FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (5)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

"Uloga američkog predsednika Tafta u Balkanskom savezu"

Boraveći u Srbiji, Trocki je, uprkos javnom proruskom zanosu vodećih političara i masa, našao samo nekoliko ljudi koji su govorili ruski. Ili, kako je napisao, "broj Srba koji su govorili ruski, mogao je da se prebroji na prste jedne ruke“.

Zabeležio je postojanje različitih frakcija naprednjaka, od koji je jedna, koju je vodio Živojin Perić, želela da Austrija "apsorbuje Srbiju". Novine, koje su se zvale „Mali žurnal“ nisu prezale ni od kakvih skandala, podmetačina, izmišljotina i kleveta, uz plasiranje pornografije, kako bi vladale javnim mišljenjem. Ipak, imali su samo 10.000 prodatih primeraka. Na drugoj strani, Vladan Đorđević je sa svojom „Štampom“ zastupao „obrenovićevsku liniju“.  

U maju 1912. albanska „hamidijevska“ pobuna, koja je želela da na presto vrati sultana Abdul Hamida, isterala je "mladoturke“ iz Skopja i potisnula ih prema Bitolju, prisiljavajući „mladoturke“ da daju veliku autonomiju ovom regionu u junu 1912. Srbija, koja je pomagala da se naoružaju albanski katolički i „hamdijnski“ ustanici, poslala je svoje tajne agente ka poznatim albanskim vođama, jer je Srbija sa ostalim balkanskim državama, već bila usred razgovora o savezu kojim bi izbacili Tursku sa Balkana. Formalni ugovor između Srbije i Crne Gore o tome je potpisan 7. marta 1912. 

Buršije obavio posao

Buršije je otputovao u Englesku u julu 1912. Kada je Balkanski savez praktično bio već formiran, mada su detalji vojnog sporazuma bili precizirani nešto kasnije. Ali, on je već obavio svoju posredničku misiju, tako da nije ostalo još mnogo posla da se učini. 

U ranu jesen stvari su se pogoršale između Turske i Bugarske kao i Turske, Srbije i Crne Gore na drugoj strani. Postojao je spor povodom granica iza kojih je usledila serija masakara, koji nisu nimalo poboljšali situaciju. 

Ali, ništa se nije dogodilo do kraja septembra, kada su velike turske snage, okupljene pored Adrianopoljem, izazvali strah od invazije na Bugarsku. Na kraju, četiri države su se se mobilisale jedna za drugom 30. septembra 1912. 

Istoga dana, Džordž Mozes je podneo ostavku i vratio se u Ameriku. Njegova misija bila je završena.

Za Mabel Grujić bilo je jasno: "Povezivanje balkanskih zemalja bilo je, sigurno, rezultat njihovog uverenja da poslanik Mozes deluje u skladu sa instrukcijama svoje vlade, zato što u to vreme ni jedan diplomata ne bi preuzeo inicijativu na svoju ruku u tako važnim evropskim teškoćama, bez instrukcije svoga nadređenog, a u ovom slučaju, to je bio predsednik Taft », utvrdila je ona u pismu od 17. novembra 1950,  dodajući da se predsednik Taft na ovo samo nasmejao kada mu je prilikom susretu na Jejlu u oktobru 1912. Mabel Grujić skrenula pažnju na ovu činjenicu. 

Buršije je otišao u Sinaiju, nadajući se da bi mogao da postigne sporazum između Rumunije i Bugarske, kako bi obezbedio rumunske “prijateljsku neutralnost” tokom nailazećeg rata. Naišao je na odobravanje rumunske vlade. 

Faktor koji je doprineo Balkanskom ratu bio je rat između Turske i Italije. Mir je sklopljen kada je postalo jasno da sledi Balkanski rat, ali da je potrajao, Italija bi, neminovno, bila na strani balkanskih država, a možda bi bila upletena i u rat sa Austrijom. Prirodno, sklapanje mira, bio je ozbiljan udarac Balkanskom savezu, posebno zbog operacije italijanske flote, ali sada je celokupan zadatak blokade morao da padne na grčku flotu, čija efikasnost je bila neproverena. 

Saveznici su ljubazno zamolili Tursku za refome u Makedoniji i garancije za njihovo sprovođenje. Turska nije odgovorila. Rat je usledio odmah nakon toga, a počeo ga je kralj Nikola.

On je to učinio po svom nahođenju, a sledili su ga Atina i Sofija. 

Nikola je bio odlučan da krene u rat. Kada su velike sile intervenisale, on je pomislio da će se postići sporazum pregovorima, što je bila poslednja stvar koju je želeo. O tome je razmenio poruke s Vanizelosom i Buršijeomn nedvosmisleno potvrđujući da on ide u rat kako bi se balkanski hrišćani oslobodili turskog ropstva. 

Proglas Kralja Petra I

Kralj Srbije, Petar I, objavio je 18. oktobra proglas “Srpskom narodu” u kome je podržao Albance kao i Srbe: 

"Turska vlada nije pokazala nikakvo interesovanje za ispunjenje svojih dužnosti prema svojim građanima i bila je gluva na sve predloge i žalbe. Stvari su otišle toliko daleko, da niko nije bio zadovoljan Turskom u Evropi. To je postalo nepodnošljivo za Srbe, Grke, ali i takođe za Albance. Uz božji blagoslov, naredio sam svojoj junačkoj armiji da počne sveti rat i da bismo disali slobodno i za bolju budućnost. U Staroj Srbiji, moja armija će da se sretne se samo sa hrišćanskim Srbima, nego i sa muslimanskim Srbima koji sun am jednako dragi, a dodatno tome, sa hrišćanskim I muslimanskim Albancima s kojima je naš narod delio radost i tugu 13 vekova, do sada. Svima njima, mi donosimo slobodu, bratstvo i jednakost".

Srpska vojska je prva ušla na Osmansku teritoriju naseljenu Albancima oktobra 1912. godine, kao deo vojnog pohoda u toku Prvog balkanskog rata.  Kraljevina Srbija je zauzela veliki deo zemlje naseljen Albancima, uključujući albansku Jadransku obalu. Srpski general Božidar Janković je bio komandat Srpske treće armije tokom tokom vojnog pohoda u Albaniji. Srpska vojska se suočila sa jakim gerilskim otporom, predvođenim Isom Boljetinacem, Azemom Galicom i drugim vođama. Tokom ratnih dejstva, srpske snage su izdejstvovale da ugledne ličnosti i vođe plemena da potpišu deklaraciju o zahvalnosti kralju Petru I Karađorđeviću zbog „oslobođenja od strane Srpske vojske“.

Sutra nastavak feljtona Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu