Albanske demonstracije na Kosovu 1981: Početak drame koja traje (2)

Učvršćivanje distance od slovenskih naroda

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Stvari su počele da se menjaju tek nakon demonstracija 26. marta, a posebno 1. i 2. aprila. Na sastanku PK SK Kosova od 28. marta 1981. demonstracije od 11. i 26. marta opisane su kao „neprijateljske“. U međuvremenu, 2. aprila, na zajedničkoj sednici Predsedništva CK SK Srbije i Predsedništva Republike Srbije, demonstracije su opisane kao „destruktivne” koje „imaju za cilj destabilizaciju ustavnog sistema”, "podrivanje bratstva- ujedinjenje" i "rušenje političkog sistema". Dan kasnije, 3. aprila 1981. godine, na zajedničkom sastanku Predsedništva Saveznog izvršnog veća i Predsedništva CK SKJ, demonstracije su opisane kao „iredentističke”, „nacionalističke” pa čak i „kontrarevolucionarne”. Na zatvorenoj sednici CK SKJ, 7. aprila 1981. Lazar Mojsov je optužio SSSR za događaje u Prištini. Na sednici Predsedništva SFRJ 28. aprila 1981. Lazar Koliševski je rekao: „Činjenica je da na scenu nisu stupile jedinice JNA i milicije, SAP Kosovo bi palo“.

U avgustu 1981. Gani Koči, Januz Januzi, Ramadan Dobra, Kadri Krueziu, Murat Musljiu, Selim Geci i Bedri Deliu su osuđeni na zatvorske kazne zbog organizovanja demonstracija 11. marta. U presudi je navedeno da su optuženi veče pred izbijanje nereda u sobi u studentskom domu dogovorili da iskoriste nezadovoljstvo studenata koji su već nekoliko dana unazad negodovali zbog loše usluge u menzi. Razradili su plan, podelili uloge, i potom sutradan u svoju nameru uputili još studenata koji su pristali da im se pridruže. Nakon što su izazvali incident u menzi poveli su nezadovoljne studente ispred domova i diktirali parole. Pridružili li su im se Ali Ljaići, Bajram Kosumi (Bajram Kosumi, član delegacije Albanaca sa Kosova u Rambujeu. Nakon rata potpresednik Alijanse za budućnost Kosova. Obavljao je funkciju premijera Kosova (2004- 2005), posle ostavke lidera stranke, Ramuša Haradinaja), Musli Kosumi i Halit Osmani. Svi oni već su bili povezani albanskim ilegalnim separatističkim pokretom, koji su aktivno učestvovali u organizaciji kasnijih demonstracija. Među okupljenim studentima su bili i Adem Prapaštica, Faton Topali i Fatmir Grajkevici, članovi rukovodstva ilegalne Komunističke marksističko-lenjinističke partije Albanaca u Jugoslaviji. Niko od osuđenih nije poricao da je u demonstracijama učestovao, ali su netačno tvrdili da nije bilo nikakvog organizovanja već da je buknuo bunt zbog loših uslova života studenata.

Ali, od suštinske važnosti bio je rascep u rukovodstvu kosovskih komunista. Tadašnji predsednik PK SK Kosova, Mahmut Bakali i član Predsedništva SFRJ sa Kosova, Fadilj Hodža, svim silama su se usprotivili političkim kvalifikacijama nemira, već su jedino prihvatali njihov socijalni i ekonomski karakter. Za razliku od njih, mladi političar u usponu Azem Vlasi, otišao je dalje u osudi ovih događaja rekavši da su u pitanju „kontrarevolucionalni događaji“.

„Mislim da nam te demonstracije nisu bile potrebne i one su se desile u najnezgodnije vreme za Kosovo, zato su nanele više štete Kosovu i albanskom narodu nego koristi. Međutim, protesti su poprimili velike razmere i politički karakter, jer su neke ilegalne albanske grupe, inspirisane i dirigovane iz inostranstva, bile na čelu demonstracija, namećući nasilje i osetljivu nacionalnu parolu za Republiku Kosovo.

Prema Bakalaju, mnoge druge nealbanske političke i destruktivne snage bile su uključene u ovaj posao. „Vreme kada su demonstracije bile slične bilo je najnezgodnije za otvaranje ili rešavanje takvog slučaja, posebno ne za rešenja uličnim neredima. Jer, u to vreme, godinu dana posle Titove smrti, pravljeni su mnogi proračuni i projekti za budućnost Jugoslaviju, posebno u mnogim krugovima u Srbiji“, rekao je Bakali. „Bio sam samo protivnik stava da te demonstracije treba ocenjivati kao kontrarevoluciju, zbog ozbiljnih posledica koje bi nastale po narod i položaj Kosova, ali nisam bio ni inspirator, ni pristalica tih demonstracija. Isto tako, ni javno ni prećutno nisam podržao delovanje tadašnjih albanskih ilegalnih grupa“, rekao je Bakali.

Da one nisu bile takve, ocenio je i komunistički disident bivše Jugoslavije Milovan Đilas. U svojoj knjizi „Moć ideja“ napisao je: „Kada su komunisti 1981. proglasili nacionalni pokret za kontrarevoluciju, napravili su veliku grešku. Prvo, zato što nisu razumeli o čemu se zapravo radi i, drugo, kada su davali tu kvalifikaciju, pošli su od ideoloških šema da sve što nije komunističko a priori mora biti kontrarevolucionarno. Ovo naravno nije tačno. Niko ne može zaustaviti ovaj nacionalni pokret Albanaca osim ako ne ubije pola miliona Albanaca" .

Međutim, jedini funkcioner koji ih naziva kontrarevolucionarima bio je upravo Azem Vlasi. Bivši predsednik Pokrajinskog komiteta Azem Vlasi rekao je da organizatori demonstracija 1981. nisu težili poboljšanju uslova kosovskih Albanaca, već su nameravali da zamene jugoslovenski komunizam staljinističkim. Vlasi je ocenio da su organizatori i nosioci tih protesta obožavali lik Envera Hodže i da su bili ideološki podržani u marksizmu-lenjinizmu. „Mnoge ocene su date da je taj oblik reagovanja na našu štetu, a ne u našu korist, iz razloga što se na tim protestima nije tražilo više prava za Albance. Republika formalno nije tražena, jer su glavni organizatori i nosioci tih protesta su bili ideološki inspirisani marksizmom-lenjinizmom“, rekao je on.

Po Vlasijevim rečima, lideri protesta su se na tim ideološkim osnovama borili protiv tadašnjeg jugoslovenskog sistema, koji je za njega bio najliberalnija socijalistička država na svetu, dodajući da je „njihova duboka indoktrinacija u enverističkom i staljinističkom mentalitetu učinila da parole „Kosovo – republika“ izgledaju kao demagoška maska“.

„Glavni slogan 26. marta, u Studentskom centru, gde sam i ja bio, bio je: 'Živeo marksizam-lenjinizam'“, kaže Vlasi. On je istakao da su neosnovani argumenti da su protesti 1981. podigli nacionalnu svest kod kosovskih Albanaca, jer ističe da je „nacionalna svest bila u stalnom porastu“. "Imali smo škole, univerzitete, medije, Akademiju nauka. Nismo bili bez nacionalne svesti. Na osnovu te svesti uspeli smo da se institucionalizujemo", rekao je Vlasi.

Prema njegovim rečima, ove marksističko-lenjinističke parole nisu naišle na dobar odjek u ostalim delovima bivše Jugoslavije, kada je postalo jasno da cilj nije samo republika.

„O republici smo otvoreno razgovarali i u vreme kada je bilo ustavnih promena, 1968. i 1969. godine. Kada se videlo kakva je ideološka platforma nosilaca protesta, postalo je jasno da zahtev nije za republiku jednaku drugim delovima bivše Jugoslavije, nego za republiku enverističkoj ideologiji. Tada je izbio pravi sukob i tu situaciju je iskoristila Srbija, koja je stalno, kao i danas, stvarala probleme Albancima”, rekao je on.

„Netačno je ono što organizatori protesta kažu da su demonstracije imale za cilj i nacionalno ujedinjenje, jer je ideju nacionalnog ujedinjenja nosio samo Adem Demaći. Jugoslavija koja je bila prepreka nacionalnom ujedinjenju je uništena i ujedinjenje se nije desilo. Zašto?", postavlja pitanje Azem Vlasi.

Vlasi kaže da su tada svi ocenili da nasilne demonstracije nisu najbolje rešenje.

„Reakcija je morala da se desi u drugim oblicima, jer niko od drugih delova bivše Jugoslavije nije reagovao, jer je prošlo samo 10 meseci od Titove smrti. Organizatori protesta 1981. godine, ni do danas, neće reći istinu o tome ko je podstakao te proteste. Kažem sa uverenjem da nijedna federacija i pokrajina, a još manje Albanci, nisu imali interesa da probleme rešavaju na nasilan način“, izjavio je Vlasi.

Vlasi je ispravno izjavljivao da su događaje organizovali pripadnici ilegalnih enverističkih grupa pod uticajem Albanije. Smatraoje da su veliku ulogu igrale obaveštajne službe Albanije i zemalja istočnog bloka. Mahmujt Bakali je u avgustu 1990. pisao američkom državnom sekretaru Lorensu Iglbergeru, tvrdeći da su događaji 1981. bili inscenarani i da poseduje dokaze za to.

Ilegalne grupe unutar i izvan zemlje počele su da se reorganizuju i pokrenule su ideju ujedinjenja ovih grupa u jedan moćan politički entitet. Od nekoliko ilegalnih grupa koje su postojale do početka demonstracija 1981. godine, nakon njihovog spajanja u jedinstvenu političku celinu, nastao je Pokret za Albansku socijalističku Republiku u Jugoslaviji.

Demonstracije 1981. godine postale su faktor i izvor informacija za internacionalizaciju albanskog pitanja. Razvoj martovsko-aprilskih događaja 1981. podržala je Albanija i pisala skoro sva svetska štampa. Agencije i štampa zapadnih zemalja su zaista pisale i podržavale demonstracije.Enver Hodža je na 8. kongresu Albanske partije rada, održanom 1. novembra 1981. godine, izjavio da je albanska država štitila i da će štititi i ubuduće deo albanske nacije koji živi u „svojim zemljama u Jugoslaviji“, a to nije mešanje u unutrašnje stvari Jugoslavije.

Iako je politika u Albaniji tada podržavala ove demonstracije i njihove zahteve, deceniju kasnije, u septembru 1992. godine, predsednik Albanije Ramiz Alija je u dugom intervjuu koji su vodili Bljerim Šalja i Ljukman Haljilji objavljenom kao knjiga pod naslovom „Ja Ramiz Alija - svedočenje o istoriji“, rekao je: „Mogu reći da su demonstracije 1981. bile potpuno neočekivane za nas i često smo se pitali ko je za njih zainteresovan, jer je razvoj odnosa između Albanije i Kosova bio toliko povoljan, jer su ovi događaji koristili drugima više nego Albanci. Lično sam više puta mislio da su Srbi imali više koristi od tih događaja“.

Ismail Balja, tada učenik srednje škole "Jeta e Re" u Suvoj Reci - pripadnik ilegalnih grupa (OMLK), kasnije član Nacionalnog pokreta za oslobođenje Kosova i OVK – bio je uhapšen 3. juna. 1981. i kao 16-godišnjak biće osuđen na četiri godine zatvora. On je ovako formulisao značaj demonstracija: „Demonstracije 1981. su buđenje albanskog naroda iz agonije. One su označile put kojim treba da ide kosovski Albanac, ka oslobođenju i punoj nezavisnosti od Srbije. Učvrstile su nacionalno osećanje i našu distancu od ostalih slovenskih naroda nekadašnjeg Jugoslavija“.

Kraj