Zajedničko naoružavanje Hrvatske, Albanije i Kosova: „Prečica“ do Trampa ili jasna poruka „komšijama“?

Zajednička nabavka oružja, i to iz SAD. Ovo je prvi konkretan potez vojnog saveza Hrvatske, Albanije i Kosova. Za analitičare kupovina „jeftinijeg naoružanja“ je u drugom planu, a u prvom - jasno lobiranje prema novoj američkoj administraciji. Upozoravaju i da Srbija ima razloga za zabrinutost ukoliko se obistine najave da će se ova alijansa proširiti i na druge zemlje Zapadnog Balkana.

Piše: Đorđe Barović

Kupovina odbrambenih kapaciteta prva je obaveza iz deklaracije na koju su se ministri odbrana Albanije, Hrvatske i Kosova obavezali svojim potpisima 18. marta u Tirani.

„Na primer, sistem (naoružanja) koji tri države žele da kupe od SAD-a, naručimo kao jednu kupovinu, koristeći zakonodavstvo svake zemlje, ali da količina i rok isporuke budu zajednički. Jer kada se od SAD kupuje veća količina, cena je niža, a isporuka brža“, objasnio je kosovski ministar odbrane u tehničkom mandatu Ejup Maćedonci za RSE.

Univerzitetski profesor Farmir Čolaku naglašava da je za Kosovo je „više od bilo koga drugog“ potrebno da bude uključeno u oblike udruživanja i vojnih saveza, kao što je sporazum sa Albanijom i Hrvatskom.

„Albanija kao matična država, ali i Hrvatska kao istorijski prijatelj Kosova, sa konsolidovanom vojskom, sa modernom vojskom, članica Natoa, članica Evropske unije - su okolnosti koje olakšavaju, pomažu razvoj i perspektivu Kosova“, rekao je Čolaku.

Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić je odmah upozorio da se ovakvim vojnim sporazumima krši ravnoteža, snaga i bezbednosna arhitekturu u regionu, ali i Sporazum o subregionalnoj kontroli naoružanja iz 1996. godine. 

Vojni analitičar Vlade Radulović ističe da najava kupovine oružja bez sumnje može da dovede do preispitivanja ovog sporazuma, posebno što je KBS u procesu transforamcije u „vojsku Kosova“.

„Oni moraju daleko ozbiljnije raditi na nabavci složenih borbenih sistema, što je planirano u trećoj fazi 2025–2028. Mogući su dodatni laki prenosni PVO sistemi, protivoklopni sistemi, možda haubice američke proizvodnje“, kaže ovaj analitičar.

I sagovornici Kosovo onlajna su uvereni da je Kosovo najviše zainteresovano za antitenkovske sisteme, nove dronove, ali i podsećaju da je Priština već ugovorila kupovinu raketa „džavelin“ i helikoptera „blek houk“.

„Sredstvo za lobiranje“

Za konsultanta iz oblasti geopolitike i bezbednosti Nikolu Lunića ključna reč nije „kupovina oružja“ već - lobiranje.

„Da li će oni uspeti da te akvizije objedine kako bi dobili povoljniju cenu? Nije baš izgledno. Pitanje je i koliko će to biti uspešno. Međutim, ono što je veoma važno je što im to trenutno služi kao lobiranje u SAD“, kaže Lunić u razgovoru za Kosovo onlajn.

Precizira da se ovakvim nabavkama oružja ne može „lako promeniti odnos vojne moći“ u regionu, ali da je za Srbiju mnogo važnija buduća percepcija SAD prema Zapadnom Balkanu.

„SAD percipiraju Zapadni Balkan kao region gde se sprečava efikasno upravljanje i integracija u transatlanske institucije. Dikretno se navodi da to predstavlja pretnju pod nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku SAD“, upozorava Lunić.

Ovaj stručnjak ističe da je potpisani vojni sporazum između Albanije, Hrvatske i Kosova od početka bio „besadržajni list papira“.

„Deklaracija je besadržajni list papira koji eksplicitno navodi da zemlje potpisnice nemaju aposlutno nikakve obaveze jedne prema drugima, a sama Deklaracija ne može da utiče na međunarodne obaveze u odnosu na te zemlje. Samim tim i ova inicijativa je besadržajna“, kaže Lunić.

Podseća da kada je reč o kupovini naoružanja iz SAD i Hrvatska i Kosovo to već čine.

Hrvatska nabavkama „bredlija“, „himarsa“ i helikoptera „blek houk“, a da slično radi i Kosovo porudžbinama raketa „džavelin“ i helikoptera „blek houk“.

Kosovski ministar u tehničkom mandatu Ejup Maćedonci najavio je da bi na jesenjem zasedanju Američko-jadranske povelje (A5) moglo da dođe do novih priključenja ovom savezu.

Lunić upozorava da ne bi bilo iznenađenje koje bi za Srbiju predstavljalo realnu opasnost ukoliko to učine Severna Makedonija i Turska.

„Ne treba se iznenaditi da se toj inicijativi priključe Severna Makedonija i Turska. U tom kontekstu, ukoliko se ta inicijativa dalje bude širila, to bi moglo da predstavlja realnu opasnost po Srbiju. U ovom trenutku to ona nije“, ističe Lunić.

Upitan na koji način treba posmatrati ulogu Kosova koje nije ni u Natou, ali ni u Partnerstvu za mir, Lunić kaže da bi došlo do „velikog presedana“ ukoliko bi došlo do promene.

„Napravio bi se stvarno veliki presedan ukoliko bi se Kosovo primilo u Nato ili bilo kakve druge bezbednosne strukture u ovom trenutku. Međutim, ne treba zanemariti percepciju budućeg razvoja geopolitičke situacije. Ukoliko Srbija ostane zarobljena u nametnutoj, oktroisanoj vojnoj neutralnosti onda možemo očekivati pretnju po nacionalnu bezbednost. Na kraju krajeva, nije teško lobirati u SAD ukoliko se politika bezbednosti svodi na strategiju nacionalne bezbednosti“, zaključuje Lunić.

Kosovo ide ka Natou

S druge strane, profesor evropskog prava iz Prištine Avni Mazreku smatra da saradnja Kosova sa članicama Natoa, uključujući Albaniju i Hrvatsku ne predstavlja opasnost po susede, a da je naoružavanje u skladu sa namerom učlanjenja u zapadnu Alijansu.

„Svaka vrsta saradnje Kosova u okviru Natoa ne predstavlja nikakvu opasnost za susede, zato što je Kosovo u procesu pripreme učlanjena u Nato. Svaki sistem koji se kupuje od zemalja članica Natoa ide u tom pravcu. Kada bi Kosovo imalo ugovor o kupovini oružja iz Kine, kao Srbija, to bi nam govorilo da ta država nema nameru da se učlani u Nato“, kaže Mazreku za Kosovo onlajn.

Objašnjava da svaka članica Natoa, ali i zemlje koja pretenduju da postanu deo ove alijanse moraju da ispune određene kriterijume i uslove po pitanju nabavke određene vrste naoružanja i borbenih sistema.

Zbog toga Kosovo naoružanje kupuje upravo od zemalja članica Natoa: Albanije, Hrvatske, Nemačke ili SAD.

„Sve te nabavke koje se u poslednje vreme odvijaju su u funkciji pripreme države za učlanjenje u Nato, a ne zbog agresivnih tendencija prema drugim zemaljama. Nato nije ofanzivna, nego defanzivna organizacija. Kolektivna odbrana u članovima 4 i 5 govore o solidarnosti zemalja članica u odbrani. Član 5 se bavi kolektivnom odbranom i kaže da ukoliko je jedna zemlja članica ugrožena onda se aktivira taj član“, objašnjava Mazreku.

Dodaje da Kosovo nije članica Natoa, ali to pravda „političkim problemom“ jer neke od zemalja nisu priznale nezavisnost Kosova.

„To čini nemogućim učlanjenje Kosova u Nato sa političko-formalnog aspekta, ali je  Kosovo deo svake vojne organizacije koja je u vezi sa ingerencijama Natoa u regionu. Vojni kapaciteti Kosova su usmereni u ovom pravcu. Svaki projekat gde je Kosovo učesnik vojnih operacija i kupovanja sistema naoružanja kako bi bili u skladu sa sistemom Natoa jesu upravo koraci za spremanje učljanjenja u Nato“, naglašava Mazreku.

Oslonac na SAD

S ovakvim tvrdnjama se ne slaže istoričar Stefan Radojković.

Uveren je da trojni vojni savez deluje van Nato saveza sa jedinim ciljem da osigura čvršće veze sa SAD.

„Ono što je jako indikativno u svemu je da ova grupa koju čine dve članice Nato saveza i jedan entitet na Kosovu i Metohiji pokušava da deluje van okvira Nato saveza. S druge strane jasno je da su u svojim odnosima oslonjeni na SAD. To posredno govori da oni ne očekuju veliku podršku od ostalih evropskih članica Nato saveznica. Veoma su nesigurni po tom pitanju zbog čega 'ne ulažu sve svoje čipove' na jedan broj i na jednom stolu, već se trude da ako dođe do smanjivanja kapaciteta ili efikasnosti Nato saveza njihovi odnosi, a tu pre svega mislim na Albaniju i Hrvatsku budu vezani pre svega za Vašington“, ističe Radojković za Kosovo onlajn.

Nabavku oružja iz SAD otuda ocenjuje kao „simboličan potez“ u kome će se sve tri zemlje fokusirati na nabavku antitenkovskih mina ili dronova, ali da suština nije samo „postizanje niže kupovne cene“, već „jezik“ koji američki predsednik Donald Tramp najbolje razume - finansijska korist za SAD.  

„Ne samo što je jeftinije i što veće količine naoružanja mogu da se dopreme, već jasno pokazujete da ste spremni na određene dogovore - dilove od kojih će SAD imati i finansijke koristi. Ono što je u svemu ovome veoma upitno je kolike su to količine. Ne mogu da zamislim da su velike s obzirom na potrebe koje imaju Izrael i Ukrajina u svojim sukobima, a jednim delom su zadovoljene upravo od strane SAD“, smatra ovaj analitičar.

Ističe da bez obzira na količine naoružanja koje vojni savez planira da nabavi, ključna je simbolična poruka ovakvih planova.

„Ovo je više simboličan potez gde se šalju signali Vašingtonu da su oni spremni da sarađuju bez obzira na sve, a da Kosovo pokušava na neki način da se uveže sa Nato savezom i ovim putem, preko dve članice, Hrvatske i Albanije“; uveren je Radojković.

Komentarišući najavu kosovskog ministra odbrane u tehničkom mandatu Ejupa Maćedoncija da u oktobru treba očekivati nova priključenja trojnom savezu, Radojković ističe da je za Srbiju najvažnije da se u taj savez ne uključe Severna Makedonija i Grčka.

„Za Srbiju je od velike važnosti da se ovom trojnom paktu ne pridruže Crna Gora i Severna Makedonija. To je od izričitog značaja. Strateški gledano time bi u svakom smislu Srbija bila odsečena od Jadranskog mora“, naglašava Radojković.

Podseća da je to važno i zato što se u sporazumu o vojnom savezu Albanije, Kosova i Hrvatske navodi da je osnovan zbog „suzbijanja malignih uticaja i hibrdidnog ratovanja“, a da je suština drugačija.

„Suštinski je uperen protiv Srbije. Otuda bi neka vrsta trojnog pakta ili saveza Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije bio dobar balans ovom pokušaju iz Tirane, Prištine i Zagreba kako bi se to iznivelisalo. Bilo bi odlično kada BiH ne bi bila uključena u ove aranžmane“, smatra Radojković.

Naglašava da u vojnom smislu Srbija ne bi trebalo da se plaši ovakvih vojnih saveza.

„Srbija ne treba da se plaši neposredne, jasne opasnosti od strane ovog pakta. Srbija je daleko jača, pre svega od prištinske administracije ili Albanije što se tiče vojne moći i tu nema nikakve dileme. Sa Hrvatskom je nešto malo drugačija situacija. Zato su svi oni i potpisali trojni savez kako bi donekle izbalansirali tvrdu moć Srbije“, zaključuje Radojković.

(Ne)transparentnost

Politički analitičar iz Tirane Ben Andoni kaže da javnost u Albaniji nije upoznata sa detaljima sporazuma sa Hrvatskom i Kosovom, ali da nije nikakva tajna da Tirana želi da razvija svoju namensku industriju, a Kosovo poveća svoje vojne kapacitete.

„Mislim da sporazum između tri zemlje, Albanije, Kosova i Hrvatske, o zajedničkoj odbrani i proizvodnji oružja, nije bio baš transparentan za albansku javnost. Mnogo se govorilo o modalitetima saradnje, ali ne i o načinu na koji će se ona sprovesti“, ističe Andoni za Kosovo onlajn.

Dodaje da je to razumljivo zato što je reč o vojnim pitanjima, ali da je u ovom slučaju saradnja „u početnoj fazi“.

„Čini se da smo u početnoj fazi, a Albanija je počela ozbiljno da razmišlja o svom naoružanju, jer je imala fabrike, ali one nisu funkcionalne. Kosovo smatra da treba povećati svoje kapacitete jer smatra da se suočava sa opasnošću od Srbije, a to je pojačano izjavama ministra Makedonćija prema kojima se 80 odsto srpske vojske nalazi na granici sa Kosovom“, smatra Andoni.

Pretpostavlja da će se u ovoj fazi tri zemlje fokusirati pre svega na infrastrukturni aspekt saradnje: koliko će biti u mogućnosti da se prilagode zacrtanim ciljevima, a da će se tek kasnije realizacija odvijati po fazama.