FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (21): Frustracije Madlen Olbrajt i Černomirdinovi stavovi

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Od početka bombardovanja i problema koji su nastali, Madlen Olbrajt, kao vodeći arhitekta bombardovanja, osećala je prvo odgovornost, a kako je vreme prolazilo, sve više frustraciju zbog lošeg toka rata i osuda njene uloge u javnosti. Ona je želela da drži vezu sa članicama NATO, a njen izbor je bio da to čini telefonom. Pitanje je bilo kako da to najbolje iskoristi. Bilo je 19 članica NATO-a i tada nije mogla svakog da zove ostalih 18, pa je počela samo s nekoliko, iako joj je i to oduzimalo previše vremena. Alternativa, iako očigledna, ipak je bila nešto novo u međunarodnoj diplomatiji - konferencijski poziv. Održala je mnoge takve pozive među grupom koja je postala poznata kao "kvinta" - a u kojoj su bili i Robin Kuk, Iber Vedrin, Lamberto Dini i nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Fišer je za ukus Olbrajtove bio »neobičan« , ali, stoga, »posebno ubedljiv saveznik«. 

Kao vođa Zelene stranke, bio je ubeđeni pacifista, a kao savremeni Nemac, ozbiljno je shvatao i lekcije istorije. Olbrajtova je posebno cenila njegovu ocenu o Miloševiću. U telefonskom razgovoru 30. marta rekao joj je: „Deset godina se Milošević ponašao kao nacisti 1930-ih. Prvo je digao u vazduh Jugoslaviju, pa Hrvatsku, pa Bosnu, a sada Kosovo. Koliko je ljudi ubio? Za koliko je silovanja i izbeglica odgovoran?" Ljutito, Fišer je odbacio predlog Vatikana i drugih za pauzu bombardovanja: „Ne može biti pauze za hrišćane na Uskrs dok se nastavlja ubijanje muslimana“. Bilo je zanimljivo čuti šta je Fišer govorio od tada o verskim aspektima različitih sukoba, kojih nije bilo malo, nego koji su dominirali zapadnom politikom od 2001 – 2024. godine.

Rekavši da je od vitalnog značaja za NATO da povrati političku inicijativu, Fišer je predložio da se objavi izjava o ratnim ciljevima, čiji je nacrt teksta već pripremio.

Olbrajtovoj se dopala ideja, ali ju je »duboko uznemirio jedan propust«, jer Fišerov nacrt nije precizirao da NATO mora da predvodi mirovne snage. Nemački ministar spoljnih poslova je rekao da smatra da treba ostaviti otvorenu mogućnost liderstva UN kako bismo privukli podršku Rusije. Olbrajtova je oštro odgovorila da, »ako R ćemo uopšte da ublažimo svoj jezik, prvo nam treba nešto opipljivo od Rusa ili Miloševića zauzvrat«. Ovo nije bilo vreme, saopštila je ona, da se počne odustajanje od pregovaranja. Fišer je pristao na promenu. Izjava, koju je ubrzo prihvatio ceo NATO, trajala bi sa malim izmenama tokom celog rata. Pre nego što prestane savezničko bombardovanje, srpske snage bezbednosti moraju da se povuku sa Kosova, snagama koje predvodi NATO mora biti dozvoljeno da se rasporede, a izbeglicama da se bezbedno vrate kućama. „Srbi napolje, NATO unutra, izbeglice nazad“, postalo je naša mantra, formulisala je Olbrajtova.

Ali, nije bilo sve tako jednostavno u određivanju ciljeva rata. Mnogi učesnici tvrde da su ciljevi formulisani tek kada je rat okončan. Iako su ratni ciljevi bili zbunjujući, ako koristite ciljeve predsednika Klintona od 24. marta, jasno je da operacija « Allied Force » nije bila ni približno tako uspešna kao što su mnogi verovali. Ostvaren je samo jedan od tri predsednikova cilja. Operacija je bila uspešna u navođenju Miloševića da povuče svoje snage sa Kosova. Međutim, kampanja tragično nije uspela da zaustavi etničko čišćenje, a takođe nije uspela da nanese značajnu štetu Miloševićevim snagama – o ove poslednje dve tačke nema rasprave.

Politički interesi NATO-a nisu dokumentovani sve do posle rata. Izveštaj Ministarstva odbrane/Savezničkih snaga Kongresu nakon akcije povodom Kosova, opisuje četiri ključna interesa NATO-a:

(1) stabilnost u Jugoistočnoj Evropi; (2) ljudska prava; (3) kredibilitet NATO-a; i (4) održavaju pozitivne odnose sa Rusijom koja se protivila vojnoj akciji. U propratnom pismu gore navedenog izveštaja, ministar odbrane Vilijam Koen je ove interese pretočio u različite ciljeve NATO-a za sukob. Trebalo je da (1) obezbede stabilnost Istočne Evrope zaustavljanjem odliva izbeglica sa Balkana; (2) zaustaviti etničko čišćenje na Kosovu primenom vojne sile ako je potrebno; i (3) da održi kredibilitet NATO-a preduzimanjem odlučnih akcija.

U svojoj knjizi „Vođenje modernog rata“, general Vesli Klark, vrhovni komandant NATO-a, naveo je još jedan skup ciljeva za savezničke snage. On je rekao da je vazdušna operacija imala jedan cilj, da se Srbi vrate za pregovarački sto.

Nakon Samita NATO-a, ministri spoljnih poslova G-8 izneli su još pet ciljeva: (1) prekid vatre; (2) povlačenje svih srpskih snaga; (3) raspoređivanje mirovnih snaga pod vodstvom NATO-a; (4) povratak svih izbeglica; i (5) učešće u političkom rešenju.

Iako je general Klark verovao da postoji samo jedan cilj na početku vazdušne operacije, njegovo mišljenje je u suprotnosti sa ciljevima koje je proglasio predsednik Klinton. U govoru Amerikancima 24. marta 1999. dana kada je počeo napad, predsednik Klinton je rekao: „Naša misija je jasna: (1) da pokažemo ozbiljnost namere NATO-a kako bi srpski lideri razumeli imperativ preokretanja kursa. (2) Da sprečimo još krvaviju ofanzivu protiv nedužnih civila na Kosovu i, (3) ako je potrebno, ozbiljno oštetiti kapacitet srpske vojske da nanese štetu narodu Kosova“. Objavljene izjave sekretara za odbranu, vrhovnog komandanta savezničkih snaga i predsednika ističu činjenicu da nije bilo dosledno artikulisanih ciljeva za operaciju “Allied Force”; a štaviše, ciljevi koji su navedeni menjali su se kako je rat odmicao.

Dr Ivo Dalder, bivši direktor za evropske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost, ovako je opisao kosovski sukob:

“Sukob na Kosovu je bio dva rata u jednom. NATO je izgubio prvi, ali je odlučno dobio drugi. Rat koji je izgubio suprotstavio je više od 40.000 srpskih vojnih, policijskih i paravojnih snaga naoružanih sa više od 1.500 tenkova i teškog naoružanja protiv nekoliko hiljada lako naoružanih boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)… U tom ironičnom smislu, odluka NATO-a da pokrene vazdušnu operaciju isključujući upotrebu kopnenih snaga ukinula je ključno ograničenje za Miloševića. Kao rezultat toga, saveznici u potpunosti nisu uspeli da ostvare dva od tri cilja koja je Klinton naveo na dan početka bombardovanja: „da odvrate još krvaviju ofanzivu na nedužne civile na Kosovu i, ako je potrebno, da ozbiljno naškode kapacitetu srpske vojske da nanese štetu naroda Kosova“.

Francuski pukovnik Alen Pelerin zaključio je da “najbolje svetske vazdušne snage nisu mogle da pobede snage Vojske Jugoslavije zbog neslaganja između strategije NATO-a i ambicija za zadatke u sprečavanju delovanja snaga VJ na Kosovu”. Pošto je predsednik Klinton isključio kopnene trupe, strategija NATO-a je dodatno degradirana samonametnutim ciljanim ograničenjima koja su dozvoljavala srpskim snagama da se rasprše i prikriju svoje trupe i opremu dok sprovode svoju kampanju etničkog čišćenja. Pelerin navodi da je “vazdušna operacija NATO-a dodatno je degradirana srpskim pametnim korišćenjem obmana i mamaca. Na kraju, NATO je izvršio preko 38.000 letova, ali nije uspeo da našteti jugoslovenskoj vojsci na Kosovu i; što je još važnije, nije uspeo da zaustavi njene operacije na Kosovu.

Olbrajtova je s velikim negodovanjem primila kritike protiv nje, NATO i Klintona. Smatrala je da su mediji »ignorisali ignorisali činjenicu da su Srbi prvi napali«, pa su »tvrdili da je Milošević ubijao zato što je NATO bombardovao, a ne obrnuto«. »Komentatori koji su nas ranije osuđivali što nismo uspeli da se suprotstavimo Miloševiću, sada su nas osudili zbog očiglednih posledica toga. Anonimno je citirano da su me zvaničnici Pentagona upozorili da će rezultat naše politike biti katastrofa. Tipično je zapažanje kolumnistkinje Arijane Hafington: „Sada je vreme da se trag humanitarne i strateške katastrofe u Srbiji prati do državnog sekretara Medlin K. Olbrajt«, ogorčeno je zabeležila Madlen Olbrajt.

Vrhunac »intimnog povezivanja« njene uloge sa kosovskom politikom, »najdramatičnije se pokazala kada me je Time stavio na svoju naslovnicu, obučenu u vazdušnu kožnu jaknu i kako razgovaram mobilnim telefonom, sa izrazom koji bi većinu dece nasmrt uplašio«, frustrirano je naglasila Olbrajtova. Iako priznaje da unutra bio izbalansiran članak Voltera Ajzaksona, ali sa naslovom „Madlenin rat“.

Klinton je video njenu uznemirenost i uzrujanost i pozvao je u stranu i savetovao da ne treba da brine, ilustrijući to svojim slučajem impičmenta i istrage Keneta Stara povodom afere s Monikom levinski. „Da sam pročitao sve što su napisali prošle godine“, rekao je, misleći na iskušenje impičmenta, „nikada ne bih preživeo.

Svaki dan tokom ovog perioda čitala sam priče o tome koliko je loše sve bilo proračunato i planirano. Sve to odejdnom je počelo da dobija ličnu notu. Klinton i ona su odlučili da moraju da dokažu da je Milošević taj koji je porešio, a da su oni u pravu. Klinton joj je rekao: „Ne smemo da trepnemo. Bez nagađanja, samo pazi šta je potrebno za pobedu«. Ona je počela sama sebi da piše motivacione beleške o važnosti da ostane fokusirana.

Sreda 21.april.1999.

Na drugoj strani, moskovski pravoslavni patrijarh Aleksej II posetio je juče Beograd u misiji koja ima za cilj da uspostavi mir na ovim prostorima, kako je rekao sam poglavar Ruske crkve. Ova poseta je ocenjena kao deo mirovnih napora Rusije nakon razgovora predsednika Jeljcina i predsednika Klintona i nakon pokretanja nove inicijative ministra spoljnih poslova Ivanova.

Nema sumnje da Aleksej II daje neke diplomatske poruke. Kako su saopštili ruski izvori, plan Ruske crkve ima dve tačke: momentalni prekid NATO agresije i puna demilitarizacija Kosova od jugoslovenskih snaga kao i od Albanaca. Pre ove posete, verski poglavari iz Jugoslavije dali su i zajedničku izjavu kojom se poziva na mir.

Nekoliko političkih partija je podržalo ideje ruskog patrijarha. Aleksej II se sastao sa predsednikom Miloševićem, ali sasvim neočekivano i sa albanskim liderom Ibrahimom Rugovom. Bila je to po svemu paradoksalna scena: predsednik Srbije i njegov višegodišnji albanski oponent s Kosova zajedno s ruskim patrijahom apeluju za mir, usred bombardovanja koje izvodi NATO kako bi zaštitio Rugovine interese!?? Posle razgovora, Milošević i patrijarh Aleksej dali su kratku izjavu iz koje se nije moglo zaključiti atmosfera i tema razgovora i konačno – njegovi rezultati. Najvažnije poruke koje je ruski Patrijarh dao na zajedničkoj liturgiji na pročelju hrama Svetog Save u Beogradu i mogli su da sadrže stavove nekih ruskih zvaničnika. Ovaj događaj pratilo je više od 50 000 ljudi.

Moskovski patrijarh je u svom govoru sa više diplomatskih poruka osudio agresiju NATO-a i pozvao lidere zemalja NATO-a i SR Jugoslavije na miran način rešavanja kosovskog pitanja.

„Bahanalije greha su počele pre svetih dana i traju do sada. Svedoci smo nezakonitosti jakih i bogatih zemalja koje veruju da su kriterijumi dobra i zla i koji ne poštuju drugi narod.

Vojne akcije NATO-a imaju za cilj da na kraju unište poredak koji je plaćen krvlju mnogih ljudi i nametnu red na osnovu diktata brutalne sile, rekao je Aleksej. On je dodao: „Nepravda i licemerje nikada ne mogu pobediti jer Bog nije u sili, nego u istini i pravdi“.

Pre sledećeg milenijuma moramo znati da rat ne može biti metod za rešavanje bilo kog problema“, upozorio je Aleksej II. "Samo pravedan mir može biti jak i postojan. Učinite sve da drugi ljudi prepoznaju dobrotu u vašim srcima i pomozite da se vrate mirni i božji ljudi koji su bez imovine i kuće. Nego niko ne može da vas optuži, opravdavajući svoje grehe", rekao je ruski patrijarh.

Završavajući govor, poglavar Ruske pravoslavne crkve pozvao je „lidere NATO-a i SRJ da prekinu ratne aktivnosti“, dodajući da je Ruska pravoslavna crkva sa milionima vernika spremna je da pomogne tom procesu.

Na svečanosti je bilo rukovodstvo Jugoslavije predvođeno premijerom Momirom Bulatovićem. Pre posete, ruski patrijarh se u Moskvi sastao sa jugoslovenskim ambasadorom Borom Miloševićem, bratom jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića.

Jugoslovenski predsednik nije dao nikakve detaljenije objašnjenje reči ruskog patrijarha. On je istakao da su razgovarali o Savezu Rusije, Belorusije i Jugoslavije i da su se u tome saglasili. U Beogradu je bilo objavljeno da su Mađarska i Bugarska odbile dozvolila let aviona sa ruskim patrijarhom iznad njihove teritorije. Rumunija je to dozvolila, ali nije dala garanciju za bezbednost.

Pre ove posete verski poglavari u Jugoslaviji objavili su zajedničku izjavu. Patrijarh pravoslavne crkve Pavle, katolički nadbiskup France Perko, muslimanski muftija Hamdija Jusufspahić i jevrejski rabin Isak Asail pozvali su na zaustavljanje bombardovanja. "Mi, potpisani predstavnici najvećih verskih zajednica koje vekovima sarađuju na tlu Jugoslavije, tražimo od političkih i vojnih predstavnika NATO Alijanse hitan prekid bombardovanja Jugoslavije i pronalaženje rešenja u mirnim pregovorima", rekli su sveštenici.

Objašnjavajući svoje motive za zajedničku izjavu, verski poglavari su istakli da veliki broj nevinih žrtava, Srba i Albanaca, velika razaranja pokazuju da je neophodno zaustaviti bombardovanje. "Zlo se ne može pobediti zlom, kao što ni rat ne može doneti mir i blagostanje", kaže se u saopštenju. „Verujemo da zaustavljanjem bombardovanja mogu da se obezbede uslovi za povratak izbeglica, sadašnjih i prethodnih, i molimo sve ljude da doprinesu ovim naporima.

Zanimljivo je da je mladi jevrejski rabin Isak Asail bio u vojnoj uniformi jer je mobilisan u Vojsku Jugoslavije.

Poslali smo ovu poruku u najboljoj nameri jer je mir neophodan za sav naš narod“, rekao je patrijarh Pavle, objašnjavajući da se više i jače napore verskih poglavara u Jugoslaviji oko Kosova i aktuelnog rata.

Ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov je dva dana ranije i uoči posete patrijarha Alekseja izneo mogućne elemente mirovnog sporazuma o Kosovu. To bi mogla biti potvrda da se o tim elementima pregovaralo u telefonskom razgovoru ruskog i američkog predsednika pre dva dana, nešto pre govora ministra Ivanova.

U Beogradu se očekuje poseta specijalnog izaslanika ruskog predsednika Viktora Černomirdina koji će verovatno objasniti dalje elemente mirovne ideje. Među nekoliko elemenata, Ivanov je rekao da je pitanje međunarodnog prisustva "najneprihvatljivije za jugoslovensku stranu"

Da li to znači da će jugoslovenska strana bezuslovno prihvatiti predloge Moskve? Zvanični odgovor za raspoređivanje međunarodnih snaga, posebno oružanih snaga, i naravno, NATO trupa, kako to želi alijansa, jasno je „Ne“.

Jugoslovenski predsednik nije direktno odgovorio na ruski koncept, ali je u jednom intervjuu za slovački list, naglasio da će „Jugoslavija pobediti NATO sa ili bez pomoći Rusije“. „Cenimo diplomatsku i moralnu pomoć, ali nam je potrebna tehnička i vojna pomoć“, rekao je Milošević u intervjuu. On je rekao da Jugoslavija očekuje kopnenu invaziju. “Uništićemo ih na kućnim vratima, poraziti i izbaciti napolje“, rekao je jugoslovenski predsednik.

Koaliciona stranka u Vladi Srbije, Srpska radikalna stranka (SRS) saopštila je da mirovni predlozi zapadnih zemalja imaju samo propagandni karakter "koji treba da pokaže da Srbi ne prihvataju mirno i demokratsko rešenje". Tim predlozima u suštini traže od Srba da “dobrovoljno prihvate samouništenje i otcepljenje svojih teritorija“.

Potpredsednik Savezne vlade i predsednik Srpskog pokreta obnove, Vuk Drašković, izjavio je danas da je SRJ "spremna na kompromis u kojem ne bi bio doveden u pitanje status Kosova u okviru Srbije i Jugoslavije i međunarodnih snaga, ako ne ugroze državnoj suverenosti".

Bivša koaliciona partija, Nova demokratija, saopštila je danas da su šest principa za mir ruskog ministra spoljnih poslova najrealističniji i da otvaraju vrata za političko rešenje. Potreban je kompromis oko karaktera međunarodnog prisustva, ocenila je ova stranka.

Stav protiv NATO-a o međunarodnom prisustvu se sve teže razvija od početka rata. Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević zauzeo je čvršći stav protiv zahteva NATO-a za raspoređivanje trupa na Kosovu neposredno posle NATO bombardovanja. Posle razgovora sa beloruskim predsednikom Lukašenkom, Milošević je dao u osnovi platformu jugoslovenskih strana. On je rekao da pristup Kosovu mora biti multikulturalni, multietnički i zasnovan na direktnim razgovorima obe strane, bez mešanja bilo koje druge strane.

Na osnovu tumačenja beloruskog predsednika, koji je rekao da je od jugoslovenskog predsednika tražio razne mogućnosti, posmatrači su zaključili da je Lukašenko pokušao da posreduje u nekim idejama o međunarodnom prisustvu i povlačenju jugoslovenskih trupa. Jugoslovenski predsednik je rekao da bi posle ove agresije na Kosovo mogli da dođu samo posmatrači iz zemalja koje nisu članice NATO-a i zemalja koje nisu uključene u agresiju. To je poslednja granica, rekao je predsednik Jugoslavije.

Ova pozicija je jača od stava Skupštine Srbije koja je prihvatila neku vrstu međunarodnog prisustva. Prema mogućem angažovanju generalnog sekretara Kofija Anana, mora se reći da je šef UN u više navrata smatran delom agresije jer Savet bezbednosti nije reagovao na jugoslovenske zahteve da se osudi agresija i nije reagovao na više kršenja Povelje UN i međunarodne pritiske.

U poslednjem pismu Kofiju Ananu, jugoslovenski ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović, odgovorio je na Ananovo pismo predsedniku Miloševiću od 9. aprila. Jovanović je napisao da je Kosovo i Metohija "neodvojivi deo Srbije gde se nalaze policijske i vojne snage na ustavnim dužnostima. Osim NATO bombi, ništa ne remeti mir na Kosovu. Snage na Kosovu brane od NATO agresije i povećavanja svojih trupa u Albaniji".

Jovanović je istakao da zahtev za povlačenje regularnih snaga jedne države sa svoje teritorije nije razumljiv. Ukoliko se agresija zaustavi i NATO trupe povuku sa jugoslovenske granice, snage Vojske Jugoslavije biće stavljene na mirnodopski nivo, rekao je Jovanović.

Sve ovo bilo je povezano sa ruskom mirovnom inicijativom, a glavnu ulogu u njoj igrao je ruski posrednik za Kosovo.

Ruski predsednik Boris Jeljcin 14. aprila imenovao je Viktora Černomirdina za svog izaslanika za rešavanje kosovske krize. Jeljcin je objasnio da je bilo pritisaka da se za tu ulogu odredi ili profesionalni diplomata, koji ima iskustva u mirovnim pregovorima ili visokorangirani profesionalni političar, gde se najčešće pominjalo ime Jegora Gajdara koji je dugo živeo u Jugoslaviji. Jeljcin se odlučio za Černomirdina, kome je poverio „izuzetno tešku misiju“ koju u tom trenutku “ne bi mogao da poveri ni jednom drugom političaru“. Černomirdin je „uživo veliki ugled“ i „imao autoritet kako u Jugoslaviji, tako i na zapadu, u očima američke političke elite“, što je bio „jedinstveni spoj“ koji mu je omogućavao da „liniju pregovora povlači slobodno, orijentišući se prema konačnom rezultatu: najbržem prestanku borbenih dejstava“, obrazložio je svoj izbor ruski predsednik.

Jeljcin je, inače, Kosovu u svojim, inače, obimnom memoarima posvetio svega 11 stranica. To govori da kosovsko pitanje nije video kao stratešku temu u odnosima Rusije i SAD, iako je iskazivao snažno nezadovoljstvo američkom i NATO napadom na Jugoslaviju. 

Černomirdin je imao punu slobodu i podršku rukovodstva svoje zemlje za pregovore sa NATO snagama za prekid bombardovanja Jugoslavije na proleće 1999. godine. Da bi se to postiglo, putovao je u Beograd tri puta sam i jednom sa finskim predsednikom Ahtisarijem, koji je takođe napisao knjigu (“nečasnu”, kaže Černomirdin) o tim događajima. Razgovarao je sa američkim predsednikom Klintonom i sa predsednicima evropskih zemalja članica NATO (“najčešće nisu bili informisani o onome što se događa”, kaže), sa kineskim predsednikom, sa predstavnicima EU.

Da ponovimo, osnovni cilj koji je sebi postavio bio je da štiti interese svoje zemlje na Balkanu, duboko svestan istorijskog konteksta ali i faktičkog stanja, mogućnosti Rusije u tom trenutku. „Nije se smelo dozvoliti da još jednom, kao više puta u istoriji, Rusija uđe u rat kakav je, recimo, bio Prvi svetski, u koji je Rusija ušla da pomogne slovenskoj braći. Sa stanovišta razuma to je bilo krajnje neracionalno i samoubilački“, zapisao je Černomirdin.

Najbolje je da sada predstavimo celinu Černomirdinovih stavova, pošto ćemo kasnije moći da ih uporedimo sa stenogramima razgovora koje je vodio sa američkim predsednikom Klintonom, potpredsednikom Gorom oi drugima.

Tog, “proleća 1999. godine u Jugoslaviji, zalivenog suzama i krvlju”, Rusija se nalazila na putu oporavka, ali još uvek ne na putu sigurnog razvoja - u njoj je cvetala korupcija, nisu se poštovala ekonomska pravila, nije se dozvoljavalo malom biznisu da se razvija... “U tim uslovima baciti se u more novih neprilika i iskušenja - to je ravno smrti”, objašnjava Černomirdin.

Sve te činjenice nije uzimao u obzir Slobodan Milošević koji je svaki od tri sureta koristio da “pokuša da svoje uzbuđenje i ratničko raspoloženje” prenese na njega, govoreći o neprincipijelnosti Zapada, o žrtvama, porušenoj zemlji, mostovima... Najteže je bilo navesti ga da shvati realne mogućnosti, jugoslovenske ali i ruske. Ponekad je za to trebalo i nekoliko sati, nekad i lukavstvo. Tako je na prvom sastanku razgovor izašao na pravi put tek kad je Černomirdin, posle nekoliko sati razgovora, rekao “Slobodane, i ti i ja smo bili direktori velikih firmi. Hajde da zamislimo da su iza nas veliki kolektivi i da treba naći rešenje da ne dopustimo katastrofu.” To je pomoglo. Sledeći put je morao da kaže: “Nemoj da pokušavaš da me rasplačeš, plači s nekim drugim, mene ne treba da ubeđuješ, ja dobro znam koliko Jugoslavija strada, ljudi ginu, rat traje, treba ga zaustaviti, daj da budemo konstruktivni.”

Ali, pod konstruktivnošću su podrazumevali različite stvari: Černomirdin - Miloševićev pristanak da na Kosovo dođu snage UN u okviru kojih će biti i vojnici NATO zemalja, a Milošević da Rusija isporuči Jugoslaviji oružje kojim bi pobedila ceo svet. To je bilo ono što Jeljcin nikako nije hteo da dozvoli smatrajući da bi to bila “medveđa usluga” Jugoslaviji. Sledi i objašnjenje - čak i kada bi se eliminisale teškoće oko prebacivanja takvog oružja, ostajalo je pitanje ko će njime da upravlja. To bi morali da rade obučeni ljudi, a obuka ne traje jedan dan. Trebalo bi, znači, slati ruske vojnike, što ne bi bilo teško jer je već bilo ruskih dobrovoljaca spremnih da se bore za braću Slovene, ali bi značilo direktno učešće Rusa u ratu, a na to Rusija nije bila spremna.