Kosovo zapalo u dubok politički primitivizam

Kosovo je zapalo u dubok politički primitivizam sa fatalnim posledicama i takvo stanje bi trebalo da zabrine svakog normalnog čoveka, čak i kada bi se dešavalo na nekom drugom kraju sveta.

Buka i površna razmišljanja, koja proizvode nerazumevanje i mržnju, paralizovali su normalan život, posebno u politici, gde izgleda kao da je nastupila mentalna obamrlost.

Jedna obamrlost protiv koje se borio erudita Pjeter Bogdani, perom i puškom, u 17. veku, kada su Albancima surovo vladali stranci.

Danas nemaju strane vladare, ali pate od unutrašnje obamrlosti, neznanja i mentalne magle iz koje ne znaju da pronađu izlaz.

Teško je gledati zemlju koja je pre nekoliko godina bila snažno posvećena zapadnoj demokratiji i imala lidere visokog ranga poput Ibrahima Rugove, koji se nepokolebljivo borio za te vrednosti, kako pada u ruke jedne grupe zlonamernih ljudi koji se raduju aplauzima mediokriteta. Ti površni ljudi vuku našu zemlju iz jedne crne sezone u još crnju.

Svaki razuman čovek koji posmatra ove nenormalne tokove pita se gde su koreni ove krize, i ne može izbeći kulturne razloge kao deo odgovora.

Da, današnji problem Kosova pre svega je duboko kulturni problem, kriza identiteta koja vrišti i odjekuje, ali pred kojom su ljudi ogluveli.

Tragično je kada jedno društvo dijalog zameni monologom. Naše društvo je to učinilo. I tako rizikuje da sklizne u anarhiju. Ili je već skliznulo u anarhiju.

Kada pominjem reč anarhija, setim se Vangjela Koče, jednog sažetog i evropskog mislioca visokog ranga, koji je patio gledajući Albance u rasulu, pa je govorio da je duh Albanca oduvek bio anarhičan i da nije poznavao ideju države.

Tu patnju danas oseća svaki čovek koji ima osećaj za svoju zemlju i zdrav razum, i koji svoje mišljenje nije „deponovao“ u nekom političkom dvorištu.
Naravno, tu ne spadaju oni čiji je um otupeo, koji svoju slobodu ne vide izvan ideoloških okvira i površnih političkih definicija, koje opstaju kroz kulturu vike i tračeva po kafanama i čajdžinicama u kojima buja neznanje.

Veliki prosvetitelj Vangjel Koča nije mazio albansku nesposobnost, već ju je kritikovao i nemilosrdno napadao, tražeći razloge u tragičnim istorijskim izazovima, i zato je zahtevao mentalno razbistrenje.

Za mentalno razbistrenje danas se malo ko u našoj zemlji brine; naprotiv, podstiču se i održavaju konfuzija, površnost i intelektualno gušenje.

Zato je Kosovo danas mešavina zbrke i konfuzije, klupko kojem niko ne zna početak, i nažalost, malo ko želi da ga pronađe.

„Da li želite da znate kako nas svet danas vidi?“ – tako bi nas pitao Faik Konica da je u Prištini.

On je odgovor dao odavno, i toj rečenici se ne može ništa oduzeti:

„Znajte da smo u očima civilizovane Evrope zaostali, i ništa više; jedni nas grde, drugi nas ismevaju, nekolicini nas je žao. Odustanite, kažem vam, jer smo postali lakrdija sveta. Ućutite, saberite se, ujedinite se. Put koji vodi ka časti, slobodi i spasenju nije posut cvećem, već trnjem; ko stigne do vrha, stiže poderan, oznojen, krvav; i kada stigne na vrh, pada mrtav od umora, ali sa svešću da je otvorio novi put svom narodu“.

Piše za Gazetu ekspres publicista Ndue Ukaj