Stanković Simić: Priština koju pamtim odavno ne postoji

Pre dve godine poželela sam da svojoj deci pokažem Prištinu koju volim i o kojoj im često pričam. Nisam mogla da se snađem. Nisam uspela da pronađem ni školu u koju sam išla, jer se sve promenilo. Mnogo je novih zgrada, spomenika… To više nije grad uskih, krivudavih ulica, četvorospratnica i malih kuća sa baštama. Nestao je i onaj kontrast koji pamtim - preplitanje osmanskog i srednjovekovnog. To nije Priština koju znam i koje želim da se sećam, rekla je gostujući u podkastu KOntekst istoričarka Nataša Simić Stanković.

Rođena je i odrasla u Prištini, od 1999. godine živi u Beogradu. Na pitanje da li je Prištinka ili Prištevka, bez dileme odgovara:

„Uvek Prištevka, iako je to možda gramatički nepravilno. Mi smo se oduvek tako zvali jer je Priština dobila ime po reci Prištevki. Nekada čak smatramo uvredljivim kada nas zovu Prištincima, kao kada umesto Kosovac kažu Kosovar. Ja uvek ponosno kažem da sam Kosovka po rodu i želim da to svi znaju“, kaže gošća KOnteksta.

Knjigama protiv zaborava

O rodnom gradu napisala je dve knjige - „Priština kroz vreme“ i „Priština, moj grad“ - kako bi sačuvala uspomene od zaborava.

„Neke uspomene blede, nekih delova grada više ne mogu ni da se setim. Život se menja… Knjigu sam napisala da sećanja ne izblede, pisala sam zbog sebe i zbog drugih, da se ne zaboravi jedan grad i jedno vreme. Volela bih da mladi pamte Prištinu onako kako im njihovi roditelji pričaju. Prava Priština je multietnička, razdragana, komšijska, iskrena, tradicionalna, ali istovremeno i moderna“, rekla je Simić Stanković.

Kad zamirišu lipe

Sećanja, kaže, često bude mirisi i sitnice.

„Nema Prištevca koji u junu, kada oseti miris lipe, ne pomisli na svoj grad. Nekada je postojao drvored lipa duž korzoa, glavne ulice koja se zvala Maršala Tita, a posle Vidovdanska. Uspomene su kao fioke, kada ih otvorite, nešto mora da iskoči“, navodi Simić Stanković.

Detinjstvo i mladost pamti po druženju i bezbrižnosti, ali i po životu u zajednici različitih naroda.

„Živela sam bez straha. Sa majkom i sestrama posećivala sam komšije Albance za praznike, išla na njihove svadbe. Običaji su mi bili neobični, ali upravo je to bila draž života u multietničkoj sredini. Sve je to bilo lepo u vreme mira. Nažalost, devedesete su promenile sve“, ocenjuje gošća KOnteksta.

Danas, kaže, sa Albancima iz tog vremena nije u bliskom kontaktu.

„Razmenimo poruke u Fejsbuk grupama, ali to više nije ono što je nekada bilo“, rekla je ona.

Bombardovanje i život u mraku

Sa komšijama Srbima i Albancima provela je prve dane bombardovanja 1999. godine u skloništu. Posebno se seća početka Nato agresije.

„Dan je počeo kao i svaki drugi. Otišla sam na posao, nismo se plašili, jer smo navikli na krize. Iako smo se nadali da bombardovanja neće biti, oko jedan popodne stigla je vest da idemo kućama. Grad je svih 78 dana bio u mraku. Prva noć je bila strašna, u 19.45 počelo je bombardovanje okoline Prištine", navodi Simić Stanković.

Najstrašniji dan bio je, seća se, 7. april kada je bombardovan centar grada.

„Bomba je pala na 200 metara od mog stana. Pogođeni su stadion, zgrada MUP-a, pošta… Živeli smo u potpunom mraku, u strahu i neizvesnosti, ali su ljudi i dalje pokušavali da žive normalno. Sve službe su radile, grad je bio snabdeven, a to je bio privid normalnosti“, objašnjava gošća KOnteksta.

Poslednja nada i dolazak ruskih trupa

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma donelo je, kaže, olakšanje koje nije dugo trajalo. Seća se 12. juna kada su ruske trupe stigle u Prištinu i dale nadu Srbima koji su planirali da ostanu u gradu.

„Tog dana oko 20.000 Srba bilo je na ulicama Prištine, dočekujući kolonu ruskih transportera sa srpskim i ruskim zastavama i transparentima ‘Ostajemo ovde’. Verovali smo da je to naš spas. Slavlje je trajalo do kasno u noć, ali to je bila poslednja mirna noć u gradu“, seća se Simić Stanković.

Nakon toga, kaže, usledio je haos.

„Počeli su da dolaze Albanci koji su u međuvremenu izbegli, ali su dolazili i neki koji nikada ranije nisu živeli u Prištini. Sa prozora sam gledala kako obijaju automobile, izbacuju ljude iz stanova… Pojavila se dilema da li ostati ili otići. Ako ostaneš, rizikuješ život. Ako odeš, ostavljaš sve“, kaže gošća KOnteksta.

Odluka da napusti Prištinu bila je, kaže, najteža u životu.

„Suprug mi je bio u Beogradu, a roditelji i sestre su ostali. Izlazak iz stana bio je strašan, već su počeli da obijaju stan ispod mog. Ponela sam jedan kofer, misleći da odlazim privremeno. Niko nije verovao da se više nikada nećemo vratiti“, rekla je ona.

Iako i danas odlazi na Kosovo, kaže da to više nije isti grad.

„Grad čine ljudi. A Priština koju sam volela više ne postoji“, kaže Simić Stanković.

Tajna Zone Zamfirove

Poseban deo njenog rada odnosi se na manje poznate priče iz istorije Prištine koje su vremenom potisnute ili pripisane drugim sredinama.

„Kada sam počela da pišem knjigu, mislila sam da svi znaju da Zona Zamfirova nije iz Niša. Ispostavilo se da to nije slučaj, pa sam odlučila da tu priču prenesem u celosti“, kaže Simić Stanković.

Kako objašnjava, iza čuvenog književnog lika zapravo stoji stvarna ličnost iz Prištine - Jevrosima Kijametović, ćerka bogatog trgovca Hadži Zamfira, poznatog širom regiona, čak do Soluna.

„Priču sam napisala zahvaljujući Draganu Laziću, izuzetnom hroničaru Prištine. Upravo su razgovori sa njim bili velika inspiracija za moju knjigu. Istina je da je Branislav Nušić boraveći kao konzul u Prištini čuo za priču o Zoni i ispričao je prijatelju Stevanu Sremcu, uz molbu da ne otkriva da je reč o Prištini, jer bi to tada bila velika sramota. Sremac je zato Zonu odveo u Niš“, navodi ona.

Dodaje da stvarni život Zone Zamfirove nije imao romantičan završetak kao u književnoj verziji.

„Bila je to šesnaestogodišnja devojka, izuzetne lepote, u koju se zaljubio Maksim Gapić, sin poznatog kujundžije. Međutim, njen otac se tome oštro protivio. Iako je Maksim pokušao da je otme, Hadži Zamfir je održao reč i udao je za drugog - siromašnog Aleksu Grbića“, kaže Simić Stanković.

Nakon venčanja, njihov život se odvijao daleko od prištinske čaršije, najpre u Prizrenu, zatim u Uroševcu, gde su dobili petoro dece.

„Sudbina joj nije bila laka. Muž joj je stradao 1913. godine, nakon čega je ostala mlada udovica. Tokom Drugog svetskog rata preselila se u Beograd, gde je živela do kraja života. Sahranjena je na Novom groblju, a na njenom spomeniku stoji natpis: ‘Ovde počiva Zona Zamfirova’“, kaže Simić Stanković.

Zanimljivo je, dodaje, da je istina o njenom identitetu otkrivena tek sredinom 20. veka.

„Sve bi verovatno ostalo tajna da njen brat 1952. godine nije odlučio da ispriča priču novinaru Miši Mijatoviću. Kasnije je Zona gledala i pozorišnu predstavu inspirisanu njenim životom, ali, prema svedočenju porodice, nije bila zadovoljna načinom na koji je prikazana“, rekla je gošća KOnteksta.

Priština živi u knjigama

Govoreći o motivima za pisanje, ističe da je želja bila da se sačuva ono što više nije vidljivo.

„Pravu Prištinu o kojoj govorim danas možete pronaći samo u knjigama. Svi mi koji smo otišli imamo obavezu da, u skladu sa svojim znanjem, ostavimo trag o mestima iz kojih potičemo“, zaključuje Simić Stanković.

Celo gostovanje Nataše Simić Stanković u podkastu KOntekst možete pogledati u video prilogu.