Albanske demonstracije na Kosovu 1981: Početak drame koja traje (1)

Tektonski potresi Jugoslavije iz studentskih soba 310 i 312

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Demonstracije studenata u Prištini 11. marta 1981. i posle toliko godina ostale su misterozni događaj koji nije svestrano razjašnjen ni od strane neposrednih učesnika, a ni onih koji su kasnije nastojali da razumeju logiku kosovske i jugoslovenske krize. U svakom slučaju, ove demonstracije promenile su pravac istorije u Jugoslaviji. Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito umro je 10 meseci ranije. U zemlji su postojala dva snažna trenda. Prvi je bilo popularno raspoloženje na platformi „I posle Tita – Tito“ koja je sugerisala uverenje da će Jugoslavija nastaviti da bude samostalna, jedinstvena i prosperitatna isto tako kao u Titovo vreme. Drugi tok bili su brojni kontroverzni procesi koji su komplikovali prethodne ciljeve, od rastuće ekonomske krize, do različitih, pa i oprečnih ambicija jugoslovenskih republika u procesu Titovog nasleđa.

Američka CIA u svojoj obaveštajnoj proceni 1579 od 25. septembra 1979. dakle, nekoliko meseci pre Titove smrti, bavila se opširno procesom političke i društvene posttitovske sukcesije. Ona je najavila je „zamke“ koje postoje u funkcionisanju Jugoslavije, a među njima najvažnije bile su nacionalizam i regionalizam. Pretpostavilo se da nacionalizam neće eksplodirati zato što Tito odlazi sa scene, nego da će Titovi naslednici nastaviti „pragmatičnu politiku“ u rešavanju razlika i sukoba koja, ako se korektno i razumno primenjuje, može mnogo da doprinese da se zemlja održi u jedinstvu u postojećoj različitosti.

Ovde su odmah istaknute dve stvari koje se odnose na Kosovu. Prva je „staro neprijateljstvo“ između Srba i njihovih najvažnijih rivala – Hrvata, muslimana i Albanaca“, koje ima zabrinjavajući, „eksplozivni potencijal“. U kontekstu drugog problema, jaza u razvijenosti između severa i juga koji je „posebno nabijen eksplozivom na Kosovu gde je veoma snažno albansko nestrpljenje zbog neispunjenih obećanja“.

CIA je istakla da je „najveći problem to što su ova pitanja međusobno povezana i ne mogu da se posmatraju izolovano“. „Tako, na primer, erupacija na Kosovu, iako može da ima ekonomske motive i razloge, „sadrži u sebi opasnost da podstakne srpske nacionaliste na pobunu protiv Albanaca“. Agresivnost Srba u federaciji neizbežno će da zapali Hrvate na slična reagovanja“.

Zanimljivo je kako je ovde postavljen model kosovske krize. Nacionalizam se pripisuje srpskoj strani, odnosno srpski nacionalizam se oblikuje kao koren problema i ne polazi se od toga da bi albanski nacionalizam na Kosovu mogao da bude motiv kosovskih turbulencija. Za „erupciju“ na Kosovu kaže se da „može da ima ekonomske motive i razloge“, ali se očekuje da na drugoj strani reaguju „srpski nacionalisti“ pobunom protiv Albanaca. Dakle, problem se postavlja jednostrano. Tačno je da bi „erupacija“ na Kosovu mogla da izazove odgovor sa srpske strane, ali taj odgovor je stigao više godina kasnije i tek na kraju kada je albanski nacionalizam na Kosovu već postao javna politika.  Prosta rekonstrukcija događaja povezanih sa demonstracijama u martu i aprilu 1981. pokazuje koliko je ova pretpostavka bila pogrešna i promašena, ali je dala iskrivljenu perspektivu kroz koje je američka strana gledala i intepretirala događaje na Kosovu od tada, pa sve do danas, da su „agresivne akcije“ Beograda bile okidač kosovskih događaja.

Pretpostavilo se da će situacija u Jugoslaviji pred kojom će se naći „režim u Beogradu“ u tom slučaju biti slična „pretis loncu“, pa se predviđa da će vladajući vojni i policijski krugovi da guše krizu kao Tito „maspok“ u Hrvatskoj 1971, a osim toga režim ima „patološke strahove od sposobnosti emigranata da se infiltriraju iz inostranstva u bilo koji nacionalni pokret na štetu kontrole partije iz Beograda. Svi ovi činioci navode Beograd da bude sklon represivnim, preteranim reagovanjima“. Stane Dolanc je izdvojen kao rukovodilac za koga se navodi da nastoji da predupredi probleme, ali se za njega konstatuje da je u „manjini“.

U Prištini je 11. marta gostovao beogradski „Partizan“. Na Gradskom stadionu bilo je oko 20 000 gledalaca. Domaći tim je izgubio s 1:0, ali niko nije bio preterano nezadovoljan, jer je u pitanju bila prijateljska utakmica, a jedini gol postogao je Dževad Prekazi, tada najpoznatiji albanski fudbaler s Kosova. Gledaoci su napustili stadion, a na Korzou između hotela Božur i Grand počela je uobičajena šetnja. Oko 19.00 studenti su čekali u redu ispred Studentske menze, gde je stvorena gužva, jer je radila samo jedna od šest linija za samoposluživanje. Onda je u redu počelo glasno negodovanje. U jednom trenutku jedan sudent je prevrnuo poslužaonik, a onda je počelo prevrtanje stolova po menzi uz povike „Uslovi!“, „Uslovi!“. Kasnije su se pojavile interpretacije da se sve desilo zbog pronađene bubašvabe u supi, ali stvari događaji bili su daleko od ovakvih bizarnosti.

Okupljeni studenti su krenuli u centar grada, pozivajući druge da im se prodruže. Na korzou bilo je mnogo mladih, ali većina se nije priključila demonstrantima. Kada su stigli partijski aktivisti i nekoliko profesora Univerziteta, a među njima i potpredsednik Izvršnog veća Kosova, Pajazit Nuši, studenti su pristali da se vrate do menze i da o svemu tamo razgovaraju. Dok su trajali razgovori, ispred se okupila nova grupa od 200 studenata koji su nastavili da izvikuju parole. 

Prema svedočenju neposrednih učesnika, ovaj protest – koji je počeo u Studentskoj menzi – planiran je u noći 10. marta 1981. godine u sobama 310 i 312 Studentskog doma. Demonstracije od 11. i 26. marta, i 1. i 2. aprila 1981. bile su među najsnažnijim akcijama Albanaca „koje je albanski narod ikada organizovao protiv bivšeg srpsko-jugoslovenskog okupatora“, kako se to danas ocenjuje u kosovskim medijima.

Demonstracije su prvo počele u studentskoj menzi 11. marta uveče oko 19 časova, pošto su studentski organizatori u sobi broj 310 Murat Musliu (iz Srbice, kasniji pripadnik OVK, osuđen na 13 godina zatvora), Gani Koči (Gani Koci, akitavni član "OVK" od 1996. tokom rata komandant u zoni Drenice, a potom poslanik u Skupštini Kosova (2001-2011). Obavljao je funkciju zamenika ministra za ekonomski razvoj), zajedno sa studentima sobe broj 312 (Kadri Krieziu - doktorirao i postao je sudija Ustavnog suda Kosova sa značajnom političkom i stručnom biografijom), Ramadan Gaši (bivši gradonačelnik Srbice i poslanik u kosovskoj skupštini), Bedri Deliu, Jonuz Jonuzi, Ramadan Gaši i Bedri Deliu, doneli odluku 10. marta, da se sutradan organizuju demonstracije. 

Oni su se dogovorili da obaveste one studente kojima su verovali da počnu demonstracije, a da za njih izgovor budu loši uslovi u studentskoj menzi, što se smatralo opravdanim razlogom za razumno nezadovoljstvo.

Sledeće demonstracije održane su 25. i 26. marta, kada je u Prištini trebalo da stigne Štafeta mladosti koja se nosila svake godine i bila posvećena rođendanu nedavno preminulog jugoslovenskog predsednika Tita. Na dan kada je Štafeta mladosti stigla u Prištinu 26. marta 1981. godine studenti su izašli na ulice i trgove, ali je sada među njima je bilo i učenika. Zahtevi su sada bili jasno politički što je bilo dovoljno da policija oštro reaguje. U njima su tada glavnu reč već vodili pripadnici albanskih ilegalnih grupa, poput grupe Mehmeta Hajrizija i Hadajeta Hisenija (Marksističko-lenjinistička organizacija Kosova – OMLK). Odmah posle toga najavljene su demonstracije za 1. i 2. april  koje je trebalo da se održe na celom Kosovu, što se delimično i dogodilo. Demonstracije su tada održane – osim u Prištini –u Podujevu, Vučitrnu, Vitini, Lipljanu, Uroševcu, Mitrovici, Đakovici, Gnjilanu, Prizrenu i drugim gradovima. Tada su pale i prve žrtve, stradalo je 7 učesnika i dva policajca. Na skupu 1. aprila govorio je Hidajet Hiseni s megafonom u ruci, koji je tražio samoopredeljenje kosovskih Albanaca. 

Hiseni je uhapšen 1981, a nakon puštanja na slobodu postao je potpredsednik Rugovinog Demokratskog saveza Kosova. Smatran je za neformalnog lidera radikalnog tzv. „zatvoreničkog krila“ u pokretu. Bio je glavni i odgovorni urednik „Rilindje“ tokom devedesetih, a nakon rata 1999. bio je poslanik u Skupštini Kosova, na listi Tačijeve Demokratske partije Kosova. Nakon razlaza sa Tačijem postao je član „Samoopredeljenja“. Danas je aktivan član Udruženja bivših političkih zatvorenika, čiju snažnu ativnost je nedavno podržao kosovski premijer, Aljbin Kurti.

Tokom demonstracija, učesnici su nosili transparente sa socijalnim i političkim porukama. Glavne parole bile su: „Tražimo bolje uslove”, „Trepča radi, Beograd „gradi”, „Republika, Ustav, eto za mržnju, eto za rat“, „Mi smo Albanci, a ne Jugosloveni“, „Kosovo Kosovarima“, „Volimo naše sugrađane“, „Živeo Adem Demači“, „Živelo bratstvo albanskog naroda“, „Savez albanskih zemalja“, „Jedinstvo“, „Trepča radi za druge“, „Kosovo je naše“, „Živela Velika Albanija“, „Ujedinjenje albanskih krajeva“, „Hoćemo da se politički zatvorenici vrate na Kosovo“,  „Danas pesnicama – sutra ćemo se odupreti puškama“; kao i one albanske enverističke ideologije: „Živeo marksizam-lenjinizam“, „Dole revizionizam“, „Nema razgovora sa crvenom buržoazijom“, „Živeo radnička klasa“ i „Živeo Enver Hodža“.

Ove demonstracije bile su dočekane s ne malim iznenađenjem u rukovodstvima zemlje. Posttitovska konsolidacija tek je počela i niko nije pretpostavljao da će je bilo ko osporiti. O demonstracijama 11. marta u domaćim medijima nije se uopšte javilo. Prve kvalifikacije tadašnjeg Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova za 11. mart demonstracije bile su da one imaju karakter socijalnog nezadovoljstva.

Na zajedničkoj sednivi Predsedništva SAP Kosova i Predsedništva PK SK Kosova 13. marta, događjima je upadljivo pridavan manji značaj od onog koji su imali. O njima se razgovaralo tek pod 4. tačkom dnevnog reda. Mahmut Bakali je ocenio da su događaji imali socijalni karakter i nisu okarakterisani kao neprijateljski. Azem Vlasi, koji je učestvovao u razgovoru sa demonstrantima, tvrdio je da je postojalo militantno jezgro demonstranata koje je planski nametalo ostalima parole. Vrlo oštro su mu odgovorili Mahmu Bakali i Ćerim Gaši, izvršeni sekretar u Predsedništvu PK SK Kosova. Mustafa Seferdini je tražio da se ne pominje neprijateljski karakter demonstracija. Podršku Bakaliju dali su i srpski kadrovi Bogoljub Nedeljković i Sveta Jakšić.  Presudio je Bakali: „Bilo bi najbolje da sastavimo jednu takvu informaciju za javnost da ne dobije neku težinu, neki značaj, a da po mestu u novinama i na TV bude na kraju političke hronike, a ne da bude na nekom centralnom, kao najznačajnija, najatraktivnija vestu iz zemlje, jer to faktički nema takvu dimenziju, nije nam ostavilo posledice koje znatno drmaju jedinstvo zemlje“.

Sutra nastavak: Učvršćivanje distance od slovenskih naroda