Kako je propao pokušaj Zapada da Kosovo proglasi slučajem "sui generis" i koje su posledice toga?

"Ako Kosovo nije srpsko, zašto od Srbije traže da im ga da? Ako je njihovo, zašto ga otimaju? Ova pitanja, koja je odavno postavio pesnik Matija Bećković, i dalje na najbolji način objašnjavaju suštinu kosovskog čvora. Pokušaj nasilnog otimanja dela teritorije Srbije, uz svu pomoć moćnog Zapada, nije u međuvremenu uspeo da opstane kao poseban - sui generis – slučaj. Rasplet je tek pred nama…“  

Priredio: Miloš Garić

Međunarodni poredak nakon Drugog svetskog rata temelji se na dva osnovna principa - pravu naroda na samoopredeljenje i teritorijalnom integritetu suverenih država. Iako na prvi pogled zvuči kontradiktorno, u suštini je zapravo vrlo jasno. Da bi zahtev bilo kog naroda za samoopredeljenje i otcepljenje bio uvažen i da bi ta nezavisnost mogla da bude legitimna i priznata, mora da ima saglasnost matične suverene države. Drugačije ne može.

Svi uspešni slučajevi secesije, a bilo ih je širom planete u prethodnih 75 godina, sledili su ovaj model. Jedan takav bio je i u neposrednom komšiluku, sa Crnom Gorom, koja je 2006. sprovela referendum za samostalnost i izlazak iz zajedničke države sa Srbijom. Posle “tesnog” rezultata na glasanju stigla je eksplicitna saglasnost Beograda da prihvata volju naroda Crne Gore.

Priča oko albanskog pokušaja otcepljenja Kosova od Srbije, međutim, odstupila je drastično od suštinskog pravila. Krenula je nasilnim akcijama albanskih paravojnih formacija OVK 1998. godine, nastavljena bombama NATO po Srbiji 1999. i na kraju jednostrano proglašenom nezavisnošću bez održavanja referenduma 2008. Naravno, bez saglasnosti i uz jasno protivljenje Srbije. Zapadne vojne i političke sile, ipak, u velikoj meri su podržale težnju Albanaca na Kosovu za otcepljenje, znajući da time brutalno krše osnivačku povelju Ujedinjenih nacija i glavne postulate međunarodnog prava. Njihova ideja bila je da to predstave kao “jedinstven” slučaj, pravni “sui generis”, kojim bi osim davanja prilike Albancima da formiraju još jednu državu na Balkanu, ujedno i opravdali svoj koncept “humanitarnih” vojnih napada na suverene države.

Posle višegodišnjih nastojanja da se iza paravana „sui generis“ sakrije i zabašuri međunarodni kriminal onih koji su brutalnom primenom sile namerili da „kroje“ granice država i rešili da skrše osnovna načela još važećeg svetskog poretka, takva namera, ipak, nije uspela. Da je to tako slažu se danas pravni eksperti svih najznačajnijih svetskih univerziteta, ali ono što je još važnije, to dokazuje i aktuelni, nikad jači, pritisak vodećih država Zapada na Srbiju da prihvati kosovsku nezavisnost.

Iskusni diplomata i bivši ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije Vladislav Jovanović za Kosovo onlajn ističe da, pre svega, kvalifikacija Zapada koja karakteriše nasilno otcepljenje Kosova od Srbije kao „sui generis“ slučaj, nije pravno utemeljena.

"Sui generis" ne postoji u međunarodnom pravu

To je, pojašnjava Jovanović, bila forma i opravdanje koje je trebalo da prikrije glavni cilj iz 2008. godine sa proglašavanjem tzv. nezavisne države Kosovo.

"Kosovo je bespravnom akcijom oružja NATO fizički odvojeno od Srbije i stavljeno pod starateljstvo UN, sa naglaskom da Srbija ima pun suverenitet nad tom teritorijom. Starateljstvo je trebalo da traje dok se ne pronađe konačno političko rešenje. Ne čekajući to rešenje, Zapadne sile koje su bile agresori na SRJ 1999. godine, podstakle su lokalnu vlast da proglasi nezavisnost 2008. godine i te iste sile su tu nezavisnost priznale i izvršile neviđen pritisak na ostale zemlje da učine to isto. Da bi mogli da postignu cilj, oni su proglasili da je Kosovo sui generis slučaj“, podseća Jovanović.

Termin sui generis, naglašava, ne postoji u međunarodnom pravu, ali postoji u politici velikih država koje, kako kaže Jovanović, imaju pretenzije na delove teritorija drugih država.

Pokušaj proglašenja Kosova za tzv. sui generis slučaj bio je, kako ukazuje, neki način obmane ostatka sveta da se ne radi ni o kakvom oduzimanju teritorije nego o „nečemu što je još nerazjašnjeno“.

"U suštini to je bila samo forma koja je trebalo da prikrije glavni cilj koji je postignut 2008. sa proglašavanjem tzv. nezavisne države Kosovo“, naglasio je Jovanović.

Prema rečima dugogodišnjeg diplomate, taj čin je zbir prekršaja međunarodnog prava u nizu slučajeva.

"Prvo je to prekršaj Rezolucije 1244 SB UN koja priznaje suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom. Drugi je prijem Srbije i Crne Gore u UN novembra 2000. godine, koja je konsenzusom primljena u svojoj celokupnoj teritoriji sa Kosovom i Metohijom kao pokrajinom zajedno. Sa druge strane, OEBS je na osnivanju 1975. doneo finalni akt koji sadrži principe koji obavezuju sve članice. Jedan od prvih principa jeste nepromenljivost granica država članica, sem njihovim pristankom. Taj osnovni princip je grubo prekršen prvo agresijom, potom proglašavanjem nezavisnosti i konačno vršenjem pritiska na Srbiju da ona to prihvati“, naveo je Jovanović.

Podseća i da je OEBS usvojio poseban dokument o pravima i dužnostima pripadnika nacionalnih manjina u državama članicama. Taj dokument, navodi, izričito naglašava da nacionalne manjine nemaju pravo na samoopredeljenje niti na državu.

"Njima su garantovana prava u oblasti prosvete i kulture, individualna i kolektivna, a što se tiče teritorijalne autonomije, to je ostavljeno svakoj državi da o tome odluči. Ako hoće može teritorijalnu autonomiju da im da, a ne nezavisnost. To je maksimum do kojeg nacionalne manjine mogu da idu“, rekao je Jovanović.

Neophodan pristanak Srbije

Ukoliko se sve to uzme u obzir, postavlja se pitanje zašto su zapadne sile pribegle tom eufemizmu - specijalni slučaj ili sui generis.

Jovanović ukazuje da su se zapadni centri moći obratili mnogim zemljama koje imaju složenu strukturu i koje imaju potencijalne kandidate za pobunu i za izlazak iz zemlje nasilnim sredstvima, iako na to nemaju pravo po međunarodnim formulama.

"Tako da su oni zamaglili taj slučaj da bi dobili u vremenu. Međutim, ni to im ne pomaže, čak i kada bi specijalni slučaj proglasili kao preovlađujući, ne mogu ništa da urade bez pristanka matične države, a to je Srbija. Samo se Srbija pita. Tako je po dokumentima o nepromenljivosti granica, koje su prekršili. Pritisak na Srbiju se sada vrši iz svih pravaca. Sve zapadne zemlje učesnice u agresiji na nas, plus njihovi saveznici, u horu vrše pritisak da se sami odreknemo najstarijeg dela naše države i naše državnosti da bi njima učinili po volji, a da sebe osakatimo. I to je sada problem za njih“, pojašnjava Jovanović.

Po njegovom mišljenju, pošto Srbija na to nema nameru da pristane, zapadne sile biće u sve većem problemu i moraće kad-tad da se koriguju.

"Da svojim štićenicima Albancima objasne da su sve učinili da im osiguraju nezavisnost, ali da to, nažalost, više nije moguće. Zato moraju da stupe u razgovore sa Srbijom i da postignu dogovor o tome kakav će status imati. To je posledica koja se ne može izbeći ukoliko oni ne ostvare dobijanje pristanka Srbije, a po svemu sudeći taj pristanak neće nikada dobiti“, ocenjuje Jovanović.

Međutim, to nije jedini razlog zbog čega će Zapad morati da koriguje svoje stavove i težnje.

Jovanović ukazuje na brzinu promena u međunarodnim odnosima, te da se mnoge države sve više oslobađaju straha od hegemonističkih sila na Zapadu i počinju užurbano da se udružuju sa vodećim silama koje su se usprotivile, a to su zemlje BRIKS - Indija, Kina, Rusija, Južna Afrika i Brazil.

Sve te zemlje koje imaju složene nacionalne sastave, ističe Jovanović, „stoje u redu“ da se uključe u BRIKS, koji garantuje međunarodni poredak u kome neće biti mesta za agresiju, pritiske, ucene i razne „sui generis slučajeve“.

Slučajevi Sudeta i Bangladeša

Prema rečima Jovanovića, slučaj kao što je Kosovo postoji samo kod Adolfa Hitlera i može se uporediti sa oduzimanjem Sudetske oblasti od Češke i pripajanjem te teritorije Nemačkoj.

"Takav slučaj postoji samo kod Hitlera kada je izvršio pritisak na Češku 1938. i kada je oblast Sudeti, koja je bila nastanjena pretežno nemačkom nacionalnom manjinom, izvukao iz Češke i priključio Nemačkoj i to silom oružja i ultimatumom. Ceo svet nije to prihvatio, posle Drugog svetskog rata Nemačka je morala da vrati taj deo kao i druge stvari koje je morala da vrati. Tako da presedana i takvih uspešnih stvari nema“, zaključio je Jovanović.

Kao primer da matična država „drži ključ“ za promenu granica i osamostaljivanje nekog dela svoje teritorije, Jovanović navodi slučaj Bangladeša koji nije mogao da uđe u UN bez pristanka Pakistana.

"Recimo kada je Bangladeš izvršio secesiju od Pakistana pre 30-40 godina i stvorio državu Bangladeš, Indija i sve druge zemlje su požurile da to priznaju, ali ta država nije mogla da uđe u UN sve dok Pakistan, matična država, nije na to dala pristanak. Tek posle nekoliko godina Pakistan je dao pristanak, a sigurno da je zauzvrat dobio nešto što još neće javno da kaže, verovatno pravo da proizvodi nuklearno oružje da bi se mogao izravnati sa Indijom. To je jedan primer koji dokazuje da matična država drži ključ za ulazak nasilno otcepljenog dela u UN. Može taj deo da uživa ne znam kakvu podršku velikih sila, ali bez tog pristanka ne može“, poručio je Jovanović.

Smatra da u novonastalim geopolitičkim okolnostima Zapad nije više u moći da na silu natera Srbiju da pristane na bilo šta što nije u njenom interesu.

"Ukoliko bi pokušao, to bi Zapad izložilo nepredvidivim posledicama i Zapad sigurno na to ne bi bio spreman. Jednostavno se slika sveta i odnos snaga izmenio i to je ono što je obećavajuće za nas, a otežavajuće za zapadne očeve tzv. države Kosovo“, zaključuje Jovanović.