Između evropskih nemira i novog plesa velikih sila

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Jedan telefonski razgovor ne može sam da zaustavi rat, ali može da otvori vrata koja su dugo bila zatvorena. Razgovor predsednika Finske Aleksandra Stuba i norveškog premijera Jonasa Gara Stera sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, 27. oktobra, o ratu u Ukrajini i evropskoj bezbednosti ponovo je pokrenuo pitanje koje opterećuje evropske prestonice: ko danas govori u ime Evrope i koliko ona može da utiče na odluke koje će odrediti njenu budućnost? Razgovor je pokazao da diplomatski kanali ostaju otvoreni, ali ne i da su razlike između Moskve i evropskih prestonica prevaziđene.

Finski i norveški lideri naglasili su da su razgovarali u ime svojih država, a ne cele Evrope. Ta ograda otkriva dublji problem kontinenta koji želi da bude jedan od činilaca međunarodnog odlučivanja, ali se suočava sa teškoćama u usaglašavanju različitih interesa. Evropa ne može da oblikuje sopstvenu bezbednost ukoliko ostane samo posmatrač pregovora koji se neposredno tiču njenog prostora. Ipak, ni neposredan razgovor nije garancija dogovora. Njegova vrednost meri se time da li otvara put konkretnim diplomatskim koracima.

U tom kontekstu ponovo dobija na značaju teza američkog ekonomiste Džefrija Saksa, koji već duže ukazuje na potrebu obnove neposredne diplomatije između Vašingtona i Moskve. Jedan razgovor američkog i ruskog predsednika mogao bi da pokrene proces koji se do juče činio politički nemogućim, ali bi njegov ishod zavisio od spremnosti strana da reči pretvore u odluke. Telefonski poziv nije mirovni sporazum, kao što ni otvorena vrata ne znače da je put do mira već pređen. Ipak, bez odluke da se razgovara teško je očekivati da će se pronaći izlaz iz sukoba.

Ova diplomatska dilema odvija se uporedo sa talasom protesta i nezadovoljstva širom Evrope. Njihovi uzroci nisu svuda isti: negde su u prvom planu troškovi života i strah za radna mesta, drugde nepoverenje u političke elite, osećaj društvene nejednakosti ili uverenje da institucije sve slabije odgovaraju na potrebe građana. Nema osnova da se svi ti pokreti pripisuju jednom centru ili jedinstvenom planu. Ipak, u mnogima se prepoznaje zajedničko pitanje: ko zaista donosi odluke i kome politička vlast polaže račune?

Način na koji vlasti odgovaraju na proteste otvara i pitanje granice između očuvanja javnog reda i nesrazmerne upotrebe sile. Pravo na mirno okupljanje ne ukida obavezu države da štiti bezbednost, ali se ni ta obaveza ne može koristiti kao opravdanje za proizvoljno ograničavanje građanskih sloboda. Evropske institucije insistiraju na vladavini prava, demokratskim standardima i slobodi izražavanja. Njihova uverljivost, međutim, zavisi od doslednosti u primeni tih načela — i prema državama članicama i prema onima koje tek nastoje da postanu deo Evropske unije.

Na Balkanu se taj raskorak između očekivanja i političke stvarnosti posebno oseća. U Severnoj Makedoniji promena vlasti bila je praćena nadom da će evropske integracije dobiti novi zamah. Međutim, put ka članstvu i dalje opterećuju ustavne izmene i pitanje uključivanja bugarske zajednice u Ustav, uz neslaganja o uslovima i redosledu narednih koraka. Crna Gora i Albanija imaju drugačiju dinamiku pristupanja i njihove okolnosti ne treba poistovećivati sa makedonskim iskustvom. Ipak, za čitav region važno je isto pitanje: da li evropska perspektiva ostaje jasno definisan cilj sa opipljivim koracima ili se pretvara u dugotrajan proces čiji se kraj ne nazire.

Protesti, evropska bezbednost i zastoj proširenja nisu delovi jedne unapred režirane priče. Povezuje ih, međutim, kriza poverenja. Građani traže odgovornost od svojih vlasti, države očekuju ravnopravnost u međunarodnim odnosima, a zemlje kandidati insistiraju da se evropski principi primenjuju dosledno. Kada se između obećanja i političke prakse otvori prevelik jaz, raste razočaranje, slabi poverenje u institucije i otvara prostor za alternativne političke i međunarodne orijentacije.

U takvim okolnostima rasprava o multipolarnom svetu prestaje da bude samo teorijsko pitanje. Rusija, Sjedinjene Američke Države i Kina predstavljaju važne centre moći u nadmetanju oko budućih pravila međunarodnog poretka. Eventualni susret Donalda Trampa, Vladimira Putina i Si Đinpinga, ukoliko do njega dođe, privukao bi pažnju sveta, ali ga ne treba unapred predstavljati kao dogovor koji će rešiti ključne međunarodne sporove. Multipolarnost ne znači samo postojanje više velikih sila. Ona podrazumeva i pitanje da li će se njihovo nadmetanje odvijati kroz pregovore i pravila ili će se pretvoriti u novu borbu za sfere uticaja.

Ruski diplomata Aleksej Drobinin i Saks, svako iz svog ugla, ukazuju na promene međunarodnog okruženja u kojem se evropska bezbednost ne može posmatrati odvojeno od odnosa velikih sila. U tom smislu, iskustvo Henrija Kisindžera i istorijsko nasleđe Jalte podsećaju koliko dogovori velikih mogu da utiču na sudbinu manjih država. Istorija, međutim, nije obrazac koji se može jednostavno preslikati. Današnji svet nije ponovljena Jalta, a dugoročna stabilnost ne može počivati na pretpostavci da velike sile imaju pravo da same određuju sudbinu svih ostalih.

Rusija i Sjedinjene Američke Države mogu pružiti ruku novim partnerima, a da ne odbace staru ruku za ples udvoje. Nova partnerstva ne moraju da izbrišu ranije veze, kao što ni promena ne zahteva rušenje svakog mosta iz prethodne epohe. Pažljivo odmeren kontinuitet ne mora biti prepreka multipolarnosti; može doprineti njenoj stabilnosti. Takav pristup, ipak, ima smisla samo ako se zasniva na uzajamnom poštovanju, jasnim pravilima i uvažavanju interesa država koje nisu za pregovaračkim stolom velikih sila.

Za Srbiju, kao i za druge države koje nisu u središtu globalnog odlučivanja, ključno pitanje jeste kako sačuvati stratešku samostalnost u svetu koji se ubrzano menja. To podrazumeva spremnost na dijalog sa svim relevantnim međunarodnim akterima, uključujući i države sa kojima postoje istorijska opterećenja, politička neslaganja ili otvoreni sporovi, među kojima su i Sjedinjene Američke Države. Razgovor sa nekadašnjim ili sadašnjim suprotstavljenim stranama ne znači odustajanje od sopstvenih interesa. Naprotiv, diplomatija pruža mogućnost da se ti interesi brane, rizici smanjuju, a prostor za samostalno odlučivanje proširuje.

Za balkanske države zato izazov nije da unapred izaberu pobednika u nadmetanju velikih sila, već da izgrade dovoljno široku mrežu odnosa kako bi sačuvale mogućnost sopstvenog izbora. Evropske integracije, tamo gde predstavljaju strateški cilj, ne isključuju otvorene diplomatske kanale sa drugim partnerima. Spoljna politika nije veština svrstavanja po svaku cenu, već umeće da se prepoznaju promene, procene rizici i zaštite nacionalni interesi bez zatvaranja vrata dijalogu.