Kožeski: U Makedoniji u radnom procesu učestvuje samo 52 odsto stanovništva

Asistent na Univerzitetu Svetih Kirila i Metodija u Skoplju Kristijan Kožeski izjavio je da se loša produktivnost rada u regionu mora posmatrati u kontekstu posledica strukturnih karakteristika ekonomije. Naveo je da je u Severnoj Makedoniji glavni problem to što samo 52 odsto stanovništva učestvuje u procesu rada.

On smatra da se ovaj fenomen mora tumačiti u širem okviru.

„Mi kao nacionalna ekonomija smo previše mali da bismo bili analizirani kao jedna nacionalna celina i uvek kada se analizira tržište rada dobro je da imamo i regionalnu perspektivu sa aspekta mobilnosti radne snage, nivoa tehnologije koji se koristi u ovim zemljama, strukture ekonomije i tako dalje. Ako govorimo o produktivnosti rada, moramo je shvatiti kao posledicu, kao rezultat strukturnih karakteristika koje ima ekonomija. Kada mislim na strukturne karakteristike, kvalitet radnih mesta, veštine i nivo obrazovanja radne snage, važni su sektori koji učestvuju u kreiranju bruto dodate vrednosti, odnosno koji su to sektori koji najviše participiraju u kreiranju bruto dodate vrednosti i u kreiranju ukupne zaposlenosti, odnosno koji sektori apsorbuju značajniju količinu rada, odnosno broj radnika ili radnih sati“, rekao je Kožeski.

Kako ističe, to je važno zato što se ovi sektori razlikuju po efikasnosti i nivou tehnologije i zbog toga proizvode niže nivoe produktivnosti rada.

„Moramo znati da je ukupni bruto domaći proizvod kod nas kreiran samo od polovine radno sposobnog stanovništva. Odnosno, kada uzmemo participaciju radne snage, poslednji podaci pokazuju da ona iznosi oko 52 odsto, što podrazumeva da polovina radno sposobnog stanovništva koje treba da kreira dodatu vrednost, koje treba da povećava ekonomski kolač, bez obzira na to da li produktivnost beleži izraženije ili manje izražene stope rasta, jednostavno ne participira u kreiranju nove dodate vrednosti u ekonomiji, što samo po sebi ima i implicira druge posledice“, kazao je on.

Naveo je da su ti radnici potpuno ili delimično zavisni od socijalnih transfera i pasivnih mera na tržištu rada.

„Kada kažemo delimično zavisni, oni su aktivirani, odnosno radno angažovani u domenu neformalne ekonomije, koja u ovom trenutku iznosi preko 100.000 radnika. Radnici su angažovani u neformalnom sektoru. Neformalni sektor se po pravilu karakteriše niskom produktivnošću, kao i niskim izgledima za stvaranje veće vrednosti u ekonomiji“, objasnio je naš sagovornik.

Upitan na koje faktore produktivnosti može da utiče država, Kožeski kaže da to moraju biti konkretne mere.

„Kada treba da se segmentiraju delovi faktora, neki su i lični. Imamo veliki radni kontingent demotivisanih radnika koji ne žele da participiraju na tržištu rada. Njihove veštine i kvalifikacije s vremenom... oni duže vreme nisu radili, gube se veštine, a tehnologija se brzo menja i njihova zapošljivost, odnosno mogućnost da pronađu održivo zaposlenje, smanjuje se, s jedne strane, a s druge strane to je povezano, kao što sam i prethodno rekao, sa sektorima, odnosno sa karakteristikama samih radnih mesta i tu treba da se fokusiraju mere i politike za podršku ovoj kategoriji radnika da bismo došli do nekih viših izgleda za rast produktivnosti rada. Pored toga, treba da se omogućavaju dodatni izvori finansiranja, posebno mikro i malim biznisima, da mogu lakše da pristupe dodatnim finansijama. Kada mislim na dodatne finansije, kreditne linije koje će oni moći fiskalno da podnesu, sa povoljnim kamatnim stopama i tako dalje. Zašto? Zato što su najveći poslodavci u našoj državi mikro i mali biznisi. Oni apsorbuju najveći deo radne snage“, objasnio je Kožeski.

Prema njegovom mišljenju, neophodna je i aktivacija, kao i mere koje će doprineti povećanom aktiviranju mlade radno sposobne snage koja, prema istraživanjima, beleži niže troškove integracije na tržište rada kada je reč o novim tehnologijama.

„Odnosno, drugim rečima, mladi radnici koji su završili srednje ili fakultetsko obrazovanje lakše se zapošljavaju na radnim mestima koja su produktivnija, koja zavise od više tehnologije, zato što su oni na neki način u toku sa tehnološkim promenama. Za razliku od njih, radni kontingent o kojem je dominantno reč, a to su radnici koji ulaze u starije kategorije radne snage i koji nemaju uspostavljeno zaposlenje duži vremenski period, biznisi imaju poteškoća da ih integrišu na radna mesta. Potrebno im je više veština, kvalifikacija, pa su potrebne obuke koje na neki način predstavljaju dodatne finansijske izdatke za same kompanije. Pa otuda smatram da mere i politike treba da budu usmerene na konkretnu kategoriju radnika ili radne snage, kao i konkretne sektore koji se karakterišu nižom efikasnošću. Pre svega, to su građevinarstvo, poljoprivreda, usluge koje apsorbuju značajniji deo neformalne zaposlenosti. Tu treba uticati konkretnim merama, a ne unificiranim merama koje će važiti za sve sektore i delatnosti podjednako“, zaključio je Kožeski.