Vreme je da se Amerika izvini Srbiji

Dvadeset sedam godina je prošlo od one noći kad su sirene za vazdušnu opasnost prvi put odjeknule Beogradom i kada su avioni Natoa počeli da bombarduju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Za srpski narod te sirene nisu označile samo početak vazdušne kampanje, već i početak nacionalne traume čiji tragovi još nisu izbledeli.

U to vreme bio sam student osnovnih studija na programu međunarodnih odnosa Univerziteta Prinston. Iz daljine sam posmatrao kako slike iz Beograda, Novog Sada i Niša ispunjavaju televizijske ekrane iz noći u noć. Čak i sa te udaljenosti, bilo je nemoguće izbeći dubok osećaj nelagode, pa čak i besa, zbog toga što Sjedinjene Države bombarduju evropsku prestonicu i što nevini civili plaćaju cenu.

Taj osećaj nisam imao samo ja. Imali su ga mnogi ljudi širom sveta. I upravo zbog toga godišnjice poput ove moraju biti ne samo trenuci sećanja, već i iskrenog razmišljanja.

Tokom sedamdeset osam dana u proleće 1999. godine Srbija je trpela nemilosrdnu vazdušnu kampanju. Rušeni su mostovi, gađane su fabrike i stambene zone, dok je Nato sprovodio ono što je opisao kao „humanitarnu intervenciju”.

Ali za obične ljude širom Srbije „humanitarno” se prevodilo kao nešto sasvim drugo: strah, gubitak i patnja.

Kao Amerikanac i kao Jevrejin, tada sam se mučio da pomirim ono čemu sam svedočio s moralnim principima kojima sam bio učen: da svaki ljudski život ima vrednost i da patnja civila ne sme biti zanemarena niti ignorisana. Zato me je ohrabrio jasan stav tadašnjeg izraelskog ministra spoljnih poslova Arijela Šarona kojim je osudio kampanju Natoa kao „brutalni intervencionizam”, naglašavajući da „smo protiv povređivanja nevinih ljudi”.

Skoro tri decenije kasnije, Srbija je obnovila veliki deo onoga što je uništeno. Ali vreme nije izbrisalo moralna pitanja koja su ti događaji pokrenuli. Štaviše, učinilo ih je jasnijim i verujem da bi Sjedinjene Države trebalo zvanično da se izvinu Srbiji za ubistvo civila tokom operacije „Saveznička sila”.

Ovaj stav nije nov. Češki predsednik Miloš Zeman se 2021. godine javno izvinio, izjavivši: „Želeo bih da iskoristim ovu priliku da se izvinim za bombardovanje bivše Jugoslavije”, priznajući da je njegova ranija podrška kampanji predstavljala odraz „odsustva hrabrosti”.

Kritike nisu došle samo iz Evrope. Penzionisani pukovnik američke vojske Daglas Makgregor opisao je intervenciju iz 1999. godine na način koji jasno pokazuje da je smatra ozbiljnom greškom.

Čak i unutar samog američkog rukovodstva, došlo je do priznanja ljudskih žrtava. Tokom posete Beogradu 2016. godine, tadašnji potpredsednik Džozef Bajden direktno se obratio srpskom narodu, rekavši: „U ime američkog naroda, želim da izrazim saučešće svima onima koji su izgubili voljene u Nato bombardovanju.” Dodao je da Sjedinjene Države „žale zbog gubitka nevinih života” tokom tih događaja.

Te reči su važne. Ali ne idu ni približno dovoljno daleko.

Izraziti žaljenje nije isto što i prihvatiti odgovornost.

Da bude jasno, ništa od ovoga ne znači ignorisanje složenosti balkanskih sukoba iz devedesetih godina 20. veka. Raspad Jugoslavije doneo je tragediju raznim narodima širom regiona. Ali složenost ne može poslužiti kao izgovor za izbegavanje moralnih obaveza.

Kampanja Natoa označila je uznemirujući presedan: kontinuiranu vojnu akciju sprovedenu bez eksplicitnog odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je pokrenula ozbiljna pravna i etička, do dana današnjeg nerešena pitanja.

Za Srbiju, međutim, to pitanje nije samo pravne prirode. Ono je duboko ljudsko.

Hjuman rajts voč je procenio da je tokom kampanje ubijeno oko 500 civila. Širom zemlje infrastruktura je bila uništena: električne instalacije su onesposobljene, transportne mreže unakažene, a ključne institucije uništene. U Novom Sadu, sva tri mosta preko Dunava pretvorena su u ruševine.

Među najšokantnijim incidentima bilo je bombardovanje putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, u kojem je poginulo više desetina civila. Drugi je bio napad na sedište Radio-televizije Srbije, gde je život izgubilo 16 medijskih radnika. Upotreba municije sa osiromašenim uranijumom i danas je predmet duboke zabrinutosti u Srbiji.

I tako, Sjedinjene Države nalaze se pred ispitom – ne moći, već principa.

Snaga Amerike, između ostalog, bila je njena spremnost da se ponekad suoči sa svojom prošlošću. Priznavala je nepravde i, u određenim slučajevima, nudila zvanično izvinjenje. Takvi činovi ne slabe naciju. Oni je jačaju, pokazujući da moralna jasnoća može da prati nacionalnu snagu.

Ono zbog čega odsustvo takvog gesta prema Srbiji još više pogađa jeste dugo i iskreno prijateljstvo koje je nekada povezivalo dve nacije.

Odnosi između Srbije i Sjedinjenih Država sežu više od dva veka unazad. Još 1814. godine, mladi srpski revolucionar po imenu Đorđe Šagić – poznat u Americi kao Džordž Fišer – stigao je u Sjedinjene Države posle učešća u Prvom srpskom ustanku, postavši tako jedna od najranijih veza između srpskog i američkog naroda.

Taj odnos vremenom se produbljivao. Tokom Prvog svetskog rata, Amerikanci su se divili upornosti i žrtvi Srbije. Predsednik Vudro Vilson učinio je 28. jula 1918. godine izuzetan gest naredivši da se srpska zastava zavijori iznad Bele kuće, čineći je prvom stranom zastavom koja je ikada tamo podignuta, i jednom od samo dve u čitavoj istoriji. To je bio čin dubokog poštovanja i solidarnosti.

U svojoj poruci, Vilson je pohvalio „hrabri narod Srbije” i njegovu posvećenost cilju slobode.

To prijateljstvo nisu ojačali samo državnici, već i izuzetne ličnosti poput srpsko-američkog naučnika Mihajla Pupina. Kao istaknuta ličnost u američkoj nauci i javnom životu, Pupin je bio i jedan od osnivača Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku (NACA), institucije koja će kasnije prerasti u Nasa. Njegov doprinos simbolizovao je duboke i trajne veze između srpskog talenta i američkog napretka.

Ta veza je trajala i do Drugog svetskog rata. U Misiji „Halijard” srpski seljaci su rizikovali svoje živote kako bi spasli i zaštitili više od 500 američkih pilota oborenih iznad okupirane Jugoslavije. To je jedna od najvećih takvih operacija spasavanja u istoriji.

Ovo nisu sitne istorijske fusnote. To su snažni podsetnici da je odnos između Srbije i Sjedinjenih Država nekada bio zasnovan na međusobnom poštovanju i zajedničkim vrednostima.

I upravo zbog te istorije događaji iz 1999. godine imaju tako veliku težinu.

Poboljšanje odnosa između Srbije i Sjedinjenih Država u interesu je obe nacije. Ali istinsko partnerstvo ne može se graditi na selektivnom pamćenju.

Predugo je nasleđe 1999. godine ostalo nerešeno. Došlo je vreme za jednostavan, ali značajan korak: američko izvinjenje za smrt civila.

Ako i kada do takvog izvinjenja dođe, Srbija bi trebalo da ga prihvati – ne kao čin zaborava, već kao čin snage. Nacije, kao i pojedinci, ne umanjuju sebe širenjem ili prihvatanjem pomirenja; one se uzdižu. Prihvatanje ne bi izbrisalo prošlost, niti bi oslobodilo pretrpljenog bola. Ali bi otvorilo vrata budućnosti u kojoj se priznaje istorijska istina i obnavlja međusobno poštovanje.

Istorija se ne može vratiti. Ali budućnost se i dalje može oblikovati hrabrošću da se suočimo s prošlošću. A to zahteva da Sjedinjene Države jasno i bezrezervno kažu narodu Srbije: žao nam je.

Piše za Politiku: Rabin Majkl Frojnd, bivši zamenik direktora za komunikacije u Netanjahuovom kabinetu, kolumnista „Džeruzalem posta” i osnivač i predsednik Društva srpsko-izraelskog prijateljstva.