Anarho-tiranija i Balkan

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač portala The Nutshell Times

U julu 1994. godine, američki konzervativni komentator Semjuel T. Frensis skovao je termin „anarho-tiranija“ u eseju za časopis Chronicles. Upotrebio ga je da opiše stanje u kojem država kažnjava (relativno) nevine, dok kriminalcima i moćnicima omogućava da ih eksploatišu – ponekad ih čak i zvanično angažujući.

Iako je termin poslednjih decenija dobio na popularnosti zbog brojnih neuspeha globalnog liberalizma, meni se učinio naročito preciznim za opis situacije na Kosovu i Metohiji pod vlašću prištinskih vlasti i njihovih pokrovitelja.

Iako Priština poslednjih meseci funkcioniše bez „parlamenta“ i legitimne „vlade“, etnonacionalisti Aljbina Kurtija sprovode sve agresivnije napade na Srbe, uključujući i pokušaje izgradnje mostova u Kosovskoj Mitrovici bez saglasnosti lokalnih Srba, hapšenja srpskih zvaničnika i čak običnih građana. Očekivalo bi se da će oni koji se inače zalažu za „vladavinu prava“ – EU, Velika Britanija, Nemačka, Francuska – izraziti protivljenje tako ozbiljnim potezima protiv manjinskog stanovništva u odsustvu legitimne vlasti; međutim, oni kao da su zadovoljni situacijom, i njenom anarhičnom i tiranskom prirodom.

Uprkos PR-u različitih stranih „eksperata“ i lažnim rang-listama, kao i kargo-kultu američkih institucija, politička elita Prištine nikada nije izgradila robustan politički sistem, što se jasno vidi u njihovoj nesposobnosti da konstituišu parlament. Jedina istinska politika, osim služenja stranim interesima, oko koje se svi slažu jeste etnički zasnovana anarho-tiranija. Od 1999. godine, sprovode (čak i po sopstvenim merilima) nezakonit progon Srba i drugih manjina – stotine hiljada njih i dalje ne može da se vrati ili ostvari pravo na svoju imovinu – dok anarhija kojom upravljaju kriminalne grupe tera i ostatak stanovništva Kosova i Metohije da napusti to područje.

Jedine prave političke institucije su strane ambasade i razne mreže NVO-a finansirane i povezane sa inostranstvom, koje su po svojoj prirodi nedemokratske i nemaju nikakav podsticaj da razvijaju išta u toj zemlji. „Kosovo“ je ekonomski neuspeh i jedino što stvarno izvozi su kriminal i nestabilnost – tiranija i bezakonje koje koristi njegovim pokroviteljima u vršenju pritiska na Srbiju i Severnu Makedoniju. Anarhija, pritom, olakšava kontrolu: da postoje stvarne institucije, sponzori prištinske vlade bi se susretali s otporom; ovako mogu delovati kroz široke mreže NVO sektora, liberalnih intelektualaca i brutalnih egzekutora poput Kurtija, kako bi postizali svoje ciljeve.

Nažalost, ovakav model sprovođenja faktičke anarho-tiranije postao je popularna strategija. Ona prevazilazi i uporne pokušaje potkopavanja institucija stvorenih Dejtonskim sporazumom u Bosni i Hercegovini, gde se Republika Srpska nalazi na meti neizabranog i nelegalnog „stranog predstavnika“ i pravnog progona putem zarobljenog pravosuđa.

Anarho-tiranija se perverzno „prodaje“ kao „vladavina prava“ u mnogim „stabilitokratijama“, gde se ideja svodi na stvaranje institucija – posebno u pravosuđu – čiji je jedini cilj ideološki pravni progon. Istovremeno, institucije države – od upravljanja ekonomijom do kontrole kulture i medija – ustupaju se neizabranim i često nepopularnim „građanskim liderima“ čiji su portfoliji de facto ideološki, ali bez formalne odgovornosti prema državi i bez eksplicitne politike. Nažalost, i u Srbiji vidimo obrise takvog pristupa kroz porast političkog nasilja prema izabranim zvaničnicima, poput uvredljivih napada na ministra spoljnih poslova Marka Đurića, pa čak i fizičkih napada na ministra kulture Nikolu Selekaovića, koje „građansko društvo“ – inače opsednuto time da li su i najbenignije reči govor mržnje – faktički odobrava.

Iako je jasno da anarho-tiranija ne može doneti ni ekonomski ni društveni razvoj, uprkos utopijskim obećanjima njenih zagovornika (kao što su „iskorenjivanje korupcije“, „direktna demokratija“), ona je i dalje poželjnija za one koji je sprovode. Njima je draži haos i pustoš (zbog svih „humanitarnih“ radnih mesta i umetničkih projekata punih suza) nego stabilna društva koja, čak i ako su kooperativna, mogu razmatrati sopstvene nacionalne interese. Ovakav pristup, logično, odgovara i lokalnim promoterima: kako je Frensis primetio, „kada anarho-tiranija cveta, ona ne štiti nikog osim elita koje se njome bogate, i podstiče jedino propadanje samouprave i odgovornosti“.

U svetu u kojem i mnogo veće zemlje od Srbije eksperimentišu s anarho-tironijom na sopstvenom tlu – kažnjavanje „pogrešnog mišljenja“ više nego seksualne napade, i stvarajući pravosudni sistem koji ide protiv najproduktivnijih slojeva društva – zašto bi im bile potrebne druge države kao partneri, kad im više odgovaraju kao mesta za projekciju sopstvene opadajuće moći? Ipak, čini se da se situacija menja u samim Sjedinjenim Državama, gde je pojam prvobitno nastao, i da dolazi do uvida da anarho-tiranija na kraju uništava i one koji je sprovode.