Tarana i juvke – ukus tradicije koji se čuva u Mušnikovu

Tradicija se najbolje čuva kroz običaje i ukuse koji odolevaju vremenu. U selu Mušnikovo u Sredačkoj župi, među jelima koja su vekovima hranila porodice i danas posebno mesto zauzimaju tarana i juvke. Iako se pripremaju od jednostavnih sastojaka, veoma su ukusna i dragocen su deo kulinarskog nasleđa ovoga kraja.

U dvorištu porodice Slavković u Mušnikovu tokom celog leta šire se mirisi domaće kuhinje. Snežana i njen suprug već sa prvim toplim danima marta dolaze u svoje rodno Mušnikovo, gde provedu i do deset meseci godišnje. Sa rodbinom i prijateljima uživaju u druženju, razgovoru, ali i pripremi tradicionalnih jela, na kojima su, kako kažu, odrasli.

Snežana Slavković ističe da je tarana jelo čiju je pripremu naučila od majke i bake i koju rado priprema i svojoj deci.

„Tarana je naše tradicionalno jelo. Još su naše bake spremale, i majka i svekrva su to spremale. Pre su se tarane pravile na takozvani drman. Kasnije, naše majke i svekrva kad je spremala, dođu sve žene iz komšiluka sa rendama u rukama i onda se to na platnu renda i suši. Mi imamo neku meru za jednu turu tarane. Recimo bude dve litre mleka, 15 jaja, malo soli i pet kilograma brašna. Ako je mekano, malo više bude. I onda se naprave loptice koje se stave malo u zamrzivač da se testo stegne, da bi moglo da se renda. Uzimamo rende u ruke i rendamo tu taranu“, kazala je Slavković.

Ističe da testo ne sme da bude vlažno već rastresito, da bi moglo lepo da se renda.

„Kada se izrenda testo, onda se to povremeno meša na suncu, suši se i meša i polako se sakuplja, na kraju u jedno platno dođe, i tako ostane taj dan. Sutradan može isto da se iznese i još jedan dan ili dva na suncu, a može i u nekoj sobi. Kada je tarana suva, onda sašijemo džakčiće platnene ili u papirne vrećice od brašna stavimo, u dva komada podelim tu količinu i onda se to čuva. Cele zime do sledeće godine može tako da sedi“, kazala je Slavković.

Ističe da je sama priprema jela dosta jednostavna, a da je tarana najlepša u kombinaciji sa šarskim sirom.

„Imam meru kad kuvam samo za mene i supruga, šakom. Sedam šaka stavim taranu da prelije voda, ali mora nonstop da se meša, stavi se malo margarina ili ulja ili masti, kako ko voli, i so. Onda se to meša, i skuva se, ohladi, i onda može da se narenda sir odozgo. Mi, recimo, praktikujemo i ajvar nekad. Stavimo pa izmešamo, bude jako pikantno, lepo. To nam je jedan od doručaka. Sad jedemo sa šarskim sirom najviše. Najlepše, najukusnije je sa tvrdim šarskim sirom“, otkriva Slavković.

Još jedno od tradicionalnih jela ovoga kraja su juvke, a pravi majstor u pripremi ovog jela je Dragica Trojanović, koja ističe da je u samoj izradi najbitniji proces sušenja koji se obavezno odvija na suncu.

„Mi ovde obavezno svako leto spremamo, ja i moja snaja i komšinice. Sprema se tako što na deset jaja ide litar mleka i kilogram brašna, možda nešto malo više od kilograma brašna i so, najpre se lepo jaja izmute, pa se sipa mleko. Ja spremam obično od 30 jaja i tri litre mleka. Stave se dve, tri kašike soli u to i zamesi se. Onda se od toga naprave kao pogačice“, kazala je Trojanović.

Napominje da je bitno da testo ne bude tvrdo, ali ni mnogo mekano.

„Naprave se pogačice, stave se u pleh da odstoje 15, 20-ak minuta do pola sata, odozgo se premažu uljem i pokriju najlon kesom i čistom krpom. To ostane malo da odstoji i kad postane mekano, samo se razvlači malo oklagijom, a onda rukom. Napravi se velika kora i prostre se na sto. Juvkama je isključivo važno jako sunce. Ta kora se postepeno suši i pucketa i lomi se. Kada se u toku dana osuši, ona se sasvim pomalo okreće. Nije kao tarana što se rukom meša, nego ovo se okreće zato što može brzo da se slomi i da se pretvori u sitno. I onda se skupi u vrećice“, priča Trojanović.

Od gotovih juvki, kako kaže, prave se mnoga jela, a u njenoj porodici omiljena je slatka juvka.

„Moja deca jedu sa šećerom, slatku juvku. Sa mlekom i šećerom. Obično se juvka sprema tako što se skuva u vodi. Kada voda proključa, spušta se određeni deo juvke, u zavisnosti za koliko osoba. Zatim se stavi u rernu da se to postepeno kuva i zgusne. Kad se to zgusne, odozgo preliješ jajima, rendanim sirom i onda dođe prelepo. To se sprema za doručak, za večeru, dok za ručak ne. Drugi ga spremaju na razne načine i upotrebljavaju za druga jela. Mi isključivo tako“, kazala je Trojanović.

Pripremajući jela, vreme se provodi u razgovoru i evociranju uspomena. Slavković ističe da joj je posebno drago što se međusobno pomažu.

„Kad dođemo ovde, dođe mi zaova sa zetom, pa oni budu ovde u jednoj kući, mi budemo u drugoj, uvek se družimo, zajednički spremamo zimnicu. Kada ona sprema, recimo, ajvar, ja dođem da joj pomognem i ove žene iz komšiluka. Kad ja spremam, oni dođu gore kod mene, pa je smejanje, pričanje, ljuštimo papriku za ajvar. Jedna drugoj pomažemo, mnogo je lakše i lepo nam je“, kazala je Slavković.

U Mušnikovu je do 1999. godine živelo oko 250 Srba, dok ih je danas svega petoro koji su tu tokom cele godine. Ipak, ima i onih koji, poput Slavkovića i Trojanovića, ovde provedu veći deo godine. Posebno ih raduje što se ovom kraju rado vraćaju i njihova deca i unuci, koji ih posete i po nekoliko puta tokom godine, a oni ih svaki put isprate sa domaćim proizvodima ovoga kraja.