Evropska unija shvatila da je Zapadnom Balkanu dosta licemerne politike

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Skoplja

Smatra se da je Ričard Milhaus Nikson od svih američkih predsednika, izuzev Teodora Ruzvelta, najbolje poznavao međunarodnu politiku. Za razliku od Vinstona Čerčila i De Gola, koji su duboko proučavali istoriju, Nikson se posebno interesovao za prošlost pojedinih zemalja, ali onoliko koliko je on procenjivao da mu je potrebno. Ovakvim delovanjem Nikson je postavio i poznatu doktrinu spoljne politike, objasnivši njenu suštinu premisom da je mir opstajao samo zahvaljujući ravnoteži snaga. 

„Moramo zapamtiti da su u istoriji sveta duži periodi mira postojali samo onda kada je postojala i ravnoteža snaga. Opasnost od izbijanja rata javlja se kada jedna zemlja postane neuporedivo jača od svog potencijalnog suparnika. Ja zato verujem u svet u kojem su SAD moćne. Ja mislim da će svet biti bezbedniji i bolji ukoliko postoje jake, zdrave Sjedinjenje Američke Države, uz Evropu, Sovjetski Savez, Kinu i Japan, i ako sve te države jedna drugu uravnotežuju”, izjavio je Nikson u intervjuu za američki časopis „Tajm”, 1972. godine.

Ovaj, 37. po redu predsednik SAD uz svoju doktrinu znao je da koristi i retoriku jednog od svojih prethodnika – Vudroa Vilsona, koji je posebno uvažavao Mihajla Pupina, našeg Idvorca koji je posebno zadužio SAD svojim naučnim radom, a zahvaljujući kome je na Versajskoj konferenciji očuvan teritorijalni integritet i suverenitet Kraljevine Jugoslavije. U ovom svetlu treba podsetiti i na činjenicu da je Nikson bio prvi predsednik SAD koji je posetio Jugoslaviju, 1970. godine. Nikson je često ukazivao na Vilsonovu retoriku koja je objašnjavala da Amerika treba svetu da pruži nešto više u odnosu na primere drugih zemalja.

Dakle, dok se Vilson zalagao za duhovno vođstvo i idealizam, koji se ne postiže nikakvom fizičkom snagom i silom, te za Ligu Naroda, iz čega je proizašla i Organizacija Ujedinjenih nacija, a Nikson okončao američko uplitanje u Vijetnamski rat 1973. godine i prekinuo regrutaciju, ostvario diplomatske odnose između SAD i Kine, te inicirao i Sporazum o ograničenju sistema protivraketne odbrane sa Sovjetskim Savezom, danas SAD ne prezaju od upotrebe najrazličitijih sredstava u stvaranju novog svetskog poretka po svojoj meri. Žmure nad načelima UN, fakultativno poštujući Povelju UN. Umesto iznalaženja rešenja preko Saveta bezbednosti UN, Amerika pribegava rešavanju situacije sa NATO-om, što je i te kako osetila SR Jugoslavija napadom 19 članica NATO-a, među kojima je bila i država koja to nije smela da učini ni po jednom principu, ni istorijskom, ni etičkom, ni pravnom – Nemačka.

Koliko su odnosi SAD i NATO-a uklopljeni u američke kriterijume za angažovanje u svetu koje je Nikson objavio u novembru 1969. i u februaru 1970. godine, a zatim objasnio u prvom predsedničkom govoru o podnošenju izveštaja o spoljnoj politici, analizirao je Henri Kisindžer u svojoj knjizi „Diplomatija”. Ta novina, kako navodi Kisindžer, ogledala se u tri sledeće tačke: 1) SAD će poštovati svoje ugovorene obaveze; 2) SAD će obezbediti štit ukoliko neka nuklearna sila ugrozi slobodu neke savezničke zemlje ili zemlje čiji opstanak SAD smatraju bitnim za svoju budućnost; 3) SAD očekuju od direktno ugrožene zemlje da sama obezbedi trupe za odbranu.

Niksonova doktrina nastala je za vreme Hladnog rata, koji je ugašen padom Berlinskog zida. Međutim, ako pogledamo suštinu sadržaja mira danas, videćemo da ta doktrina i dalje funkcioniše na polju Ukrajine, Srbije i Izraela. Svet se suočava sa nemerljivim tragedijama, vesti koje stižu sa teritorija Ukrajine i Izraela jezive su, kao i one koje smo slušali o svojoj zemlji i njenom bombardovanju, a danas strepimo od razvoja situacije na Kosovu i Metohiji. 

Nakon Hladnog rata, „vilsonizacija” koju je podržavao Nikson – polako se ocrtava, ali još nedostaju konkretne političke multinacionalne granice. Regionalna inicijativa „Otvoreni Balkan” pokazala je svoju snagu ne samo u učvršćivanju ekonomskih perspektiva već i u zadržavanju mira na ovim prostorima, Briselski sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine dobija na značaju implementacije, probuđena je Berlinska inicijativa u Tirani, nakon čega zemlje Zapadnog Balkana očekuju konstruktivni razgovori sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. Takođe, na Trećem međunarodnom forumu „Pojas i put”, u Pekingu, Srbija je sa Kinom potpisala značajne sporazume, među kojima i Sporazum o slobodnoj trgovini, a Peking je, takođe, izdvojio značajnu finansijsku podršku za projekte u Srbiji, posebno za infrastrukturne projekte koji povezuju zemlje Evropske unije. EU taj korak nikad nije napravila, te Berlinskom inicijativom pokušava da ublaži svoj propust, jer u čekaonici trideset godina drži Severnu Makedoniju i sve zemlje sa Zapadnog Balkana, među kojima je i Srbija, koja jedina vodi neutralnu vojnu politiku, za razliku od ostalih zemalja koje je okružuju, a koje su članice Severnoatlantske alijanse, gde su SAD i Turska najjači lideri. 

Evropska unija se očigledno otreznila shvativši koliko je sopstveni koraci mogu oslabiti na teritoriji Zapadnog Balkana, kome je dosta licemere politike i vrlo lako mogu da se priklone Istoku. Takođe, i Minski dogovori pragmatično ukazuju na to da je svaka neuspešna implementacija koja se pretvara u rat, zapravo, teritorijalni gubitak za Zapad. Kisindžer je ukazao na to da će Ukrajina morati da se suoči sa gubljenjem teritorija. Pitanje je šta će se desiti i sa Kosovom, kao i koliko će i kako Zapad i NATO prihvatiti Palestinu, koja je država posmatrač u UN.

Nakon svih ovih opomena za EU, Ursula fon der Lajen od danas je u poseti zemljama Zapadnog Balkana, gde će konstruktivnim razgovorima sa državnim vrhom Severne Makedonije, kvazidržave Kosovo, Crne Gore, Srbije i BiH pokušati da unapredi integrativni prijem država Zapadnog Balkana, kako bi one konačno prešle prag EU, te se izbegao scenario njihovog okretanja Istoku.