FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (8)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

"Pariska mirovna konferencija"

Istorija i geografija, neprekidno smenjivanje planina i dolina koje su se protezale od kopna prema moru – proizvele su na stotine plemena koja su izazivala sumnje kako kod stranaca, tako i među sobom. Gege na severu i Toski na jugu govorili su potpuno različitim dijalektima i imali su različite običaje. Kao i svuda na Balkanu, prošlost je ostavila duboke tragove i verske podele; 70 odsto stanovništva koje je bilo muslimanske vere bilo je sunitsko, a jedan deo šiitsko; manjinu su činili derviši. Hrišćanska manjina je na severu bila katolička, a na jugu pravoslavna. Pravila o poštovanju časti i osećanju sramote, koja su važila do zaslepljenosti i stvarala krajnje složene odnose, vladala su svakodnevnim životom. U nekim oblastima svaki peti muškarac je umirao u krvnoj osveti.  

Austrougarska je u svojim planovima rano uvidela potencijale Albanije za ostvarivanje njenih ciljeva na Balkanu.

Za to je izgrađen kompleksan proces koji nije uključivao samo planove na vrhu, skovane u Beču, već posebno i četiri konferencije iz 1896. koje su utvrdile glavne pravce ovog imperijalnog poduhvata. Inače, ti sastanci se pominju i u dokumentu „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns und Italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ iz 1971. O ovoj temi veoma značajnu knjigu napisala je pokojna bugarska istoričarka Teodora Toleva "Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896-1908)“ koja je zasnovana na proučenim dokumentima Carskog arhiva u Beču.

Polazna tačka njenog istraživanja je 1896. kada se Beč odlučuje za aktivnije delovanje na prostoru južnog Jadrana, a završna tačka 1908, kada Mladoturski pokret preuzima vlast, čime se menja dotadašnji kontekst za delovanje Austrougarske prema otomanskom nasleđu.

Ova politika bila je usmerena na tri prostora naseljena Albancima: današnja severna Albanija sa Skadrom, oblast između reka Mati i Vojuše i Kosovski vilajet sa centrom u Skopju.

"Afera Prohaska" i bečka propaganda

Bečka diplomatija aktivno je pomagala stvaranje unificiranog književnog albanskog jezika, izdavaštvo albanskih nacionalističkih publikacija i razvoj novinarstva i obrazovanja.

Za formulisane ciljeve Austrougarske upotrebljeni su austrijski konzuli na terenu, zatim stvaranje sasvim nove grupe stručnjaka - albanologa, koje je imperija izdvojila za tu svrhu kao i lokalnih albanskih moćnika. U ovom pogledu, ilustrativna je "afera Prohaska“ koju je 1912. u Prizrenu kreirala i fabrikovala moćna Austrougarska propagandna mašinerija. Kasnije propagandne akcije na Kosovu, sve do današnjih dana, a posebno u konfliktnim situacijama, pratile su matricu ove afere.

Po ulasku srpske komande u Prizren, general Božidar Janković je objavio ruskom i austrijskom konzulu da od tog trenutka on postaje komandant Prizrena i da se konzulati od tog trenutka nalaze na teritoriji Kraljevine Srbije. Zatražio je da se na njihovim zgradama umesto turske zastave, podigne srpska trobojka.

Austrougarski konzul, Oskar Prohaska, rodom iz Brna, završio je Akademiju za orijentalistiku i odlično poznavao srpski, turski i albanski jezik, odbio je da se povinuje ovoj naredbi. Uhvatio je srpsku zastavu, koja je tek bila postavljena na konzulat, pored austrougarske zastave i ne obazirući se na prisutne, skinuo je uz psovke i pogrdne reči. Smatrajući ovaj postupak uvrednom, general Janković je prišao Prohaski, ošamario ga i vratio srpsku zastavu na jarbol.

Od tog trenutka, izbila je afera koja je postala međunarodni problem. Austrijska, berlinska, peštanska i ostala evropska štampa prihvatili su bečku propagandnu izmišljotinu da je Prohaska, umesto što je ošamaren, zapravo kastriran od strane srpske vojske i generala Jankovića.

Austrija je započela opštu kampanju zahtevajući da Srbija bude kažnjena, propagandna mašinerija koja je od početka Balkanskih ratova, a naročito posle Kumanovske bitke krenula u medijsku ofanzivu protiv Srbije, dobila je novi zamah. Austrija je ovoreno stala na turko – albansku stranu i nastojala da sve dobije evropsku dimenziju. 

Albanski put ka državnosti tako je dobio novu putanju i novi zamajac, ali je od tada permanentno sredstvo spoljnih sila za ostvarenje balkanskih ciljeva. Austrijski imperijalni plan propao je u vreme 1912–1914. ali njegove ideje nisu.  

Važan pokretač balkanskih planova na Pariskog mirovnoj konferenciji bila je Grčka. Ona je igrala veliku ulogu u sudbini Turske i videla priliku da se sada napokon obnovi grčka državnost koja je vekovima trpela otomansko ropstvo.

Grčka nije bila samo pobednica Velikog rata. Ona je u Balkanskim ratovima, zajedno sa Srbijom i Bugarskom zadala odlučan udarac Turskoj na Balkanu, a onda je Bugarska ispala iz ovog trojca, pošto se prvo okrenula protiv svojih saveznika, a onda prodružila Centralnim silama. Tako su samo Srbija i Grčka ostali baštinici velike pobede nad Otomanskom imperijom i njenog konačnog istiskivanja iz Evrope. Ali, sada je sve to trebalo da se potvrdi na mnogo širem planu, gde je bilo mnogo više zainteresovanih sila.

Venizelosova diplomatija 

U grčkoj delegaciji bili su ministar inostranih poslova i budući predsednik, ali je samo jedna ličnost zaista bila u svakom pogledu vanserijska – Elefterios Vanizelos.

Veličanstven tip Grka – izjavio je Frensis Stivenson – ističući da je u pitanju „klasičan model, i duhovno, i fizički“.

Energičan, ubedljiv, neumoran, osvojio je već na prvi pogled Britance, uspeo da pridobije Francuze, da ubedi Amerikance i čak neutrališe Italijane. Radio je u Parizu i po 15 časova dnevno; pisao je memorandume i pisma, davao intervjue, udvarao se uticajnim ličnostima. Čak ni strogi samouvereni američki pregovarač Henki, nije mogao da odoli njegovoj mađiji kada je na svečanom ručku razgovarao sa Vanizelosom na "odvratnom francuskom“. Bio je "delikatno indiskretan“, taj "divni stari mladić“, stvarno "veliki čovek".

Samo se mali broj prisutnih pitao da li je takav uticaj Grka na mirotvorce dobra stvar; on je imao svakako najviše dobre volje od svih koji su ga poznavali – rekao je jedan američki posmatrač - ali se od prvog trenutka nametalo pitanje da li je to stvarno od pomoći?

Uživao je simpatije i poštovanje svih delegata i svih opunomoćenika, ali su oni i strahovali od njega, jer je zračio „dobro poznatim i neospornim šarmom“. Vanizelos je bio najveći adut Grčke i na dugi rok najodgovorniji za njen opstanak. Bez njega Grčka nikada ne bi dobila ono što je za konferencijskim stolom izdejstvovala, bez njega ne bi ni pokušala da proguta toliki deo teritorije Male Azije. 

Kada je komisija nadležna za grčka i albanska pitanja počela sa radom u drugoj sedmici februara, Vanizelos je nastavio pritisak i još žešće preduzimao akcije. Organizovao je još jednu promociju: "Opšte uzevši, on je nadmoćan, otvoren, suptilan, zaista genijalan“ – izvestio je Nikolson.

Ručkovi i večere su se nizali, pisma i memorandumi su tekli poput bujice iz njegovog pera. U SAD i Evropi simpatizeri su organizovali sastanke, na Balkanu i u Turskoj njegovi agenti su podsticali pripadnike grčkih zajednica da šalju peticije konfereniciji u Parizu sa zahtevom da njihove zajednice budu deo Grčke. Profesori su insistirali da Grci ne smeju biti prepušteni vladavini Albanaca, "jednoj rasi koju Evropa nije bila u stanju da civilizuje“. (Sa svoje strane, Albanci su molili SAD da one preuzmu mandat nad njihovom zemljom.)

Treba biti oprezan, upozoravao je član grčke vlade pri povratku u Atinu: "Suviše reči podrške može da nam naškodi“. 

Sutra nastavak feljtona Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu