simbolično povraćeno ono što je izgubljeno ranije na Kosovu“, objašnjava Ivanović.

Dodaje da treba imati u vidu i izuzetno veliki simbolički značaj koji se ispleo oko Kosovoskog boja kroz legende i mitove.

„Kada je reč o samoj bitci iz 1389. godine verovatno je najtačnija rečenica da tok i ishod bitke nisu poznati. Mada je jasno da su oba vladara poginula i da su posledice same bitke bile porazne pre svega samo po jednu stranu. Međutim, mit je ono što se vremenom iskonstruisalo. To je ta priča o izdaji. Naravno da je postojao čovek koji je ubio Murata, vođu Osmanske vojske, ali se vremenom ispregla čitava priča da je reč o oklevetanom junaku koga opet okleveta Vuk Branković koji kasnije izdaje na Kosovu“, precizira Ivanović.

Dodaje da je oko Vidovdana i Kosovskog boja uvek bila prisutna i jaka hrišćanska simbolika.

„Lazar kao Isus Hristos koga izdaje neko kao Juda, Vuk Branković koji jede hleb s njim. Naravno, vremenom se to nadograđivalo kroz epsku poeziju gde  su i ti narodni motivi bili jako prisutni. Ali, to je to stvaranje arhetipova, junaka, vojskovođe, žrtvovanja za veru… I naravno sa druge strane izdajnika jer se u narodnoj tradiciji taj nepovoljni ishod bitke morao objasniti nekim drugim faktorom pošto se naravno priznavalo junaštvo srpskoj strani“, objašnjava ovaj istoričar.

Kompromitacija istorije

Asistent na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Luka Jovanović kaže da je Vidovdan krajem 20, ali i prvim decenijama 21. veka predstavlja jednu od glavnih smetnji ostalim narodima „koji srpski narod ne prihvataju kao autohton na ovim prostorima“.

„To pre svega možemo videti kod Albanaca koji se uporno trude kako da uguše proslavu Vidovdana, tako uguše i sećanje, ali i kompromituju sećanje i celu istorijsku istinu vezano za kosovsku bitku, kneza Lazara i Miloša Obilića. Naravno, te konstrukcije su konstrukcije istorijskog revizionizma koje primenjuju u političke svrhe kako bi oslabili srpski nacionalni epos na prostoru Kosova i Metohije“, ističe Jovanović u razgovoru za Kosovo onlajn.

Smatra da je glavni cilj slabljenje i kompromitovanje sećanja Srba na  28. jun, Gračanicu, Gazimestan ili Pećku patrijaršiju...

„Mogli smo u medijima čuti da se albanski istoričari trude da kosovsku bitku predstavljaju kao borbu albanskog naroda protiv turskog osvajača, a da Miloša Obilića prikažu kao etničkog Albanca koji je 'smogao snage da se odupre' i zada poslednji udarac turskom sultanu Muratu. Za takve tvrdnje nema utemeljenja u istorijskim činjenicama, u istorijskim izvorima. Istina o kosovskom mitu, istina o Vidovdanu je jasna i za Srbe nepromenljiva“, navodi Jovanović i dodaje da Vidovdan predstavlja „osnovu srpskog identiteta“ u kome su spojene religijske, istorijske i nacionalne komponente srpskog naroda.

„Vidovdan predstavlja jedan od centralnih praznika u srpskoj prošlosti. Zapravo, slobodno možemo reći da predstavlja osnovu srpskog nacionalnog mita, osnovu srpskog identiteta u kojem su spojene religijska, istorijska i nacionalna komponentna srpskog naroda“, naglašava ovaj istoričar.

Podseća da Srbi pamte Vidovdan po više značajnih događaja koji u Srednjem veku dobijaju svoje središte.

„Iako je najprepoznatljiviji Vidovdan iz 1389, treba napomenuti da Vidovdan u Srednjem veku ima značajno središte kao narodni i crkveni praznik koji je te 1389. dobio jednu nacionalnu konotaciju, jak nacionalni pečat ogledan upravo u Kosovskoj bitci, u tom sukobu na polju kosovskom između snaga kneza Lazara i snaga sultana Murata“, kaže Jovanović.

Objašnjava da se ceo mit, zapravo višeslojna priča o knezu - svetitelju i stradalniku, simboličnom mestu borbe i jednom junaku koji je žrtvovao sebe zarad pobede i sigurnosti svog naroda - prepoznaje i kroz osnovni hrišćanski motiv o Hristosu koji se žrtvovao zarad čovečanstva.

„Sav taj mit je oblikovao kasniju istoriju srpskog naroda, pre svega ogledano u 19. veku, u nacionalnom buđenju, u pravljenju nove države gde od 1804, pa do sve do 1918. teži se jednom cilju, odnosno oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda gde je glavni cilj - osveta kosovskih junaka, kako se tada govorilo“, kaže Jovanović.

Jedan od mitova je i da je sa Kosovskim bojem propala i srpska državnost.

„Ona nije propala 1389. Nastavila je svoj život i kasnije. Propala je tek 1459. padom srpske despotovine. Ali, Kosovska bitka je oblikovala kasnije vekove srpske prošlosti“, naglašava Jovanović.

Dodaje da je upravo kosovski mit poslužio kao značajan umetnički motiv.

„Jedan Njegoš 'Gorski vijenac' okreće oko Miloševog junaštva, Lazarevog stradanja, kosovskog mita koje čeka to ispunjenje koje će dočekati 1912. i 1918.“, kaže Jovanović.

Jaka simbolika Vidovdana osećala se i u međuratnom periodu, do 1941. godine u umetničkom stvaralaštvu, a posebno vajarstvu.

Jovanović ističe doprinos Ivana Meštrovića.

„On tada stvara, u tom svom čuvenom 'kosovskom ciklusu' spomenike Milošu Obiliću, ali i licima koje se ogledaju u pesmama kosovskog, predkosovskog i postkosovskog ciklusa“, navodi ovaj istoričar.

Dodaje da je u novijoj istoriji Vidovdan obeležen nekim negativnim događajima, a jedno vreme i potpuno skrajnut.

„U doba SFRJ bio je izuzetno skrajnut na uštrb nekih novih praznika koje je tadašnja država praznovala i koji su za tadašnju državu morali da budu centralni kao što je Praznik rada… Ipak, sa buđenjem nacionalne svesti i popuštanjem stega komunizma, Vidovdan se vraća i dobija svoj pijadestal koji se oseća u narodu. Za Vidovdan nikada nije bilo potrebno da država propiše da je 28. jun nacionalni, verski praznik. To se osećalo u narodu“, naglašava Jovanović.