Poruke 81. Generalne skupštine UN: Vreme je da prestane oružje, a počne dijalog

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni izveštač iz Njujorka

Generalna debata 81. zasedanja Generalne skupštine UN je završena, ali zasedanje tek počinje svoj jednogodišnji rad. Posle obraćanja svetskih lidera i susreta na marginama, ostaje pitanje koje je predsednik Generalne skupštine Halilur Rahman postavio kao jednu od ključnih tema – kako obnoviti poverenje i upravljati promenama u svetu koji se ubrzano menja.

U Njujorku se, međutim, ne treba baviti algama na dnu mora, već talasima na površini. Izjave, optužbe i diplomatski incidenti samo su vidljivi trag dublje promene odnosa političke, ekonomske i diplomatske moći. Generalnu debatu zato treba čitati kao sliku sveta koji se menja.

Generalni sekretar UN Antonio Gutereš dao je tom procesu širi okvir. Upozorio je da multipolarnost može voditi ka fragmentaciji i sukobima, ali i ka umreženoj multipolarnosti u kojoj više centara moći funkcioniše unutar zajedničkih pravila međunarodnog prava. Zato pitanje više nije samo da li će svet biti multipolaran, već kakva će ta multipolarnost biti.

Donald Tramp govorio je iz pozicije američke snage, suvereniteta i nacionalnog interesa, Emanuel Makron je branio evropski multilateralizam, dok je Sergej Lavrov, jedan od najiskusnijih svetskih diplomata i dugogodišnji šef ruske diplomatije, obrazlagao stavove Moskve. Vladimir Putin mu je poverio da u Njujorku predstavi rusku politiku u trenutku kada se ponovo otvorilo pitanje budućeg međunarodnog poretka.

Lavrovljeva poruka, posmatrana i kroz evropsku i balkansku prizmu, vraća raspravu na Povelju UN, suverenu jednakost država i potrebu da se bezbednosni sporovi rešavaju političkim putem, a ne nametanjem rešenja silom. Za Balkan, region u kojem se pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta decenijama prepliće sa interesima velikih sila, takva poruka ima posebno značenje.

Si Đinping nije govorio za govornicom Generalne skupštine, ali se kineski glas u sali čuo preko potpredsednika Hana Dženga. Ipak, politička poruka Pekinga u Njujork je stigla iz Vašingtona, kroz susret Sija sa Trampom. Dve velike sile, uprkos strateškom suparništvu, pokazale su da razgovor može biti način da se spreči eskalacija i traže rešenja, čak i kada pregovori dugo traju.

U tome se vidi i šira politička težina Kine – ne samo kao jednog od glavnih centara svetske moći, već i kao važnog oslonca BRIKS-a i Globalnog juga. Što je uticaj velikih država veći, veća je i njihova odgovornost da razlike drže u okvirima dijaloga.

Različiti pogledi Trampa, Putina, Sija i Makrona ne znače da žele isto. Upravo zato je važna jedna jednostavna diplomatska činjenica: diplomatija ne postoji zato što se države slažu, već zato što se ne slažu.

To se vidi i van govornice UN. BRIKS širi prostor političke i ekonomske saradnje, dok Vašington, Moskva i Peking, uprkos razlikama, održavaju razgovor. Tramp i Si otvorili su nove kanale i podržali održavanje APEK-a u Šenženu u novembru i G20 u Majamiju u decembru. To nisu rešena strateška pitanja, ali jesu okviri u kojima se konkurencija drži unutar razgovora.

A upravo tu počinje najvažnije pitanje: kada prestaje oružje, a počinje dijalog? Ne kada nestanu razlike, već kada se otvori kanal – bilateralni, trilateralni ili multilateralni – kroz koji se razlike mogu rešavati.

Novembar zato može biti važan test: APEK u Šenženu, uz mogućnost razgovora u formatu Tramp–Putin–Si, koji još nije potvrđen. U decembru sledi G20. Od bilateralnog, preko trilateralnog, do multilateralnog – tako se gradi prostor u kojem oružje može ustupiti mesto pregovorima.

Evropa je u toj slici u specifičnom položaju. Nije deo mogućeg odnosa Vašington–Moskva–Peking, a istovremeno insistira na međunarodnom pravu, suverenitetu i teritorijalnom integritetu, naročito kada govori o Ukrajini i Kijevu. Dok većina članica EU priznaje Kosovo, pet država to ne čini. To nisu isti istorijski i pravni slučajevi, ali otvaraju pitanje doslednosti u primeni principa.

Makron i Antonio Košta govorili su o potrebi poštovanja međunarodnog prava i multilateralnih pravila. Zato će i Evropa morati da odgovara na pitanje kako te principe primenjuje u različitim krizama.

To pitanje vodi i do izbora novog generalnog sekretara UN. Mandat Antonija Gutereša ističe krajem godine, a izbor naslednika je u toku. UN nikada nije imala ženu na toj funkciji, pa među kandidatkinjama postoji i mogućnost istorijskog iskoraka. Ali važnije od pola biće pitanje kakvo je vođstvo potrebno organizaciji: sposobno da razgovara sa svim centrima moći, pokrene reforme i obnovi poverenje u multilateralizam, uz Povelju UN i suverenu jednakost država kao osnovu.

Ako je Rahmanovo pitanje bilo kako obnoviti poverenje u multilateralizam, odgovor koji se iz Njujorka može poneti nije da su velike razlike nestale. Naprotiv. Odgovor je da se te razlike ponovo moraju staviti za sto – bilateralni, trilateralni i multilateralni.

Novi svet ne mora značiti novu konfrontaciju. Velike sile ne moraju imati iste interese da bi razgovarale. Vreme je da oružje utihne, a dijalog počne – ne kao parola, već kao politička nužnost.

Generalna debata je završena, ali zasedanje nije. Zato se iz Njujorka ne odlazi sa odgovorom da su razlike nestale, već sa pitanjem da li su otvoreni dovoljni kanali da se njima upravlja.

Treba gledati talase. Oni se sada pomeraju od Njujorka ka Šenženu i Majamiju, od bilateralnih ka trilateralnim i multilateralnim formatima. Ako ti talasi budu nosili pregovore umesto oružja, iza teških reči Generalne debate može se nazreti nešto važnije – početak dijaloga o svetu koji tek dobija nove konture.